Breaking

DŽEMPERI ZA KAMENJE

knjige / 24 marta, 2021

POEZIJA (KOJA) UKAZUJE DALEKOVOST ID

Pre mnogo godina, dok je beogradski poeta, Kosta Kosovac još bio osnovac, zapisao sam da njegova poezija odiše mladalačkom osećajnošću, težnjama da se dosegne visina imaginacija, ali i stvarnosti. U njegovom početnom opusu tek se razvija rasna poetika, što uopšte ne treba shvatiti ni kao posebnu pohvalu, a još manje kao primedbu ili minus. Jer, ovaj stvaralac je veoma mlad i pred njim su tone tomova koje valja iščitati, proučiti, dopisati i napisati. Autor je nesumljivo darovit, iznenađujuće sklon pesničkim maštovitim slikama i obojen, kao uostalom mnogi pesnici, ozračjima sete, koja prerasta i u tugu.
Tematski je raznovrstan, kao što je i sam život, koji Kosovac posmatra iz svog sopstvvenog ali originalnog ugla. Jednom je mudri Gogolj, čitajući prve Tolstojeve priče, rekao: „Ovo piće je mlado, ali kad sazri biće dostojno bogova.“ Nešto slično moglo bi se reći i za Kosovčevu poeziju: kada se

autor bude razmahao i ubukao se u dolamu iskustva, duboko verujem, biće to pravo duhovno piće, nemenjeno estetskim sladokuscima i čarobnjacima reči.

Dakle, tako iskazah svoj prvi utisak, pre mnogo godina, o Kosovčevim čvrstim namerama da se otisne u neizvesnu čaroliju igranja i poigravanjima reči, u nameru koja zauvek određuje put jednog vrednog i vrsnog stvaraoca. Na veliku radost ispostavilo se da je Kosovac, iako još uvek mlad, dobrano sazreo i da su mu pesme danas dostojne ne samo udivljenja, nego i dubokog poštovanja. Sa sigurnošću se može reći da savremena srpska poetska scena, upravo sada, u ovom trenu, dobija ime koje će zaisigurno ostati i opstati na stranicama književne istorije. Jednom rečju, to će autor potvrditi u svojoj prvoj poetskoj knjizi „Džemperi za kamenje“, koja se upravo nudi sudu čitalaca, sudu književne kritike i estetike.
Kosta Kosovac nam u svom prvom delu nudi sočnu, lucidnu, jedru i zdravu poeziju, koja će

svojom britkošću, oštrinom zapažanja i svojom konciznošću zasigurno osvojiti i dušu i srce ljubitelja poezije. Stoga zasigurno treba upamtiti ime ovog nesvakidašnje talentovanog stvaraoca. Poezija iz zbirke „Džemperi za kamenje“ ima snažnu duhovnu lekovitost, ali, ne retko, i vidovitost u smislu da nam mladi poeta jasno ukazuje, kao snimak na rendgen aparatu, sliku stvarnosti, često nevesele, koja se produžava, ili ima nameru da se, pipcima znatiželje, utka i u šare budućnosti. Uostalom, dobra poezija, proistekla iz esencije umetničkog rakursa, u ovom ili onom smislu, ima prave odlike vidovitosti. Zato i opstaje u svakom vremenskom ozvučju, kao što će biti i u vremenima koja dolaze i koja nas čekaju. Pogotovo sa ovakvim raskošnim talentima, kao što je Kosta Kosovac.


Knjiga se završava „Pesmom moje majke“, a ona (majka) je spicjalni pesnički gost, koja peva (zaista originalno i zanimljivo) o svom rodnom selu, a zahvaljujući tome odmahmožemo pretpostaviti otkuda Kosti Kosovcu takav dar i talenat. Na jednom mestu Kosovac će reći da „čim sam se rodio/ i ugledao svetlosti zrak,/ „majka mi je ožiljak nanela/ – to je pupak/. Ne zlonamerno/, već čisto radi mog saznanja/, da sa životom/ dolazi i rana.“
Možda bi trebalo zaključiti da je suviše lako (često i neodgovorno) pisati o poeziji, ali govoriti (i rečima beležiti) o pesmama Koste Kosovca nije samo puka veština zapažanja onog „šta je pisac hteo da kaže.“ Jer, čitajući ovu zbirku, shvatio sam da je moram pažljivo vagati i odmeravati, kao, recimo, poeziju jednog Branka Miljkovića, da moram razmišljati i zaključivati o njoj, kao o, recimo, nekom filozofskom delu. Na primer, kako sam autor shvata pisanje i otkud izviru njegove pesme? Evo i odgovora u pesmi „Grafitno srce.“ On će zaključiti: „Imam i ovo svoje jedno srce/, ali ga upotrebljavam na drugačiji način/. Svaki put kad treba da pišem/, ja ga iznova lomim/.“ Ili, opominje

i sebe i nas pesmom „Savet“. Naime, u stilu velikih mislilaca, darom svoje vidovite poezije, Kosovac kaže: „Pesmo čuvaj se velikih reči i kratkih tišina/, reč nek pazi gde gazi/ pod jezikom je mina/.“
Na jednom mestu Kosovac kaže: ko ima talenta za pesmu, talentovan za život nije, te zaključuje „Želeo bih pobeći/ al kuda?/ U pesmu, u reč, u stih/. Jer samo u slovu/, najglasniji je/ ko je tih/.“ Neizrecivo i neizmerno tačno. Zato se neću i ne smem ustručavati da zajedno odemo tamo gde ćemo biti najglasniji: u Kosovčevo slovo, u njegovu pesmu i njegov stih.

Irig, 16.12.2020. Todor Bjelkić

KRATAK AUTOPORTRET

 

Rekao bih vam da sam student prava ali vam to apsolutno ništa ne bi reklo o meni. Pravnički jezik nasuprot književnom, duboko je antipoetičan i malo tu ima bilo kakve poezije.

Rodjen sam u Beogradu od oca Predraga i majke Mione, sa tri kile i devetsto pedeset grama, zdrav i rumen doduše sa prelomom ključne kosti. Svojim roditeljima rodjenjem produžio sam život a prekinuo studije i mladost.

Plašim se kučića, gubitka ekstremiteta i lifta koji propada u snu. Verujem u ljubaznost u poeziju i da su ljudi loši iz slabosti a ne iz zlobe.

 

Kosta Kosovac


Oznake: , , ,



Olivera Marinković




Previous Post

ŽELIM DA RUŠIM STEREOTIPE

Next Post

VREME POSTA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

ŽELIM DA RUŠIM STEREOTIPE

Da li ste čuli za poremećaj- albinizam? To je retki genetski poremećaj  koji izaziva preveliku osetljivost i alergije...

March 24, 2021