Sretenu Jovanoviču životni moto je „Idemo do kraja“, ali bez reda, rada i discipline teško da bismo stigli do njega. Nesuđeni pravnik ali sada profesor produkcije, koji je svoj posao odabrao spontano i slučajno, vodeći se intuicijom i uz „malu pomoć prijatelja“, tačnije brata Dragana Ristića i filmske dive Ružice Sokić, koji su mu u datom trenutku bili i oslonac. Za sve što je do sada uradio misli da je „moglo i bolje“, jer je perfekcionista i tačno voli da zna šta je šta. Sa zadovoljstvom mu dajemo reč, jer mislimo da i te kako ima šta da kaže, naročito onima koji kreću putem kojim je on već prošao.
Završili ste Fakultet umetnosti u Beogradu, sa jako visokim prosekom. Kada je pala odluka da ćete se baviti umetnošću i šta je uticalo na nju?
Interesantno je da sam prvo upisao prava. Ukratko, nakon organizacije jednog humanitarnog koncerta, gde sam pomagao bratu da ga organizuje, svi učesnici su se pitali da li studiram produkciju. Osobe koje su uticale na moju odluku da upišem produkciju bile su moj brat Dragan Ristić, grupa ,,Kal’’ i moja Ružica Sokić. Ona mi je dosta pomogla na samom početku mog producentskog posla. Moje ocene su samo radoznalost kako se radi posao producenta. Ja volim ovaj posao i žao mi je što ovaj posao danas rade priučeni ljudi koji su nekada radili kao vozači ili pomoćni radnici na filmu ili seriji. Danas biti producent se može nazvati svako ko je ljubitelj filma.
Da li zbog visokog proseka od svojih studenata tražite više i mislite da se sve može kada se hoće?
Vidite, ja studente učim šta je sve potrebno da se zna kako bi bili dobri producenti. Moji studenti znaju da tražim maksimum od njih na času, a ocene su posledica pre svega zalaganja na času. Moje kolege i ja kada smo osnovali ovu katedru dogovorili smo se da praktična nastava i zalaganje na času budu prioritet. Znate, danas postavite pitanje studentu, on uzme u ruke mobilni telefon, ukuca na Guglu i odgovori vam za 2 minuta. Naravno, predznanje mora da ima. E, to je ono što tražim od njih. Kreativnost, praksu i predznanje. Ja ocenjujem praktičan rad, aktivnost na času i sam ispit.
Pošto imate u studentskom indeksu samo dve-tri ocene niže, znači da ste sve savladali, sve Vam je išlo, a gde je zapelo pa dobiste manje od 10?
Joj, imam dve ocene zbog engleskog. Užasno me je nervirala osoba kao što je moja tadašnja profesorka. E, vidite zato ja vodim računa da se super slažem sa studentima. Kod mene na predavanjima dolazi se i do suza, svađe, ma ima tu svega, ali pre svega to je strast prema poslu kojim žele da se bave.
Sada ste Vi profesor. Šta je ono što savetujete mladima, pre nego što krenu i odluče se za ovaj posao. Nije baš sve uvek lako… Koje osobine moraju da neguju i jačaju?
Moj savet studentima svakog časa ponavljam isto. Da ne bi upali u problem i od ovog posla napravili neprijatan posao, saveti su:
- Precizan dogovor mora da se napravi;
- Potpiši ugovor;
- Početak rada;
- Piši izveštaje;
- Sve mora biti napismeno;
Mnogo toga radite, a nije u vezi sa samo Vašom katedrom. Osnivač ste mnogih umetničkih manifestacija… Nabrojte nam bar neke od njih.
Znate da više ni sam ne znam. Nije mi to pohvalno. Ne bih o tome.
Imate izuzetne reference kada je Vaš posao u pitanju. Koja u Vama budi najviše ponosa, a za koju mislite moglo je i bolje?
Za svaki posao mislim da može bolje.
Nedavno je bila promocija knjige ,,Rom iz Rabrova“, koju će pratiti film koji Vi potpisujete… Recite nam nešto više o tome…
,,Rom iz Rabrova“ je knjiga koju želim da preporučim svima koji žele da upoznaju ko su Romi i odakle dolaze. Film je dug proces rada različitih okolnosti koje se dese ili se ne dese. Mi tek treba da pristupimo potpisivanju ugovora sa autorom knjige. Ima vremena.
Da se vratimo na ranija ostvarenja za koje sam sigurna da publika dobro pamti. Kada je film u pitanju: ,,Guča’’, ,,Ljubavni sabor u Guči’’, ,,Patuljci sa naslovnih strana’’…
Film ,,Guča’’ je moj prvi film na kome sam učestvovao kao saradnik. Nisam se dobro osećao na filmu, imao sam malo godina i nisam imao ugovor. Hahaha. A film ,,Patuljci’’ sam na molbu mog prijatelja ušao da radim posle priprema da bih mu spasio film. To je iskustvo kojeg u ovom poslu nikada dosta. Nikada više neću raditi projekat u kome ja nisam od početka.
Hteli mi to ili ne, publika pamti najviše Vaš televizijski rad, kao što su ,,Žene sa Dedinja’’, ,,Sinđelići’’, a malo ste umešali prste i u ,,Urgentni centar’’…
Za to je najviše zaslužan Goran Stamenković, vlasnik producentske kuće ,,Emotion’’. On i ja smo zajedno radili više godina. Došao sam na projekat da napravimo serijski program koji je on pokušavao više puta sa raznim producentima. Njegovo iskustvo, osećaj za biznis i delimično moje skromno znanje i energija, dovelo je do realizacije ovakvih projekata.
Takođe, radili ste i van granica zemlje, u Hrvatskoj i u Sloveniji. Za odličnog filmskog radnika nema granica. Kakva iskustva noste odatle?
Moja ljubav prema ovom poslu i energija pomažu mi da uvek steknem prijatelje, ali i neprijatelje. U Hrvatskoj i Sloveniji sam samo stekao prijatelje, sa kojima volim da sedim i pričam o anegdotama. Verujte mi, uvek nas dovedu te anegdote do toga da se smejemo do suza.
Bilo Vas je i u pozorištu. Kakva iskustva nosite sa ,,dasaka koje život znače’’?
Pozorište je moja prva ljubav, a televizija me je uzela pod svoje. Iskustvo me je naučilo da taj umetnički rad ima toliko improvizacija koje ja najviše volim. Ja sam previše emotivan i uvek kada se završi sa tim i izađe premijera, ja se rastužim i nikada nisam mogao da živim od pozorišta. Ima onih koji mogu, ali mene to materijalno ne zadovoljava i zato sam i izašao iz pozorišta.
Kada biste sada podvukli crtu, šta je ono što ćete zauvek pamtiti kada je Vaš posao u pitanju?
Tek treba da se desi film. To čekamo. Mislim da do sada nisam dao svoj maksimum. Sve do sada je bilo sticanje iskustva za nešto što treba da se desi.
Sudeći prema Vašem radu, imam utisak da ste čovek koji se nikada ne predaje, koji je pun pozitivne energije i prenosi je na druge. Taj pokretač nalazi se u..?
Moja supruga Jelena je taj pokretač. Samo mi je žao što je ranije nisam sreo. Sada bih bio ko zna gde.
Šta će ostati kao žal na nešto što niste uradili i da li mislite da ćete imati šansu i mogućnost kad-tad?
Sada radim na velikom projektu. Ne smem ništa da pričam.
Koji je Vaš moto u životu? Da li savetujete nešto i druge ljude ili im jednostavno samo prenosite Vaša iskustva?
Idemo do kraja.
Olivera Marinković
Oznake: Naj magazin, Olivera Marinković, Sreten Jovanović