STALNO SE TAKMIČIM SAM SA SOBOM

Uvek se trudimo da čujemo vase želje i jedna od njih je bila da u goste pozovemo pevača Bojana Marovića. Njegov rad pratimo i rado slušamo njegove pesme, od prve do poslednje: “Više te nema”Tebi je lako”, “Srno malena”, Zrno bibera”, “Da moja si”. “Od sreće južno”, “Svaki korak tvoj”, “Budi dobra prema sebi” , “Koliko volim te”, “Kao da si tu”, “Pusti me”, “Budi dobra prema sebi”, “Da li si spremna”, “Kao da si tu”, “Još si samo moja”.

 Pevač, Bojan Marović se dozirano pojavljuje u medijima, pa nam je otuda zadovoljstvo bilo veće što je poziv za intervju, prihvatio.

Kod Vas su stvari išle nekako redom. Niža, srednja, pa Akademija na Cetinju.

– Uvijek sam imao više opcija, bio bih košarkaš i sigurno zanatlija, uvijek me privlačio zanat i ubijeđen sam da ću u nekom momentu naučiti neki zanat koji mi se sviđa od malena… Košarka je važna za mene i sada, volim da igram, volim da budem opsjednut time što radim . Šta god da radim, volim biti prvi. Stalno se takmičim sa sobom.

Da li može da se kaže da je Vaš život do sada bio muzika?

–Kad se tako gleda, onda se sluti da je sve išlo lako, međutim, veliki je to put i jako težak, posebno kada je u život ušla pop muzika i scena, trebalo je sve to uskladiti. Akademiju sam završio u Beogradu na Akademiji lepih Umetnosti i iskren da budem, volio bih da sam dio kolektiva. Takav rad me je  uvijek inspirisao. Međutim, veoma sprječava svakodnevna trka sa vremenom.

Koliko sada često zasvirate violončelo?

-Cello je moje srce i duša, ne mogu da zamislim život u kome cella nema.

Koliko je uticaja imala Vaša majka na Vaše muzičke početke?

– Majka je moj heroj, ona je brata i mene izvela na put i uvijek bila na našoj strani, vjerovala u nas čak i kad mi nismo. Teško je kad shvatiš da imaš samo 32 godine i da ostaješ sama sa sinovima kao i da  treba da  život mijenjaš iz korena. Smrt našeg oca nas je pogodila, ali smo opstali hvala Bogu i postali još jači … Vjerovali smo u dobre stvari i dobre trenutke.

Za svoj 18.ti rodjendan ste od nje dobili originalan muzički poklon?

-Da , kao što rekoh, ona je vjerovala i kao što vidite, trag je ostao i zablistao. “Više te nema” je pjesma koja je bila poklon. Pjesmu su napisale moje kume, Sanja Garić i Kaja , a aranžman je radio Dejo Božović. Sve je to lijepo ispratila ona. Taj aranžman je za našu familiju bio jako skup, iskreno, sad kad pogledam to je bilo jako hrabro, ali kao što rekoh, ona je moje čudo.

Imate mnogo muzičkih nagrada. Koliko Vam one znače, a Koliko Vas obavezuju?

-Nagrade podsjete, da su ljudi dali i srce i sjećanja  i da uvijek moraš biti na svom putu i dosledan tih snova.

Ostvarili ste ulogu i na filmu. Recite nam nešto više o tome…

-Film je divan izlet. Saradnja sa svima je bila neka čarolija koja mi je dala podstrek i neku feštu sigurnosti za dalje. Žao mi je što film nije doživio ono što zaslužuje. Međutim, nadam se nekim novim ulogama

Jednu pesmu ste posvetili tragičn preminulom Tošetu Proeskom?

-Nisam nikada posvetio pjesmu, ta pjesma koju sam otpjevao je njegovih ruku djelo kao  i Marine Tucaković. Iskreno, divan trenutak, prosto, pjesma je našla mene, kao da je upravo on to učinio, izuzeo nekedruge ljude  i našao mene. On je neko ko će uvijek biti veoma važan za moj život.  Svi ćemo  ostariti i imati unuke kojima ćemo pričati da je ipak anđeo bio na zemlji.Bio je veliki drug, tražio je uvijek esenciju ljepote u svemu, to rade samo oni koji poštuju sebe. Tvrdim da bi danas on bio razočaran u scenu, ali isto tako tvrdim da bi imali još jednog ozbiljnog vojnika za pobjedu dobre muzike.

Ako je srce przno, glava nije važna. Pročitala sam negde da je to Vaš životni moto?

-Da, to je jedan od mnogih ali omiljeni je TIHA VODA BRIJEG RONI… Prosto, od prvog dana moje muzike se vodim time. Strpljenje je ili mana ili vrlina, mana ako si brzoplet, a vrlina ako shvatiš da je to adut koji se uvijek pokaže kao pametan. Uvijek imaš vremena za lijepe stvari, jer ljepota ostaje za čovjeka.

Dokazali ste i pokazali da ste vrlo empatičan i osećajan mlad čovek i mislimda nema majke koja vas ne bi poželela za sina ili zeta. Kako bi ste vi sami sebe opisali u kratkim crtama?

-Hvala vam puno, ovo će čitati moji ukućani. Biće ponosni, na veliku žalost još nisam zet, ali biće i za to trenutak. Ja sam čovjek, volim da radim puno, malo mi je 24 h, nekad i pretjerujem, ali imam taj pristup koji nemaju mnogi. Uvijek se bavim bazičnim stvarima, to rijetko ko radi. Zato sam posvećen maksimalno svemu što jesam, trudim se da gledam svoj posao i čuvam sebe od drugih kao i druge od sebe, to je neko čojstvo, ali učio sam od najboljih i još uvijek učim, jer smatram da imam dar od Boga koji ne smijem propustiti. To ima smisla samo ako se dijeli. Srećan sam čovjek sto imam priliku da stvaram samo lijepe i dobre stvari  i budem dio života ljudi koji eto u nekim trenucima sve to pamte i vezuju za srce. Nikada se ne bih mijenjao sa drugim ljudima, ovo što radim i što jesam je nešto najlepše što čovjek ima i može da ima.

Pokazali ste da ste veoma vezani za porodicu. Da li je Vaša majka ponosna na sve ono što ste ostvarili u muzici?

-Porodica je sve. Pravi muškarac mora da bude vezan za porodicu. Majka uvijek govori da moram biti još vrijedniju, smatra da sam malo usporio, ne mora to da mi kaže , neke stvari i tišina govori. Međutim, spreman sam za sve što mi predstoji.

Teško je u ovom trenutku za muzičare, ali moram da Vas pitam imate li nekih planova za ovu godinu?

-Ne planiram ništa, dok se ne smiri sve koliko toliko.  Nadam se da smo sve shvatili u ovim trenucima.

Pokazali ste da ste vešti i u kuhinji. Da li je to ono što morate ili volite daradite i u kojoj vrsti hrane najviše uživate?

-To je hobi, volim kuhinju, volim da ulazim u kuhinje i gledam kako rade majstori. Italija je moja zemlja, volim njihovu hranu, volim da budem taj lik, prosto i jednostavno, volim da živim tiho, a da svako čuje️.

Olivera Marinković