Iako se reč „selfi“ zvanično nastanila u rečnicima tek 2013. godine, potreba čoveka da dokumentuje sopstveni lik stara je koliko i sama fotografija. Oni malo stariji se dobro sećaju uličnih automata, popularnih „foto-kabina“, koje su decenijama bile nezaobilazni deo gradskih ulica, železničkih stanica i robnih kuća. Princip je bio jednostavan i magičan u svojoj mehanici: ubacite sitan novac, povučete zavesu, namestite se i čekate da blic sevne nekoliko puta. Posle nekoliko minuta nestrpljivog čekanja ispred automata, mašina bi izbacila traku sa četiri crno-bele ili kolor fotografije. To je bio prvi masovni, ulični i analogni selfi – sirov, spontan, često nesavršen, ali duboko stvaran i emotivan, jer se delio samo sa najblžima ili čuvao u novčaniku.

Međutim, ako zagrebemo dublje u istoriju, prvi pravi autoportret fotografijom nastao je još daleke 1839. godine, kada je pionir fotografije Robert Kornelijus postavio svoju kameru, skinuo poklopac sa objektiva, utrčao u kadar i sedeo nepomično nekoliko minuta kako bi zabeležio svoj lik. Kasnije, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, ljudi su koristili ogledala kako bi napravili autoportrete, a čuvena ruska velika kneginja Anastasija Nikolajevna bila je jedna od prvih tinejdžerki koja je 1914. godine poslala svoj „selfi“ prijatelju, uz pismo u kojem je napisala da su joj ruke drhtale dok je držala težak aparat ispred ogledala. Tehnološki skok u sedamdesetim i osamdesetim godinama doneo je instant fotoaparate poput Polaroida, koji su omogućili ljudima da odmah vide svoj lik, što je bila direktna preteča onoga što danas radimo pametnim telefonima.

Moderna era i pojava pametnih telefona sa prednjim kamerama u potpunosti su transformisali ovaj bezazleni čin u globalni društveni i psihološki fenomen. Moderni selfi donosi radikalnu promenu u načinu na koji komuniciramo: on više nije samo zabeležen trenutak u vremenu, već vizuelna valuta i sredstvo za kreiranje digitalnog identiteta. Danas selfi podrazumeva potpunu kontrolu nad sopstvenim narativom, gde pojedinac postaje i fotograf, i model, i urednik sopstvenog dela. Sa pojavom društvenih mreža, selfi je dobio novu funkciju – on služi za privlačenje pažnje, sakupljanje digitalnog odobravanja u vidu lajkova i slanje poruke svetu o tome gde se nalazimo, kako izgledamo i koliko nam je život uspešan.

Ipak, iza te sjajne površine, moderan selfi sa sobom nosi i ozbiljne psihološke implikacije. Dok su ulični automati nudili iskrenu i neponovljivu sliku trenutka, moderan selfi podrazumeva upotrebu pametnih algoritama, filtera i aplikacija za retuširanje koje brišu nesavršenosti i menjaju crte lica. To stvara opasan jaz između našeg stvarnog izgleda i digitalnog alter-ega, što kod mnogih, naročito mlađih generacija, dovodi do telesne dismorfije i hroničnog nezadovoljstva sobom. Moderni selfi je tako prešao put od tehnološkog kurioziteta i zabavne ulične igre do moćnog psihološkog ogledala savremenog društva, u kojem se neprestano ogledamo, tražeći potvrdu sopstvene vrednosti u očima posmatrača.

PROČITAJTE JOŠ I OVO: