TRAKTAT O ŠEŠIRIMA

Veliki poljski prozni pisac Bruno Šulc je jednom rekao: „Ipak, šta treba učiniti sa događajima koji nemaju svoje mesto u vremenu; događaji koji su se desili prekasno, nakon što je čitavo vreme podeljeno, podeljeno i dodeljeno; događaji koji su ostavljeni na hladnom, neregistrovani, vise u vazduhu, beskućnici i zalutali?“ Bruno Šulc je svojom „meta-mitologijom“ ostavio iza sebe jedan pravac u književnosti koji je postao izazov onima koji otvaraju put svojoj fantazmagoriji na način koji podrazumeva pomeranje ličnosti, sižea i okolnosti u vremenu, modifikujući njihove relacije i interpretirajući njihove sakrivene semantičke konstelacije.

Roman „Traktat o šeširima“ Saše Radonjića se bavi upravo tim procesom: pronicljivim preinstaliranjem stanja i istorija u vremenskim opsegom koji je takođe vibrantan. Ovde u prvi mah nam se nameće postmoderni pristup, ali moramo imati u vidu da je ovo, kako i sam pisac označava: „futurustički“ roman. Dakle, imamo jedan okvir koji povremeno, dok čitate postaje diskutabilan, naravno u pozitivnom smislu reči. Jezgro signifikantnosti za kojeg se hvatamo pri prvom utisku je „šešir“: socijalna i misteriozna vizuelizacija koja negde u dubini ovog vrlo interesantnog romana ima i drugu funkciju. Šulc je u svojoj, nažalost, vrlo maloj zaostavštini govorio upravo o događajima koji su visili u vazduhu, i upravo mi je taj trenutak bio neka književno-stilska veza sa romanom Saše Radonjića.

Priča u ovom romanu počinje sa izvesnim irealnim predznakom i pored toga što je realitet dominanta da bi kasnije ceo taj tok zadobijao karakteristike detektivskog žanra, i da bi negde pri kraju završio sa suptilnim SF manirom i misterioznim pesničkim kodom. Fabijanove pustolovine se kreću od stilski retuširanog realizma sa konkretnim događajima i prizemnom ikonoklastikom koja se sa pogibijom glavnog junaka pretvara u jedan paralelni svet pun opskurnosti. Dakle, tu se autor vrlo tanano poigrava sa SF proviniencijom i roman zauzima smer distopijskog rigiditeta tipičnog za Bruna Šulca. Zato sam i upotrebio reč „vibrantan“ – najviše zbog pomeranja realizma ne na principu globalnog izvitoperenja njegovog načina pisanja, nego zbog pretraživanja autora po njegovim značenjima, tj. rekapituliranja jedne prošlosti koja se polako pretvara u nemilu budućnost vukući sve nemoguće ili apsurdne znakove sa sobom i kreirejući jednu stvarnost koja podržava podsvest ili možda prigušeni libido glavnog lika.

Saša Radonjić u ovom svom „traktatu“ polazi od naizgled obične priče o nasledstvu koje pripada Fabijanu a koje dolazi od njegovog brata od strica Aksela. Prava fantazmagorije započinje sa dolaskom Fabijana u selu koje pisac a priori naziva Sutonom. Mala galerija likova gde se ističu majmun Hugo, grozničavi Gortan i jadna Greta ističe još jednu atmosferu u kojoj Fabijan pokušava da pohvata niti, ali se, čini se, još više zamotava u svet od kojeg s druge strane i ne beži i ne odustaje od svoje prisutnosti u njemu. Sva događanja sa prvog dela knjige polako postaju apsurdni i nedokučivi i to je sa strane stilskog aspekta vrlo legitimno. Lagitimno je zato što Saša Radonjić sa pravom ne insistira na horizontalnoj logici, nego na futurističkoj i pomalo apsurdnoj orijentisanosti. Njegov stil se odlikuje britkim i vrlo egzaktnim rečenicama, sa pasusima koji su savršeno organičeni, te je vrlo lako pratiti taj neosetni prelom sižea u monolog, u ispoved, pa i u naslovom napomenutom traktatu.

„Traktat o šeširima“ ima možda najviše značenjsku i asocijativnu vrednost. Verujem da je to najveći kvalitet ovog vrlo spefičnog i unikatnog štiva najviše zbog toga što nam prelamanje celog sižea donosi i jedan aspekt meta-pragmatičnosti u kojoj se likovi i pored šulcovštine, i pored sličnosti sa Poovim, delom kreću vrlo konkretno, bez psihologiziranja i bez nekih nepotrebnih deskripcija. Upravo to vremensko osciliranje i recikliranje realističke matrice jednog pozadinskog krimića koji se pretvara u distopiju sa koje je jedini izlaz iluminantnost poezije, imponuje suptilnim hibridiziranjem i stila i likova. Imajući u vidu da su likovi na granici sa simbolom, mi ovu prozu čitamo na nekoliko načina. Prateći priču, prateći likove i prateći fantazmagoriju i uvek dolazimo do jedne konstatacije: naracija Saše Radonjića je simulakrum futurističkog apsurdizma. To znači da nam utisci od ovog romana zagovaraju i izvesnu inovativnost u njegovoj konstrukciji. Prateći priču mi pratimo istoriju koja, koristeći se fleš bekovima odvaja od sadašnjosti i utapa prošlost u neizvesnost budućnosti. Kada pratimo likove predajemo se utisku da se dadaistički tipovi i životinje uvlače u ljudska naličja i da stvaraju jedan, rekao bih koktoovski svet gde radnja ulazi i izlazi kao reka ponornica i ostavlja da se likovi gube kako bi se pronašli u nekim drugim sećanjima i značenjima.

Prateći fantazmagoriju imamo utisak da se priča pretvara u stilski eksperiment iz koga izranjaju male istorije sakrivene u značenjima ekstrahovanih i od likova i od realiteta kao podlogu celog romana. Naravno, Saša Radonjić još u prvim stranicama ovog romana navodi na to da ovo nije realizam, nego kako označava na početku, da je to „futuristički vikend roman“ i to je još jedna lingvalna zamka. Svakako, zamke na nivou priče i na nivou likova koje prolazimo kako bi došli do sublimata koji je poliznačan su u obliku monologa, pisma, ispovedi. Piščeva analitika je traktat i njegova povezanost sa mistikom i znakovnost šešira je onaj nivo za koji kada zatvorimo poslednju stranu u prvi mah pomislimo da ga nismo razumeli.

Glazura fantazmagorije je sense memory koji nam posle čitanja ovog sjajnog romana pokaže da te more i tu nelagodnost ne možemo da pripišemo samo umišljatosti – to se nekim drugim poretkom dešava nama samim i to kada polako odškrinemo vrata, pomalo se plašeći šta je u toj sobi u koju smo hiljadama puta ulazili tokom života. To, već odživljeno u našim životima vrlo često prepoznajemo kao tuđe i nikada neiskuseno, i upravo zato Fabijan živi neku svoju ravnodušnost koju uzburka znatiželjom, ali u celoj toj njegovoj borbi da fantazmagoriju metabolizira, da je bar smatra delom njegovog života, njegove svakodnevnice on gubi snagu i odlazi iz realnog sveta. Tim tretmanom priče Radonjić taj sivi svet nalik Šulcovom, nam servira kao jedino nešto što pisca vezuje sa čitaocem – predosećajem, deja vu-om. On nama preneseno kaže da nama svima neko diše za vrat, da je smrt smešna i možda je ponekad očekujemo nesvesni da to radimo i da je dobar deo likova koji prolazi kroz našu svakodnevnicu groteskan i da na kraju opet ništa nije izmišljeno zato što po primeru šešira i vremenske mašine sve nekako izlazi iz našeg iskustva koje je opet realitet nekog drugog lika, a on je već otišao od nas.

„Traktat o šeširima“ ima neki nedokučivi model u sebi. Čitajući ovaj roman pomišljate na to da je štivo koje vas podseća na neki drugi način mišljenja (kao što je Šulc ili Edgar Alan Po), ali i na to da do sad niste naišli na ovakav romaneskni tretman. Uzbuđuje sama pomisla i na to da ovaj roman negde i svojoj dubini nameće neku cikličnost likova, a to pisac radi vrlo umešno uvlačeći karakteristike likova jednih u druge, a svakako uzbuđuje i pomisao da ovaj vrlo interesantni roman ne može da prođe samo jednim čitanjem. Sama pomisao na to da ga imate pored sebe intrigira i navodi na to da opet zalazite u ovu čudnu priču gde je kraj simbol, ali i početak, možda deo neke budućnosti odakle potiče nešto što dosad niste/nismo osetili i pomislili. Možda zato i reč „traktat“ u njegovom naslovu.

Saša Radonjić