Moje ime je Sara Milačić i imam 27 godina. Profesor sam engleskog jezika i pored toga radim kao koreograf. ,,Dobri tvor” je nastao pre otprilike 3 godine kada sam shvatila da želim činiti dobro svaki dan pomalo i da ne čekati humanitarne akcije koje se dešavaju nekoliko puta godišnje. Do sada sam rado učestvovala u takvim akcijama i mnogo ih podržavam.

Primetila sam da ima sve više i više beskućnika i ljudi koji dosta teško žive. Mnoge su doveli do toga neke neplanirane užasne situacije i nisu ljudi uvek krivi što su završili na ulici. Verujem da treba da svi da delimo, jer živimo na samo jednom svetu, zajedno. Mislim da treba neko da nasledi ono što nama više ne treba ako će toj drugoj osobi mnogo značiti.

Mnogi ljudi pomažu svojoj okolini na razne načine. Neko reciklira, pomaže životinjama, edukuje…a ja sam se opredelila za ovo. Imala sam neke stvari kod kuće koje više nisam nosila i želela sam nekom da poklonim, pa su to bili prvi pokloni od ,,Dobrog tvora”. Upakovala sam ih u lepšu kesu, stavila mašnu i zalepila logo koji su mi roditelji pomogli da napravim, jer sam želela na neki način da obeležim to kao nešto što nije otpad, već nešto čisto što može neko da uzme i obraduje se, jer svi volimo poklone.

Kad mi je ponestalo odeće i obuće, napravila sam društvene mreže (Facebook i Instagram), gde sam postavila objavu da primam donacije (obuća, odeća, igračke, pribor za školu, hrana…). Do sada se mnogo njih javilo i zbog svih dobrih ljudi su oni koji teško žive bili obradovani. Ovo sve radim od kuće i poklončiće i donacije stavljam gde stignem, pa nažalost ne mogu da uzmem nečije stvari ukoliko mi se jave, već ih uputim organizacijama poput Svratišta, Crvenog krsta i Dečjeg sela. Mnogi i sačekaju da malo podelim kesice i napravim mesta, pa se ponovo jave, što me jako čini srećnom, jer na taj način znam da sigurno radim nešto dobro.

Volim da obeležim osobe koje su dale donacije na objavama o njima, jer mislim da na taj način podstiču druge da i oni pomažu, a i treba pohvaliti one koji čine dobro, jer mnogi tvrde da ih je sve manje i manje. Ne znam da li bih se složila sa tim, jer ima i ljudi koje obeležim kao anoniman dobrotvor, jer im je ipak bitnije delo od toga da se zna ko su. Tako sam i ja želela da ,,Dobri tvor” bude tajni dobrotvor (odatle i igra reči: dobrotvor-dobri tvor). Ipak, to što sam izašla u raznim medijima, gde su ljudi mogli da vide ko sam ja, još više je podstaklo ostale da učestvuju u ovoj akciji. Malo se i proširilo u druge gradove. Jedna divna žena je podelila poklone u Srbobranu i okolini, porodice su dobijale poklone od ,,Dobrog tvora” i u Bačkom Gradištu, kesice su podeljene čak i u Berlinu, donacije su dolazile iz okoline Subotice i Beograda.

Pošto kesice delim po gradu (pored kontejnera, kanti, na klupama, kod starih kuća, na drvetu i bilo gde da primetim da se kreću ljudi kojima je potrebna naša pomoć), drago mi je kad vidim da neko uzme, mada sam uglavnom davala i ljudima na ruke, pa je predivan osećaj kada su zahvalni i srećni. Čak sam upoznala i jednu jako kulturnu i divnu devojčicu Sabrinu koja je dobila ogroman poklon od ,,Dobrog tvora”, jer ona i njena mama mnogo teško

žive, ali ne odustaju. Dešavalo se i da vidim da neko uzima iz kesice šta im treba, a ostatak vraća. Volim što sam doživela da opovrgnem predrasude da su ljudi sa ulice nekulturni. Kesice sa sobom nosim svaki dan gde god da idem. Na slikama koje objavim na društvenim mrežama napišem na kojoj sam lokaciji stavila da bi ljudi koji me prate mogli možda da pronađu i daju onome za koga znaju da im treba. Mnogi me pitaju kako znam da prava osoba uzme poklon. Dešava se da dam na ruke, poklonim porodicama, a kad ostavim na ulici, verujem da u 90% slučajeva uzmu oni kojima zapravo treba, a sigurno uzmu i oni koji su radoznali. Nije to ni loše, jer tako znamo da će naše stvari biti ponovo iskorišćene ili prodate, pa na taj način isto pomažemo toj osobi da sutra ima šta da jede.

Često me pitaju zašto ovo sve radim, a ja bih rekla da je zato što sam se zabrinula koliko se povećavao broj beskućnika i koliko su ljudi ostavljali odeću na kontejnere ili unutra, te se to isprlja i nije sigurno užitak da se nosi, pa sam poželela da bar ti ljudi koji bi to uzeli mogu da nose nešto čisto. Između ostalog je i predivan osećaj pomagati, jer na kraju dana budeš srećan što si nekom ulepšao dan i dobio njihov veliki osmeh.

Ono što je moja sledeća želja jeste da se neko priključi akciji i deli poklone gde misli da treba, jer često i predložim to onima od kojih ne mogu odmah da uzmem donaciju, a jednog dana ću možda imati i neki prostor, gde će ljudi moći da donesu šta žele kad god im odgovara.