Kažu da priča o ljubavnim katancima potiče iz drevne Kine i da simbolizuje „zaključavanje“ dve zaljubljene duše. Priča o jednom takvom mostu i ljubavnim katancima vezuje se za most u Vrnjačkoj Banji na kome se nalaze brojni zaključani katanci, koji govore o tome da su zaljubljeni i oni koji veruju u ovu priču hteli da baš ovde zauvek „svežu“ svoju ljubav.
Priča datira iz Prvog svetskog rata, a vezana je i za katanac učiteljice Nađe i srpskog oficira Relje, dvoje mladih koji su se iskreno i jako zavoleli i čijoj su se ljubavi mnogi divili. Pred početak rata na mostu ljubavi u Vrnjačkoj Banji su se zakleli jedno drugom na večnu ljubav i vernost, koju niko i ništa neće moći da promeni. Početkom rata Relja je sa vojskom otišao u Grčku, u rat, a Nađa je ostala da ga čeka. Svako veče je dolazila na most, na mesto gde su se jedno drugom zavetovali, dok jednoga dana nije dobila pismo u kojem je Relja saopštio da se na Krfu zaljubio u Grkinju i da zbog toga raskida veridbu sa njom. Kojim putem je sudbina odvela Relju nije nam poznato, u istoriji se on više ne spominje, dok je Nađa skrhana ogromnom tugom i bolom postala tek slabašna senka nekadašnje lepotice o čijoj se lepoti i te kako pričalo. Posle toga se život za nju zauvek ugasio. Videvši njenu tužnu sudbinu, devojke su odlučile da svoju ljubav zaključavaju na mestu gde su se Nađa i Relja sastajali i da ključ bace u reku kako njihovu ljubav niko nikada ne bi mogao da otključa. Priču o jednom mostu i izneverenoj ljubavi je ovekovečila Desanka Maksimović u pesmi:
MOLITVA ZA LJUBAV
Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestalni pram.
Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
skrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.
Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, Bože, ne molim za sreću, za radost, za slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.
Naj magazin
Oznake: most ljubavi u Vrnjačkoj Banji, Naj magazin, Olivera Marinković