Ispod majice je prvi roman Marije Ratković, roman kojim probija glavom kroz zid. Bol, uzbuđenje i želja za životom protkani su kroz taj udarac, prvi, uvek najteži. Marija piše jezikom koji govori, pa će onaj ko je poznaje čuti njen glas. Roman koji ljuti, izaziva, nadahnjuje i preispituje život onda kada mislimo da treba da prestane ili kada nikome nije do njega. Marija bezobrazno želi da živi onako kako ona želi, i iako smo imali prilike da je čitamo kroz mnogobrojne tekstove, taj bezobrazluk je ona sirova iskra genijalnog života koju ćete osetiti u ovom romanu.
Magda Janjić, novinarka i urednica
Ovo je citat, a ono što autorka romana Ispod majice ima da kaže za čitaoce Naj magazina, sledi:
Vaš prvenac „Ispod majice“ je tu. Koje osećanje budi u Vama da su vaše misli postale knjiga i da će sada i drugi imati uvid u njih?
-Veoma sam srećna jer volim da komuniciram sa ljudima, to sam izabrala za profesiju i svaka kritika mi je draga. Činjenica da pokrećem teme o kojima se malo ili nikako razgovara je bitna i najviše se radujem procesu u kome počinjemo priču o tabu temama poput bolesti, seksa, telesne autonomije, stresu trauma i slično.
Zašto baš naziv ispod majice. Da li ste imali i neku drugu opciju za naslov?
-Jedna od mojih prvih čitateljki i kritičarki – Minja Bogavac dala je ime Ispod majice. Odmah sam prihvatila i na neki način postale smo kume putem tog imena. Dala je ime mom prvom romanu – to se ne zaboravlja. Bilo je drugih ideja, sad mi se sva druga imena čine smešna.
Vaša knjiga je ono što se kaže što na um, to na drum…
-Mislim da nam fali otvorenosti – kako bismo mogli da živimo bolje. Najdraže su mi reakcije mame i dalje rodbine. Neko je rekao da je preteško, neko da je prelepo i ponosna sam što sam osetila vrhunsku ljubav i pažnju bez obzira da li se nekom svideo roman. Važno je da se neprekidno učimo prihvatanju različitosti – različitih misli, uverenja, stilova i ljubavi i podrške koja prevazilazi razlike.
Kazu da želite da živite onako kako to Vi zželite. Koji su to Vaši aršini za život?
-Odrasla sam uz puno ljubavi koja me je učiniila prkosnom i slobodnom. Moja najvažnija pravila za život sročili su Lou Reed i Laurie Anderson – Zajedno su sastavili tri osnovna pravila za sreću. Preneću ih u celosti. Prvo pravilo je – da se ne plašiš nikoga. E sad, Laurie se pita – možete li uopšte da zamislite kako li je živeti i ne plašiti se nikoga? Drugo je da nađeš jako dobar detector proseravanja i – naučiš da ga koristiš. Treće je „biti stvarno jako nežan“. Sa ova tri pravila, ne treba ništa više.
U mnogome je autobiografska. Da li se plašite iznošenja svog „intimnog rublja“ sudu javnosti?
-Zaboga, imala sam vaginalni i analni ginekološki pregled na televiziji – sud javnosti me ne zanima. Intimnost je negde drugde, u ljubavi i poverenju – i bez obzira na to koliko sam puta povređena, moja super moć je da i dalje verujem i imam elastično srce koje može uvek voleti iznova.
Šta ćete sa onima koji Vas neće razumeti?
Ima vremena. Vremenom naučimo da razumemo druge.
Šta je ona inicijalna kapisla da napišete knjigu, tj ovakvu knjigu?
-Obožavam pričanje priča, želela sam da ispričam dobru priču, priču koju niko drugi ne bi tako ispričao.
Napisati jednu knjigu je podvig. Koliko ste verovali u sebe i svoj rad, dok još knjiga nije ugledala svetlost dana?
-Ne želim da pričam bajke. Izdavač koji je naručio knjigu, odbio me je i rekao da mu se knjiga i pored svega ne sviđa. To je važno reći mladima i onima koji sad pišu. Tragala sam danima za urednicom, za pomoći i podrškom da od nesređenog rukopisa napravim knjigu. Frustrirajuće je kad znate i sami da nešto nije dovoljno dobro ali rad na romanu prevazilazi granice mog znanja i tu je jako bitno obračunati se sa egom. Ne krijem da sve zasluge za knjigu dugujem urednici Ani Pejović koja je između svih redova pročitala šta želim da kažem i pomogla mi da to uradim. Rad na romanu je polje pregovora i izuzetno je važno sa kim u tom procesu razgovarate.
Koja Vam je bila ciljna grupa čitalaca? Da li ste razmišljali o tome dok ste pisali knjigu?
-Svi kažu da ne misle o čitaocima. Ja sam mislila samo o ženama. Svie muškarci koji su mi pisali i kojima se knjiga svidela izuzetno poštujem i smatram hrabrim, budući da nisam očekivala nikakvo razumevanje ove eksplicitno ženske poetike. I drago mi je da sam se prevarila. Umetnost je veća od naših zamisli.
Imate li povratne reakcije od čitalaca posle pročitane knjige. Šta oni kažu?
-Pisanje u 21. veku je blagoslov upravo zbog mogućnosti da komuniciram sa onima koji čitaju. Ne mogu sažeti u jednu reč sve što smo ikad razgovarali o knjizi, svaki od tih razgovora me menja na bolje. Hvala svima koji su izdvojili vreme da mi pišu, zato uvek odgovaram. Ti razgovori daju mi nadu da je budućnost bolja nego što smo se nadali.
Rekli ste da publika uvek želi više i još, a da ste se Vi poigrali time. Na šta ste tačno mislili. Koliko je realno ono što je napisano?
-Ispod majice nije autobiografija. Nisam se ograničavala faktima, ali roman jeste istinit u smislu da se bavi veoma važnim pitanjima na tačan i autentičan način. Ne želim da odgovaram na tabloidna pitanja ko je ko i šta je realno – realna su samo osećanja i to je dovoljno da priča bude hiper-realna.
Književnost služi da živimo druge živote. Da li ste Vi zadovoljni svojim?
-Možda je moj odgovor nezahvalan, ali nisam zadovoljna. Bez obzira na važnost Ili slavu ja živim na ivici egzistencije, u stalnoj neizvesnosti i volela bih da mogu da se opustim. Sa druge strane srećna sam jer živim slobodna i imam integritet, znam da sam privilegovana i zahvalna sam generacijama pre mene koji su mi to omogućili. Volela bih da nam je svima bolje.
Jedna žena pisac mi je rekla svi mi koji smo napisali knjigu, mi smo tako lečili svoje frustracije. Da li ste i Vi nešto „odživeli“ kroz svoje pisanje što u realnom životu niste?
-Naravno! Postoji taj mit o frustriranoj, nedojebanoj ženi. Ali puno mi je lakše od kad sam prihvatila to kao istinu – naravno da sam frustrirana činjenicom o društvenoj nepravdi i pokušavam da je ispravim ili istražim pišući neke druge likove, U “Ispod majice” želela sam bezobraznu junakinju koja bi možda bolje prošla od mene – ali nažalost, kuća uvek dobija – društvo ugazi svaku ženu bila ona dobra ili bezobrazna, siromašna ili bogata. Jedini način da pobedimo jeste da budemo drugarice jedna drugoj.
Verujete li u ženska prijateljstva i da li ste doživeli žensku solidarnost na delu?
-Žensko prijateljstvo nije samo najveći dar već i najvažnije oružje za preživljavanje. Sve muke u životu, preživela sam uz pomoć žena koje su bile tu za mene i zato sam kad god mogu tu za drugarice, stare, nove, bivše, buduće, uvek spremna da se se svađam ali i da oprostim i zagrlim. To je valjda život.
Posle prve ide i druga. Da li ste razmišljali o njoj?
-Već radim na drugoj knjizi, nadam se da će proces rada biti jednako inspirativan.
Onima koji nisu, zašto bi ste preporučili da pročitaju Vašu knjigu?
-Ispod majice će mnoge inspirisati da se bore, da pišu i da se suoče sa strahovima. Malo li je?
Olivera Marinković
Fotografije: Ema Bednarž i Daeko Pavlović
Dizajn: Katarina Mrčela
Oznake: Darko Pavlović, Ema Bednarž, Ispod majice, kATARINA mRČELA, Marija Ratković, Naj magazin, Olivera Marinković