Prvu ulogu svi glumci pamte, još kada se dogodi da je igrate u svom rodnom kraju, onda su sreća i zadovoljstvo veći. To se dogodilo 2015. godine kada se predstavio televizijskoj publici. Od tada je Veroljub Jeftić glumac koga sve češće srećemo u serijama, pozorištu i na filmu. Da pomenemo neke njegove uloge: pandur u seriji ,,Koreni”, ,,Vojna akademija”, ,,Psi laju, vetar nosi”, ,,Urgentni centar”, ,,Slatke muke”, ,,Vreme zla”, ,,Srpski junaci srednjeg veka”, kao i u prvom interaktivnom igranom filmu ,,Odluka”. U serijalu koji se prikazivao na TV-u ,,Iza rešetaka” igrao je u epizodi ,,Pop Kadijević”, obreo se i u muzičkom spotu, a kada je pozorišna režija u pitanju, tu pravi prve, ali sigurne korake. Pa da čujemo ipak priču od početka.
Za Vas je gluma zanat koji se uči ceo život. Citiram Vas, a recite mi gde je umetnost, a kada počinje to zanatsko u glumi?
Zanatsko počinje odmah. Kao i u svakom zanatu i ovde treba prvo da gledate, pitate, učite, probate i takav vid obrazovanja u glumi traje dokle god se bavite tim poslom… Ako se na taj zanat doda talenat, emocija, ljubav i strast, onda dobijete umetnost… e, onda je sve do čoveka ili je umetnik ili diletant.
Koji je to bio trenutak u Vašem životu kada ste rekli i sebi i drugima: ,,Želim da postanem glumac“?
Moj otac se bavio glumom i ja sam od deteta u pozorištu… Od tad datira ljubav prema glumi… Bio sam u 7. razredu kad sam odigrao svoju prvu predstavu sa profesionalnim glumcima, to je predstava „Stefan Nemanja“ i mislim da je to bio „okidač“.
Za glumu je ipak neophodan talenat, ali i naporan rad…Ko je otkrio i prepoznao Vaš talenat?
U Resavici postoji KUD ,,Branislav Nušić”, u koji sam ja krenuo sa folklorom, sa 6 godina. Pored folklorne tu su bile dramska i muzička sekcija… ja, kako nisam mogao da se opredelim samo za jednu, išao sam na sve tri sekcije… igrao u folkloru, učio da sviram gitaru i učio prve glumačke korake od profesionalnih glumaca koji su dolazili kao režiseri u naše pozorište… jedan od prvih koji je gledao te moje početne pozorišne korake, kao i kasnije odrastanje, u tom svetu, bio je Dušan Duka Jovanović, glumac i režiser kruševačkog pozorišta. On je taj koji mi je davao prve savete, smernice i lekcije u vezi sa pozorištom i predložio da se više posvetim tome.
Kada dobijete ulogu i krenete da je kreirate, od čega počinjete?
To je proces. Zavisi, da li je lik stvarna ličnost ili ne… ako jeste, onda krenem da istražujem o toj osobi, karakter, prihvatanje njegovih karakternih osobina, prilagođavanje lika sebi i sebe liku…ponavljam, to je proces, a uspeh zavisi od predispozicije glumca. Kad radite imaginarni lik, onda još dok čitate stvarate u sebi te karakterne osobine lika, kako hoda, kako priča, kako se ponaša… u svakom slučaju, morate da postignete da lik jasno čujete i vidite u svojoj imaginaciji, odnosno spoljni i unutrašnji lik vašeg junaka mora da „stoji“ pred vama u svim detaljima…
Volite li one uloge koje Vas negde podsećaju na Vas ili one koje nemaju sličnosti sa Vama?
Više volim one koje nemaju sličnosti sa mnom, jer u tom slučaju mogu da budem više kreativan, a i veći je izazov.
Bavite se i režijom…kada se Vi nađete na mestu režisera, najvažnije je da iz glumca izvučete šta?
Što se režije tiče, tu sam još na početku… režirao sam, do sada, jednu dečiju predstavu i dve za odrasle… ovu drugu privodimo kraju i sve zavisi od epidemiološke situacije kad ćemo je završiti. Trudim se da glumci uđu u lik koji igraju i da daju svoj maksimum na sceni.
Gledali smo Vas u mnogobrojnim TV serijama, a prvo u,,Čizmašima”. Kako je raditi u svom rodnom kraju?
Resavski kraj je bogat prirodnim lepotama i turistički je veoma atraktivan. Odličan je za filmske lokacije jer ima toliko “bajkovitih” predela. Što se ,,Čizmaša” tiče, bio sam oduševljen saznanjem da će se snimati u Senjskom rudniku i Resavici. Još kad na sve to dodamo da je u toj seriji i moja prva filmska uloga, utisci su odlični. Voleo bih da se češće snima u resavskom kraju, jer zaista ima šta da pruži.
Prve glumačke korake ste napravili u Resavici. Koliko često idete tamo i da li ste u prilici da i druge ljude koji nisu bili „ubedite“ da tamo i te kako ima šta da se vidi? Od Senjskog rudnika, Lisine, Despotovca, manastira Manasije…
Naravno, stalno sam u Resavici. Prošle godine, kada su granice bile zatvorene, zbog epidemiološke situacije, mnogi turisti su obišli i resavski kraj, tako da su, u tom periodu, skoro svi saznali za prirodne lepote resavskog kraja, kako turističke tako i kulturno-istorijske… onima koji nisu bili često pokazujem fotografije i kroz priču ih zainteresujem, šta je to što bi trebalo da obiđu, vide i čuju ovde.
Molim Vas objasnite i našim čitaocima šta znači vitez Kraljevskog reda vitezova.
Kraljevski red vitezova je organizacija koja radi pod pokroviteljstvom kneginje Linde Karađorđević i njenih sinova Mihaila i Đorđa Karađorđević. Bavi se očuvanjem i negovanjem srednjovekovne tradicije i kulture i organizuje puno festivala posvećenih deci, kako bi im približili srednji vek i na kratko omogućili da svi zajedno “oživimo” taj period. Jedan od najpoznatijih festivala je ,,Vitez fest” koji se svake godine održava na Vrbicu i Cveti, u Beogradskoj tvrđavi, a gde ja, pored mnogobrojnih naših glumaca, uzmem učešće kroz neku dramsku izvedbu.
Naravno, postoje tu još dosta manifestacija, u zavisnosti od odeljenja Kraljevskog reda vitezova, a svi članovi koji su u organizaciji tih manifestacija bilo da je u pitanju viteško mačevanje i borenje; muzičko i književno izdavaštvo; drevno slovensko graditeljstvo; filmska i TV produkcija, i tako dalje, nose titule vitezova ili plemkinja Kraljevskog reda vitezova.
Zbog Vašeg ozbiljnog lica i karakternih uloga da li bi ste voleli da Vas publika upozna kao komičara? Slabije nam pokazujete tu svoju stranu…
Pozorišna publika me zna i kao komičara, jer su predstave, u kojima sam igrao i koje režiram, uglavnom komedije. Mišljenja sam da u vremenu kad se ljudima serviraju samo crne stvari preko medija, ako dovodiš publiku u pozorište pokušaj tih sat, sat i po da ih nasmeješ i opustiš.
Naravno, ovo se odnosi na manje gradske sredine, gde pozorišni repertoar nije bogat kao u velikim gradovima, gde svakodnevno publika može da bira šta će i kad gledati.
Što se filma tiče, tu još nisam dobio priliku da igram u nekoj komediji, ali nadam se da će biti i toga.
Rekli ste da volite sve da igrate, šta je ono što pomislite kada dobijete secenario i ponudu da biste rekli ,,da, ovo je uloga za mene”?
Tako je, volim sve da igram. Svaka uloga predstavlja određeni izazov. Što su uloge različitije, to je i izazov veći da uvek budete drugačiji. Zato je pozorište dobro i korisno, u radu, svakog glumca. Tu imate dovoljno mesta za temeljan rad na sebi i svojoj glumi. Kad dobijem scenario i pročitam ga, ako se vidim u tom liku, i mislim da mogu da ga “oživim” kako dolikuje, onda prihvatim ulogu.
Meni je jako interesantno da ste dospeli i u muzički spot nekih inostranih grupa. Kako se to dogodilo?
Jedan od spotova snimao se u Beogradu i na kastingu su tražili glumca koji bi igrao viteza templara. Produkcija se setila mene, pozvali me i tako dospeh do spota ,,Blind Guardiana” za pesmu ,,War Feeds War”. Odlično druženje sa celom ekipom koja je radila na spotu rezultiralo je i odličnim mužičkim spotom.
Kod Vas je scena i uloge jedno, a privatan život ? Da li Vam se dogodi da i tu nekada odglumite ravnodušnost, bes, ili neko drugo osećanje. Ili ste iskreni pa kud puklo da puklo…
Gluma u privatnom životu je samo onda kada sa klincima glumatam po kući, igram se i pravimo naše “pozorištance ”… sve ostalo sam iskreni ja. Smatram da glumi nije mesto u privatnom životu i da bi mnogo bolje prolazili kada bi svi bili iskreni jedni prema drugima. Nažalost, mnogo je “glumaca” danas.
Jean lep citat piše u predgovoru knjige „O glumi bez glume” glumca Bogdana Diklića: ,,Nije gluma sve što sija, niti je glumac svak ko glumi”.
Volim Vaše kolege da pitam za životni moto, pa ću i Vas. Koji je i u kojim trenucima ga se najčešće setite?
Onaj koji sam više puta pominjao je ,,Budi uporan, jer svaki vrh je dostižan”, a setim ga se stalno kad nešto ne ide… ako ste dovoljno uporni da odradite neki posao onako kako ste ga zamislili, tako će i biti.
Olivera Marinković
Oznake: Naj magazin, Olivera Marinković, Veroljub Jeftić