Dobar glas se daleko čuje

Marina Stefanović je neko ko ne pristaje na klišee. Kao devojčica pokazivala je neodoljivu ljubav prema muzici. Njeni roditelji i danas prepričavaju kako bi zaplesala čim bi čula ritam, a već sa šest godina sluhom je prepoznavala tonove na sintisajzeru. Iako je završila nižu muzičku školu (odsek klavir), unutrašnji glas ju je vodio ka pevanju. Pevala je najradije sama, dok jednog dana nije u potpunoj tajnosti otišla na prijemni za solo pevanje — i bila primljena.

Od tog trenutka, sve se menjalo. Pridružila se jednom rok bendu, otkrivala svoju umetničku slobodu kroz boje, šminku, eksperimentisanje sa stilovima. Nikada se nije plašila da bude svoja. Muzika nije bila samo poziv, već prostor gde se oseća najbliže sebi.  Široj publici je Marina poznata  po učešću u takmičenju Zvezde Granda, gde je visoko rangirana zbog svojih vokalnih sposobnosti i autentičnosti.  Danas, ova umetnica peva ono što oseća, stvara ono što voli i bira da ostane verna sopstvenom senzibilitetu — čak i kada je to teži put. U razgovoru za Najmagazin, otkriva kako je izgledalo njeno muzičko putovanje, koji su joj trenuci bili najteži i najlepši, kako reaguje na kritike i šta novo sprema za publiku.

Kada ste  prvi put shvatili da je muzika Vaš put?

Rekla bih da je oduvek postojala ta ljubav. Roditelji su mi pričali kako sam kao dete igrala čim bih čula muziku. Sa šest godina mama me učila da odsviram nešto na sintisajzeru, a profesor klavira je otkrio moj talenat za sluh. Završila sam nižu muzičku školu za klavir, ali pevanje me je uvek više privlačilo. Najviše sam pevala kada sam sama, nisam volela da me neko sluša. Kad sam imala četrnaest godina, potajno sam otišla na prijemni za solo pevanje. Bila sam presrećna kada su me primili, a roditelji iznenađeni — nisu znali da umem da pevam.

A potom ste zaplivali i  u rok vode?

Ubrzo nakon prijemnog, drugari koji su imali rok bend pozvali su me da im se pridružim kao vokal. Mislim da sam već tada znala da će to biti moj put.

Da li  je Vaša  muzička škola uticala na izbor žanra?

Ne preterano. Klasična muzika nije imala velikog uticaja na ono što danas radim. Rok sam zavolela kroz druženje sa članovima benda u osnovnoj školi, a pop muziku sam oduvek volela.

Završili ste  i novinarstvo. Da li Vam je to znanje pomoglo da bolje razumete muziku u globalu?

Mislim da jeste. Iako nikada nisam ozbiljno radila kao novinar niti se kretala u tim krugovima, studije su mi pomogle da shvatim kako funkcioniše svet medija — kako se nešto predstavlja, kako bi trebalo, a kako najčešće jeste.

Vaš izgled i stil često privlače pažnju. Da li ste se ikada plašili da budete  drugačiji?

Ne, nikada. Oduvek sam primećivala da sam drugačija od većine, i to sam doživljavala kao svoju prednost. Volim da eksperimentišem sa šminkom, bojama kose, frizurama. Kako volim raznoliku muziku i estetiku, tako nisam želela ni sebe da ograničavam.

Koji trenutak sa muzičkog takmičenja Zvezde  Granda pamtite kao najlepši, a koji kao najteži?

Najlepši trenutak je definitivno bio prolazak u finale. Tu sreću ne mogu rečima da opišem! A najteži je bio sezonu pre, kada mi je finale za dlaku izmaklo. Bila sam jako razočarana i nisam planirala da se ponovo prijavim. Usledio je ponovni poziv  za takmičenje,  ali sam sve vreme imala strah da će se ponoviti ista situacija — iako sam oba puta prolazila direktno, sa odličnim komentarima.

Radili  ste i sa decom u okviru festivala „Srbija u ritmu Evrope”. Kako je to iskustvo izgledalo?

Bila sam vokalni asistent i radila sa decom različitih uzrasta. Bilo je vrlo interesantno i poučno. Svako dete zahteva drugačiji pristup — neko treba ohrabrenje, neko malo spuštanje na zemlju, neko „buđenje” ili smirivanje. Naučila sam mnogo, a uz to sam upoznala i mnoga mesta širom Srbije.

Koje pesme su Vam najličnije i zbog čega?

Najličnije su mi “Neću preživ-Jeti” i “Da istrajemo zajedno”. Prva – jer negde opisuje mene kada bih bila u toj situaciji, a druga jer sam nešto slično prošla kroz jedan emotivni odnos.

Kako birate pesme koje snimate? Da li Vam  je važan komercijalni momenat?

Najvažnije mi je da pesmu mogu da osetim kao svoju. Samo tako mogu da je snimim. Komercijalni momenat mi nikada nije bio presudan. Mada, u poslednjoj pesmi „Med i mleko” su se emocija i komercijalnost spojile na pravi način.

Da li ste se susretali sa nepravdama u muzičkom svetu?

Konkretno sa pritiscima nisam, ali sam više puta bila svedok favorizovanja određenih ljudi, u različitim situacijama.

Koliko je teško ostati dosledan sebi na  današnjoj muzičkoj sceni?

Teško jeste, ali nije nemoguće. Verujem da je najvažnije biti tamo gde se osećaš kao da pripadaš. Ljudi uvek prepoznaju iskrenost, a podilaženje trendovima se lako prepozna. Dobar glas se uvek daleko čuje. 🙂

Kako se nosite sa negativnim komentarima na?

Na početku me je jako pogađalo. Danas to više ne doživljavam lično. Svesna sam da takve komentare ostavljaju ljudi koji imaju potrebu da vređaju bez razloga. Trudim se da ih ignorišem.

Imate li neko skriveno umeće koje publika možda ne zna?

Ne znam da gnjurim i obožavam stoni tenis! 🙂

Šta trenutno pripremate i gde Vas publika može čuti?

Večeras nastupam na festivalu „Ilidža” sa pesmom „Med i mleko”, koja je nedavno objavljena uz pratnju BHRT orkestra. Pesmu potpisuju Olivera Marinković (muzika), Jovica Stanković (tekst) i D.C.  Buca (aranžman). Takođe završavam svoju prvu kantautorsku baladu, kao i jednu pravu rokersku numeru.

U vremenu kada su brzi uspesi često važniji od autentičnosti, ova umetnica bira težak, ali iskren put. Ne beži od različitosti, ne trči za trendovima i ne peva ništa što ne može da oseti. Njena muzika ne nosi samo tonove – ona nosi lične priče, stavove, raznobojne emocije. U svetu punom različitosti, ona bira jasnoću glasa i istine. I upravo zbog toga – njen glas se, zaista, daleko čuje.

Olivera Marinković