Glumci maštaju o tome da rade u kontinuitetu, da napreduju, da se razvijaju…

Serija „Moj rođak sa sela“ se svako veče reprizira na kanalu nacionalne televizije,  iako je prva sezona iste završena 2007. godine, a druga 2010. godine. Dobar scenario, duh i tradicija, zanimljiva priča,  duhoviti dijalozi i na kraju (ili na početku) sjajna glumačka ekipa doprineli su tome da nam ovaj serijal još uvek nije dosadio i da ga sa radošču gledamo i danas. Neki šerovi govore da je gledanost veća u repriznim terminima od mnogih domaćih serija koje se premijerno emituju na televizijij.  Član ove ekipe je bio i tada mladjani Lazar Dubovac, koji je tada imao 24. godine koji je ljubazno odgovorio na pitanja koja smo mu postavili za Naj magazin:

Završili ste Akademiju u klasi Mirjane Karanović. Šta je ono što ste naučili od nje što sada primenjujete u praksi?

-Potpuna predanost i posvećenost poslu. Biti konkretan i istinit na sceni i pred kamerom.  Raditi na sebi, neprekidno se razvijati, ne čekati nego otvarati sebi nove puteve.

Ovih dana Vas ponovo gledamo u Tv serijalu“Moj rodjak sa sela“. Kako Vi sebe gledate u toj seriji sa poveće vremenske distance?

-Kako kad. Nekada mi se čini da bih i danas isto odigrao tu ulogu,a nekada bih sve promenio.  Mališa je jedan od onih ljudi koje svakodnevno srećemo ali  ih ne primećujemo. Jednostavan,  nenametljiv, neupadljiv. Takve ljude je najteže igrati.

Svi glumci maštaju o jednoj ulozi, velikoj glavnoj, klasiku koji bi mgao dostojno da predstavi njihov glumački potencijal. Da li ste i Vi maštali o nekoj ulozi i kakvu ulogu priželjkujete da dobijete u budućnosti?

-Nisam siguran da svi glumci maštaju o jednoj ulozi. Zar lekar mašta o jednoj operaciji? Ili advokat o jednoj parnici? Ne. Glumci maštaju o tome da rade u kontinuitetu, da napreduju, da se razvijaju.

U čemu se ogleda magija za Vas kada ste na daskama koje život znače?

-U istini. To jedino što me uzbuđuje na sceni. Kada je ono što se događa između dva glumca istinito, kada im se sve veruje. I to mi je podjednako uzbudljivo i kad sam na sceni i kad sam u publici. A tako je i u životu. Neprekidno tragam za istinom. Za istinom u sebi i u drugima.

Imate i autorskih predstava. Glumac ste i da li bi se upustili u izazov da režirate i da li Vaša razmišljanja idu u tom pravcu?

-Glumac sam, ali sam i dramaturg i reditelj. Do sada sam napisao oko trideset dramskih dela za decu i odrasle, režirao sam petnaestak.  I nastaviću i da pišem i da režiram jer volim kad sam kompletan autor.

Šta je ono što Vas povuče ka nekoj ulozi i želite da je odigrate i odbranite. Da li je to dobar scenario ili…

-Svaki put je drugačije. Nekad me privuče tekst, uloga, nekada kolege. Ali mi je najvažnija poenta onoga što radimo. Ako se nešto radi bez cilja, bez smisla, to se onda oseti na probama i vrlo brzo taj proces postaje nepodnošljiv. Nekoliko puta sam napuštao takve predstave jer u startu nisam napravio dobru procenu. Sada sam stariji i želim da verujem da sam mudriji, tako da dobro promislim pre nego što prihvatim nešto da radim.

Koliko volite da učestvujete u kraciji nekog lika ili se prepustite reditelju…pa kako bude.

-Gluma je timski rad. Niti ja postojim bez reditelja niti on postoji bez mene. Zajedničkim naporima dolazimo do najboljih rezultata.

Koliko Vam znači interakcija u pozorištu izmedju publike i glumca?

-Značajnija je u pozorištu za decu. Tamo uživam u interakciji sa njima. Klinci svojom energijom, aktivnim učestvovanjem, umeju ponekad da promene potpuno tok neke scene. Zato je rad sa njima uzbudljiv. Trebalo bi stariji češće da dolaze na predstave za decu da se podsete kako je biti iskren gledalac.

Publika često ne zna da je rad iza kamere često interesantniji nego ono što će im se prikazati. Imate li Vi neku takvu situaciju koju ćete pamtiti?

-Snimanja su duga i naporna. Iako vama koji gledate sve to deluje lako i jednostavno, u realnosti je potpuno drugačije. Zato se glumci često trude da zabavljaju jedni druge – da bi nam vreme brže i zanimljivije prošlo.

Putovanja su Vaša velika strast i pasija. Gde ste sve do sada bili i gde Vam je u planu da uskoro odputujete?

-Pre nekoliko godina sam odlučio da ne čekam idealne uslove i stavio sam ranac na leđa i obišao celu Evropu. Naredne godine sam proveo dva meseca u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini. Tu se nisam zaustavio. Sledeća destinacija bila je Istok. Isti ranac i ja obišli smo Indiju, Vijetnam, Kambodzu, Tajland i Singapur.

Mnogi misle da je potrebno mnogo novca za ovakva putovanja, a to nije tačno. Morate samo da se potrudite i da provedete dosta vremena za računarom i pronađete povoljne avionske karte i jeftin a udoban smeštaj.

Voleo bih da obiđem Južnu Ameriku. Možda to bude naredno putovanje.

Volite i poznavalac ste srpske istorije. Da li je to stvar koja Vas okupira samo čitaoca ili nekoga ko će predstaviti publici nešto od toga?

-Bez prošlosti nema ni sadašnjosti, ni budućnosti. Ako zaboravimo kakvi smo bili kako ćemo znati  kakvi treba da budemo. Žao mi je što se nijedno pozorište kod nas ne bavi srpskom istorijom. Nigde ne možete da pogledate predstavu o Nemanjićima, Mrnjavčevićima, Lazarevićima, Obrenovićima, Karađorđevićima, o ustancima, ratovima. Iskreno se nadam da će se to promeniti. Potrebno je napraviti tim ljudi koji će se dugoročno time baviti u kulturi.

Verovatno čitate mnogo. Šta je ono što bi ste preporučili našim čitaocima da obavezno pročitaju i koje je to štivo kome uvek možete da se vratite?

-Preporučujem knjigu Ja ili ja ko sam ja – dr Lazara Trifunovića. Sjajna priča o traženju sebe, preispitivanju životnih odluka.

Uvek se vraćam Svetom pismu. Tamo je početak i kraj. Tamo su sve knjige koje su ikada napisane a i one koje će tek biti pisane.

Gde ćemo Vas sigurno gledati i šta je ono što ćete raditi u narednom periodu?

Na televiziji u seriji Beležnica Miroslava Lekića. A na sceni u Parobrodu u predstavi Čekanje i u Dečjem kulturnom centru u kom igram u nekoliko čarobnih predstava – Bakina škrinja, Od ljubavi Zloća onemoća, Junaci srednjeg veka, Marko Kraljević. A u pripremi su i dve nove. Najaviću ih na jesen.

Hvala najlepše,

Olivera Marinković