IDEJA JE NAJVAŽNIJA

Kada je reč o dokumentarnim i kratkometražnim filmovima  autor Žikica Jovanović svojim radom skreće pažnju na sebe. Njegov filmski opus dosadašnjeg rada je negde oko 30 filmova različite tematike, koji su mu doneli brojne nagrade kako u zemlji tako i u inostranstvu. Sa grupom entuzijasta, na čijem je on čelu,  osnivač je i filmskog festivala u okviru koga se jednom godišnje prikazuju i nagrađuju filmovi u različitim kategorijama, sa zadatom temom.  Tako je grad gde živi i radi , Prokuplje,  stavio na listu zanimljivog i važnog mesta kada je dokumentarni,  kratkometražni, animirani i drugi filmovi  u pitanju. Da bi ste bliže i bolje upoznali njegov  rad, pozvali smo Žikicu Jovanovića na intervju. Rado se odazvao našem pozivu i za čitaoce Naj magazina je ispričao više o svom radu.

Da li za početak možete da sumirate svoj rad?

– Zajedno sa svojom ekipom sam do sada snimio tridesetak filmova koji su učestvovali na preko 500 filmskih festivala širom sveta i osvojili preko 30 glavnih nagrada. Nabrojaću nekoliko najnagrađivanijih: Nigde nikog, Moja borba, Halucinacija, Maslačak, Moja beba, Kotrljanje, Đavolja posla, Sekira, Aladin i čarobna kanta… Neke od nagrada: Grand prize Hinsdale Film Festival USA, Winner Renderyard London England, Best film 60 second film festival Washington USA, Best experimental film ART IZO Film Fest Moscow Russia, Best film Channei film festival India, Award for the president of the capital city of Bratislava EKO TOP Film Fest Bratislava Slovakia, Award for original story Mob film fest Skoplje Macedonia, Best director Viva Film Festival Sarajevo BIH, Special jury award Green Fest Beograd Srbija…

Imate zaista bogatu karijeru. Kako je zapravo sve počelo?

-Još kao srednjoškolac počeo sam da radim u lokalnoj televiziji, gde sam najpre zavoleo televiziju, a potom i film. To je bilo pre više od 20 godina, a i tada sam snimio nekoliko zapaženih filmova koji su učestvovali na nekim Festivalima. Pre 10 godina sam krenuo aktivnije da se bavim snimanjem filmova, a sve je počelo sa filmom „Nigde nikog“ koji se bavio borbom protiv pušenja i koji je doneo prvu glavnu nagradu Grand prize za najbolji film Hinsdale Film Festivala u SAD-u.

Za sobom imate mnogo nagrada. Koliko su Vam podstrek za dalji rad?

-Kao što sam upravo i rekao, nagrade daju veliki podstrek za dalji rad. To je najbolji način da vam se pokaže da ono što radite nešto vredi. Krenuo sam da crpim ideje iz svog kraja i da snimam razne dokumentarne i igrane filmove koji su se prikazivali širom naše planete, a krenule su da pristižu i nagrade u jedno malo Prokuplje, koje se nalazi u siromašnom južnom delu Srbije.

Mnogi se žale da bi bilo šta realizovali da im fali novac. Da li je važnija ideja i kreativnost ili materijalna sredstva?

-Ideja je ono što je najvažnije. Ako imate neku originalnu možete da snimite nešto što će privući pažnju mnogih Festivala i ljudi u svetu. Isto vam je potrebna i ljubav prema filmu, jer treba voleti film i uložiti svoje vreme da realizujete ideju koju ste zamislili. Materijalna sredstva vam nisu dovoljna da snimite nešto kvalitetno, ako nemate dobru ideju. Već 10 godina pored toga što sami snimamo filmove, organizujemo i Međunarodni filmski festival ProFiFest na koji stiže po nekoliko hiljada filmova svake godine sa svih krajeva sveta. Verujte da stigne ogroman broj filmova u koje su uložena ogromna materijalna sredstva, a nemaju nikakvu poentu i ideju. Zato još jednom naglašavam da bez dobre ideje, nema dobrog filma. A posle sledi kreativnost i ljubav prema filmu da bi ste dobili konačan proizvod.

Izgleda da su ideje svuda oko nas a samo znalačko oko zna da prepozna pravu temu. Kako Vi prepoznajete da je to to?

-Baš tako, ideje su svuda oko nas. Samo trebamo bolje da se zagledamo i razmišljamo. Verovatno je tako kao što kažete, da ne može svako da ih uoči, ali valjda je tako je u životu, neko je rođen za nešto drugo, a neko za umetnost i to da prepozna dobru temu. Ja pronalazim teme razmišljajući tako da one budu zanimljive i interesantne bilo kome u svetu. Pored toga, za većinu filmova sam se trudio da budu i poučne i utiču na društvo da ga  učine boljim. Smatram da nije bitno samo snimiti film, već da je potrebno da taj film izazove neku emociju i promenu kod publike i da na taj način bar malo učini svet boljim mestom za život.

Uz vaš dokumntarno kreativni rad imate i humane priče. Tu mislim na mladjanu Nikolinu Josić i film o njoj?

-Bilo je dosta humanitarhih stvari u životu. Mislim da svako od nas svakog dana treba da učini bar po jedno dobro delo, jer će se tako i sam bolje osećati. Čuo sam da je naša mala sugrađanka Nikolina Josić teško bolesna i da porodica sakuplja novac za njeno lečenje. Razmišljao sam na koji način bi mogao da se uključim i bar malo pomognem porodici. A kako bi mi to drugačije uradili osim filmom. Najpre smo organizovali jedno umetničko veče u Domu kulture, gde su sva sredstva od prodatih ulaznica išle za lečenje male Nikoline. Onda smo snimili i dugometražni dokumentarni film o borbi ove male devojčice i njene porodice do njihove zajedničke pobede. Oni su uspeli da dođu do konačnog cilja posle teške borbe, sakupljanja novca za lečenje i mnogo toga što ih je čekalo na tom veoma trnovitom putu. Ideja za film se izrodila i zbog toga što sam uočio da je u Srbiji veliki broj dece koja su u sličnom problemu i sve ih je više. Želeo sam da ovaj film pomogne porodicama bolesne dece i da im snagu da i oni pobede, a da ostalo stanovništvo vidi koliko je to teško, da ne okreće glavu tim problemima i bar jednom porukom pomogne tu borbu.

Tamo gde mislimo da se ništa posebno ne dešava, vi pronađete priču. Ljubav u staračkom domu…

-Jeste tako, priče su svuda oko nas. Samo treba bolje da se pogleda i da se pronađe priča. Priča iz staračkog doma je zaista interesantna i specifična. Dvoje ljudi koji su završili svoj radni vek, prepušteni sami sebi u staračkom domu, van svojih porodica. Verovatno tada dolaze razmišljanja o kraju života, odbačenosti, čekanju nekog kraja. Ipak, Beba i Sveta su primer kako se i u ovom dobu može pronaći sreća i uživati u starosti kao i u najboljim godinama. Kada smo krenuli da snimamo, ispostavilo se da su se oni upoznali još pre 50 godina, pa da je čak i tada postojalja zaljubljenost, ali je tada svako imao svoje porodice. Sada su se ponovo sreli u Staračkom domu, počeli zajednički život i ulepšali jedno drugom starost

Happy end? Ili mi se čini da u Vašim filmovima preovladava pozitivno?

-U većini filmova da. Kao što sam rekao, mišljenja sam da je filmom potrebno poslati ljudima poruku, a i dati im neku nadu, pa upravo zato se i skoro svi moji filmovi završe srećno. Želim da ljudi posle odgledanog filma budu pozitivni i zadovoljni. Sve počinje od nas samih, kada bi svi počeli sebe da menjamo na bolje i razmišljamo pozitivno, živeli bi smo u mnogo boljem svetu.

Osnivač ste filmskog festivala. Recite nam nešto i o tome…

-Upravo tako. To je još jedna velika stvar na koju sam posebno ponosan. Već deset godina u malom mestu na jugu Srbije – Prokuplju, organizujemo međunarodni filmski festival ProFiFest. Sve je krenulo tada kada sam krenuo ozbiljnije da se bavim snimanjem filmova i učestovanjem na filmskim festivalima. Uvideo sam da ima dosta filmskih festivala širom sveta, ali i filmskih autora koji šalju svoje filmove. Želeo sam da i moji sugrađani imaju priliku da pogledaju šta se snima u raznim krajevima sveta, pa i spoznaju razne kulture. Sve je to krenulo, u neku ruku, neozbiljno. Filmove smo prikazivali prve godine u kafiću, uz piće i kafu. Ali, ispostavilo se da se to dopada publici, pa smo odmah krenuli da to radimo ozbiljnije. Danas smo prerasli u jedan zaista veoma ozbiljan filmski festival koji je već mnogo godina unazat prepoznat od strane Ministarstva kulture, grada i mnogih drugih sponzora, ali i filmskih autora iz celog sveta, koji nam dostavljaju svoje radove. Imamo brojne prateće programe, ozbiljne goste iz sveta filma i kako stvari stoje tradiciju koja će, kako se nadam, nastaviti  da traje i posle mene.

Vaši filmovi se prikazuju širom sveta. Kakva je ta interackija izmedju filmova i publike. Pamtite li neku posebnu?

-Filmovi se snimaju zbog publike i nema lepšeg osećaja od onog kada ste i vi zajedno sa njima u sali i kada osetite energiju i zadovoljstvo onim što gledaju. Posle sledi aplauz, ali i komentari i razgovori koji vam daju potvrdu da je ono što ste radili zaista dobro. Pored nagrada, to je ono što vas pokreće i daje elan da nastavite da stvarate i menjate svet na bolje.

Za one koji žele da se bave kratkim ili dokumentarnim filmom, imate li savet?

-Danas je mnogo jednostavnije snimiti film nego što je bilo nekad. To je moguće i običnim mobilnim telefonom. Potrebno je samo da volite film i da ste kreativni. Ideje su svuda oko nas, a granice ne postoje. Mi stalno organizujemo filmske radionice za decu i mlade, gde oni mogu da čuju osnovna pravila snimanja filmova. Pored toga, danas svako ima internet, a tu je moguće pokupiti mnogo informacija. Preostaje da uzmite mobilni, fotoaparat, kameru i probate. Ko zna, možda baš u vama čuči neka nova filmska zvezda.

Da li ste ikada razmišljali da odete u neki novi žanr kojim se do sada niste bavili?

-Pa odavno postoji želja da snimimo dugometražni igrani film. To je dosta skuplje od ovog što smo radili do sad. Konačno smo i krenuli u tom pravcu i pripremamo film „Siroče“. To je priča o siromaštvu, vršnjačkom nasilju, porodici i mišljenja sam da ćemo uspeti da je realizujemo uz pomoć dobrih ljudi koji su spremni da podrže ovako nešto. Ovo je zaista preozbiljan projekat i ovako nešto nije rađeno u ovom delu Srbije u sopstvenoj produkciji. Plan je da angažujemo par profesionalnih glumaca, koji bi privukli pažnju, ali i uticali da ljudi pogledaju jedan film koji treba da nam pomogne da drugačije gledamo na siromašnu decu, decu bez roditelja i uopšte na svet oko nas. Ujedno koristim priliku i da pozovem ljude da podrže ovaj projekat i da se jave Film klubu Prokuplje da zajedno snimimo ovako nešto i menjamo društvo na bolje.

Ono što možemo da očekujemo od Vas u budućnosti?

-Prošlo je dosta ljudi pored mene koji su ispred i iza kamere snimali i stvarali ove filmove. Danas imamo i dobru ekipu, koja je uvek tu i koja radi na muzici, fotografiji, produkciji i zajedno samnom stvara neko umetničko delo. Trenutno, pored toga što radimo na pripremi dugometražnog igranog filma „Siroče“, završavamo i dokumentarni film o hramu Svetog Prokopija. On se snima uz blagoslov njegovog preosveštenstva episkopa niškog g.g. Arsenija i nosi naziv „Pokajnik u pokušaju“. Ova crkva je najstarija u Srbiji, posle crkve Svetog Petra i ima mošti dva sveca. To je retkost i smatrali smo da zaslužuje film i da se više čuje o njoj, kako u Srbiji, tako i u svetu.

Olivera Marinković