Serija „Igra sudbine“ je trenutno najpopularnija domaća serija koja obara sve rekorde! Protagonisti serije Sandra Bugarski i Vladan Savić su u seriji Marica Pančetović, alijas Pančeta i Ivan Ožegović su pobrali sve simpatije publike i kritike. Većeras 6.marta ćemo ih gledati na sceni Akademije 28, u hit predstavi „Neka bude šta bude (samo da je muško)“. U pitanju je komedija, tipa duodrame, u kojoj će ovo dvoje maestralnih glumaca, publici doneti i dočarati toplu, emotivnu i ljudsku priču o dvoje supružnika koji pokušavaju da dobiju potomstvo. Osim humora, ovaj komad obiluje ozbiljnim dramskim momentima koji će kod publike izazvati empatiju i vrlo emotivne reakcije. Vladan Savić se vrlo ljubazno odazvao našem pozivu za razgovor, iako znamo da dok komad ne izadje pred publiku, glumci imaju puno propratnih poslova oko premijere, pogotovu ako su u ovom slučaju kao Vladan, režiser i pisac scenarija ovog komada.
Upisali ste glumu sa 16 godina. Da li ste mogli da predpostavite kako će teći karijera?
-Ne, kao i svako dete tog uzrasta, nisam znao šta me je snašlo i u šta ulazim…
Da li ste se ikada pokajali, ili poželeli da se bavite nečim drugim?
-Često razmišljam da sam ovu energiju uložio u nešto drugo, verovatno bih bio mnogo materijalno bogatiji čovek, ali nisam siguran i duhovno.
Vi ste multitalentovani. Koji još talenat „čuči „u Vama i kada ćete ga prikazati širem auditorijumu?
-Pa, hvala. Pored glume, uvek sam voleo da pišem. Od malena sviram gitaru, a silom prilika, obzirom da radim u Pozorištu na Terazijama, moram i da pevam. Posao glumca mi je omogućio da sve te stvari i prezentujem.
Pisac ste scenarija za novu duo dramu koju izvodite sa koleginicom Sandrom Bugarski. Očekuje se premijera, a šta Vi očekujete od ovog Vašeg ostvarenja?
-Ovaj intervju dajem na dan premijere predstave „Neka bude šta bude“, 6. marta. U Akademiji 28. Mislim da smo napravili dobru, duhovitu i dirljivu predstavu i da će publika dugo uživati u njoj. Kako u Beogradu, tako u i u Srbiji, Evropi i širom sveta.
O čemu se radi u ovom komadu?
-Radi se o ozbiljnom problemu obezbeđivanja potomstva i iskrenoj i iskonskoj potrebi za tim. Sve je to olakšano žanrom komedije i neodoljivoj glumačkoj energiji Sandre Bugarski, koju široki gledatorijum poznaje kao Pančetu iz serije „Igra sudbine“.
Dovoljno je godina rada za Vama pa ste zajedničkim snagama bili i režiseri. Da li nešto novo moćemo da očekujemo u tom pravcu?
-Eto, danas ćemo prisustvovati mojem novom rediteljskom čedu.
Glumci se uvek vraćaju „daskama koje život znače“. Šta je to tako magično, što Vas lično vuče ka njima. Kontakt sa publikom, aplauz ili…
-Suštinski je to razmena žive energije sa publikom.
Bavite se i muzikom. Recite nam nešto i o tome?
-Radim u muzičkom pozorištu i nagrađivani sam tekstopisac mnogih pop i rok pesama i par narodnjaka i tu se moje bavljenje muzikom u profesionalnom smislu završava. Ovo što sviram gitaru je čisto amaterski. Svi u mojoj porodici sviraju bolje od mene.
Pošto pišete pesme, da li ste ikada razmišljali o nekoj veceri poezije, sa Vašim divnim, kolurativnim glasom…
-Ja već imam svoje muzičko poetsko veče pod nazivom „Kao da sam te sanjao“ koje je na redovnom repertoaru Teatra Kult, UK Vuk Kardžić i koje je do sada izvođeno pedesetak puta na matičnoj sceni, u Srbiji i inostranstvu. Tu nastupam sa svojom suprugom Kristinom Savić, glumicom i profesionalnom muzičarkom.
Svako veče Vas gledamo u seriji Igra sudbine. Imate divnu ekipu i Vasa pozitivna energija se prenosi na gledaoce i imate najveću moguću gledanost?
-Da, ta serija je fenomen i najgledanija serija u istoriji naše televizije. Pored ekipe tajna je u umeću pisca i mog prijatelja Žarka Jokanovića, njegove supruge, a moje partnerke u seriji Milice Milše koja najviše „vuče“ u seriji i producentkinji Svetlani Ceci Drinjaković, koja, očigledno, odlično zna svoj zanat.
Kada dobijete scenario i treba da „odbranite“neki lik. Da li prvo tražite neku sličnost sa Vama ili šta je ono što Vas razlikuje od tog lika?
-To su već glumački mehanizmi za čije objašnjenje bi mi trebalo više prostora od par redaka u ovom tekstu…
Igrate bržnog oca. Čini se kao da je uloga pisana za Vas, ili ste joj Vi svojom ljudskom toplinom dali konačan oblik?
-Glumci su, uglavnom, izabrani od producenta, reditelja, direktora pozorišta… To su profesionalci koji dobro znaju šta im treba i koga će da izaberu. Tako sam i ja izabran za ulogu Ivana Ožegovića. Drago mi je da mislite da je uloga pisana za mene i da ja igram sebe, ali nije tako. Gde bi onda bila gluma?
Glumili ste i u drugim TV serijama. Znam da se uloge ne izdvajaju. Ali, ima li nešto što ćete sa tih svojih snimanja zapamtiti?
-Ovih dana mi se vrzma po glavi moja prva televizijska glavna uloga, uloga Laleta u Tv seriji „Daj mi krila jedan krug“ iz 1984. godine, koju je napisao i režirao nedavno preminuli Vladimir Andrić. Divan čovek i jedan od najboljih pisaca za decu.
Glumiliste i u pozorištu, Tv i filmovima. Kakve čari ima svaki za sebe u Vašem slučaju. Šta volite kod svakog?
-Pozorište je moja prva i najveća ljubav. Ostalo su izleti i promena ambijenta.
Imate li planova, koliko je moguće u situaciji u kojoj smo za ovu godinu?
-U planu je da još nekoliko meseci snimam seriju „Igra sudbine“, da pored toga što više gostujem sa svojim predstavama „Neka bude šta bude“, „Brak u stvari ljubav“ i „Kao da sam te sanjao“ u zemlji i inostranstvu. I da naravno igram svoje drage predstave u Pozorištu na Terazijama, pre svega „Sa druge strane jastuka.“
Olivera Marinković
Oznake: Naj magazin, Olivera Marinković, Vladan Savić