HRABRO I SA VEROM

Mladu glumicu Milenu Živanović publika poznaje sa filmskih, televizijskih ekrana a i  iz pozorišta. Dobro je poznaju i mališani, jer je akter  u sinhronizacijama koje su namenjene pragramu za njih. Dobitnica je mnogih nagrada  a njen stalni angažman  je u Pozorištu na Terazijama, a igra i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Da bi je čitaoci Naj magazina bolje upoznali, moramo krenuti hronološki jer  zavređuje pažnju svojim dosadašnjim radom.

Posle završene Devete gimnazije u Beogradu, da li je bilo ražmišljanja gde ću, šta ću i kako ću ili je odluka odmah pala na glumu?

-Gluma je bila moja prva i jedina opcija od kad znam za sebe. Nisam želela da predam čak ni dokumenta na drugom fakultetu, nisam želela da postoji opcija B.

Završili ste u klasi profesorke Biljane Mašić. Šta je ono što Vam je profesorka usadila tokom studiranja, a Vi nastavili da primenjujete u praksi posle fakulteta?

Jedan od najvažnijih saveta koji smo dobili od naše profesorke glasi: “Samo hrabro i sa verom”, na to pomislim često.  Iskreno, još uvek nemam osećaj da sam nekad iskoristila pun potencijal prilika koje su mi pružene, tek ću. I kada pomislim da nisam pogodila u centar, zastruji mi još jedna njena misao : “ Sve je to dragoceno mladom glumcu”.

Vaš Fakultet obiluje vežbama i praktikovanjem onoga što ćete kasnije raditi. Šta Vam je bilo najteže, a šta  najlepše?

-Studirati glumu znači živeti poseban život u kojem svakodnevno upoznajete sebe. I to je proces koji nikada ne prestaje, pitate se neprestano ko ste vi i ko su vaši likovi, šta volite, šta osećate, šta krijete, šta sanjate. Najteže  mi je bilo kad sam shvatila da je kraj studiranja, a najlepše to što sam shvatila da imam čitav život pred sobom da se igram. Glumci su kao radoznala deca. Zadržati to dete, to je misija.

Svaki mladi glumac priželjkuje ulogu još za vreme studiranja, koja će obeležiti njegovu karijeru. O kakvoj ulozi ste Vi sanjali?

-U pozorištu je Dezdemona u ‘Otelu’ bila moje ostvarenje sna. A na filmu je Sara Radojković napisala jednu savršenu ulogu, Višnju iz filma ‘Amanet’ Nemanje Cipranića.  To posmatram kao uloge sa kojima je trebalo da se ‘zapljunem’, a o pravim ulogama sam tek počela ozbiljno da sanjam. Toliko je uzbudljivih uloga pred svim glumcima, raduje me to.

Za svoj rad dobijate i nagrade. Koliko Vam znače i da  li Vam je drago što publika i kritika primećuju Vaš rad.

-Mislim da svakom glumcu znače nagrade, ma šta tvrdili. To je potvrda i podstrek za buduća dela.  Bitno je šta misli publika, ali ne i presudno. Važno je naći meru i nemati potrebu da podilazite publici. Svako svedočenje o ljudskoj sudbini u kojoj znate istinski šta radite, ne može da se ne dopadne drugom čoveku. Zato, “Samo hrabro i sa verom”.

Čija vam je pohvala, a čija kritika dobronamerna , naravno, najviše značila?

-Postoje kolege i ima ih nekoliko, čija mi mišljenja znače jer cenim njihov rad. Najveća podrška mi je ipak moja porodica, zauvek.

Gledate li sebe na ekranu i da li analizirate svoj rad tada?

– Jaoooj. Gledam, analiziram i najčešće pomislim da umem to bolje.

Od 2012.godine stalno radite. Koliko je bitan kontinuitet glumcu? Kako  izgleda pauza u Vašem poslu i postoje li neke posebne psihofizičke pripreme za nastavak?

–  Kontinuitet pruža lepotu, ali prija i  kad se napravi pauza. Trudim se da uvek ostanem fizički aktivna, čak i kad su praznici kako bih se lakse vratila u fizičku formu koja mi je neophodna.  Tu mi pomaže dvogodisnji sin za kojim stalno trčim. Čitam puno, gledam filmove i serije. Volim da beležim svoje želje. Tako da pred početak nečeg novog, poželim i zamislim kako sve da teče. Najvažnije je da svakodnevno radimo na sebi. Ako su vam rekli da ste talentovani, onda je vaša dužnost da se pozabavite tim talentom, dobili ste ga kao dar.

Znam da je u ovo vreme teško predvidivo  bilo šta. Ali, da li ćemo Vas sigurno negde gledati u 2021. godini?

-Sigurno me možete videti  u Urgentnom centru 3 u ulozi  doktorke Vanje Kokotovic. Čekamo seriju ‘Nečista krv’. A kad nam pozorišta otvore svoja vrata, eto mene u predstavama. Do tad će se krčkati nešto novo, samo nek je zdravlja.

Pozorište, film, televizija, za koji se medij najradije odlučujete ili je tu samo uloga presudna? Kako birate uloge?

-Uloga je presudna. U različitim medijima se razlicito snalazim i koristim drugačija sredstva. Ima još puno toga da se pronađe u svakom od njih.

Sinhronizacije su posebna stavka u Vašem radu. Recite nam nešto i o tome…Bilo ih je zaista mnogo?

-Igrom slučaja sam još kao student počela da sinhronizujem crtane filmove i sa nekim produkcijskim kućama sam nastavila i danas da sarađujem. Posmatram to kao učestvovanje u odrastanju i vaspitanju neke buduće publike. Volim da radim za decu.

Uskoro će Vam rođendan. Šta čete sebi poželeti da imate ili uradite ono što već niste?

Poželeću zdravlje za sve ljude i poželeću da mi svaki dan bude kao matura. Tako da ću slaviti svoj rođendan svakog dana.

Poruka za čitaoce Naj magazina?

Plešite kao da je svaki dan matura.

Olivera Marinković