Bol(ni)je od bekstva – suočavanje kao uslov pročišćenja i slobode

Četvrti roman svestrane Aleksandre Veljović Ćeklić efektno upotrebljenom filmskom referencom i istom, kinematografski uzbudljivom tehnikom, ispituje nasleđene strahove i traume koje ne može zalečiti ni višedecenijska, prekookeanska razdaljina. „Leptirica“ počinje kao priča o potrazi vođenoj sa obe strane ogledala – lica i naličja nekada zajedničke sudbine, postepeno se razdvajajući, pa iznova stapajući u dva podjednako zamagljena i prošlim izoštrena gledišta.

„Sestra“ je pet godina mlađa, ona poslušnija, perspektivnija. Od 1985. kada su se poslednji put videle, vratila se rodnom gradu uprkos svim njegovim nedostacima. Ponajviše vezana prazninom i tugom ostavljenom iza begunice, izgradila je karijeru i novi dom, preuzevši na sebe brigu o majci nakon očeve brze i donekle neobjašnjive smrti. Oduvek svesna povlašćenosti, u sestri je ipak imala neprikosnoveni uzor, uviđala njene vrline i kobnu neuklopljenost.

„Sister“ živi u Kanadi. Od nestanka, nekoliko dana po punoletstvu, tegobno stečena nezavisnost vodila je izvojevanom prividu slobode. Postignut je novi identitet, uspešna poslovna priča, emocionalna ispunjenost, uz izuzetak redovnih poseta psihoterapeutu: Nadala sam se da ću kad odrastem i riješim se roditelja postati slobodna. Ali moj karakter, formiran pod prinudnom kontrolom, uprkos mojim zrelim godinama nije prilagođen životu odraslih.

Perspektiva starijeg deteta razotkriva mrak, prljavštinu i frustrirajuće nepravde odrastanja u bosanskom industrijskom gradiću, na margini, doslovnoj granici „mahale“ i rastućeg „centra“ (gradskog jezgra). Razlika u godinama dozvoljava joj i da bez idealizacije posmatra roditelje, komšiluk, (tada još samo) socijalni jaz među decom u školi, a kulturološki u kraju (primer je lokalna gatara i nadrilekarka Raza, čije metode poput salivanja strave mnogi još slede radije od medicinskih). Svoju kreativnost i stalno smišljanje drugačijeg scenarija (najčešće da je napuštena kći Ledene kraljice, što dobija pun smisao kada je život odvede u Severnu Ameriku) ne uspeva da ispolji u školi (nastavničko podrivanje, loše ocene, rano etiketiranje i ubijanje samopoštovanja pogrdnom odrednicom „tuka“), sledstveno čemu biva kažnjavana kod kuće. San o bekstvu jeste skupo plaćen, ali tim pre njegova realizacija postaje neminovnost.

Figura majke, rano udate privlačne konobarice, sa nelečenom postporođajnom depresijom kasnije kompenzovanom u vidu puta do abnormalne gojaznosti, na kraju i demencije, model je svih nesrećnih žena iz radničke klase, zauvek zarobljenih između tradicionalističkog provincijskog vaspitanja i aspiracija novog (malo)građanstva. Nesvesna grešaka koje pravi u (vaspitnim) koracima, pasivno-agresivno dominira brakom sa popustljivijim, petnaest godina starijim suprugom. Barem tako deluje.

Sivilo mahale u kome snovi devojčica predstavljaju jedini pokret, boju, signal za spasavanje, dočarano je veoma ubedljivo, mnoštvom referenci na onovremeni kulturno-istorijski kontekst. Jedna od prvih asocijacija koju budi naslov romana svakako je čuveni Kadijevićev horor film, odakle se (kroz činjenicu da starija, prerano ga pogledavši, sebi prilagođava priču o utvari ispod kreveta) razvija čitav psihoanalitički sloj uticaja, kao sredstvo prilagođavanja arhetipskih figura stasavanju i samospasavanju (zla maćeha, vila, veštica, itd.) Groteskna estetika naročito provejava kroz snove, pa tako uvodnu sliku predstavlja sestra kao porcelanska figura „među mnoštvom lažnog bečkog kičeraja“. Slična je vizuelizacija grada: uske, zmijolike ulice, čija je kaldrma oprana kišom svjetlucala kao krljušt, fabrički dimnjaci truju vazduh, pa je od zagađenih pluća jedino snijeg bio crnji, a toksičnija tek diskriminacija, posebno žena – nešto sasvim uobičajeno i prihvaćeno. Nije ni čudo što devojčice vole i sa nestrpljivom radošću dočekuju svaku vejavicu, pozdravljajući sneg kao sredstvo pročišćenja pod kojim se gubi svaka neravnopravnost.

Nove tehnologije i ljudi u životima junakinja otvaraju Pandorinu kutiju prošlosti, inicirajući kontakt uspostavljen putem Fejsbuka. Mada su upamćene, usvojene verzije bolnih događaja isprva u oštrom sukobu, za početak im je ista ozlojeđenost, isti ton. Dok prašina i simbolikom zaogrnuti sačuvani prizori padaju, izranja prošlost kao izvor istinskog horora, pri čemu motiv leptirice dobija pravo značenje. Od tog trenutka radnja je ogoljenija, svakako manje maglovita i komplikovana (što se odražava i na stilu pripovedanja), ali zato emotivno direktnija u novostečenoj jednostavnosti. Put, metaforički i doslovan, koji sestre započinju, vodi razgraničavanju realnosti od subjektivnih, olakšavajućih i zavaravajućih verzija, sve do prihvatanja objektivne istine. Takva kakva jeste, surova, ona je uslov neophodan da bi se izmirile: sa svime što je bilo; sa onima koje su ili koji su ih, makar i zbog želje da ih zaštite, lagali, napuštali; sa samim sobom. Teško je, ali katartično, kao što i čitanje, mada vas plaši ono što će sledeće poglavlje učiniti potpuno izvesnim, svejedno vuče napred i napred…

Knjiga Aleksandre Veljović Ćeklić tako prepliće tmurnu nostalgiju, misteriju, u nekim trenucima čak istinsku jezu, sa izbavljujućom moći da se sopstvo podigne, iznova izgradi ni iz čega, spasivši i sačuvavši samo ono što je zaista vredelo. Time „Leptirica“ prerasta u priču o važnim, sve manje tabuiziranim temama zlostavljanja, u kojoj je usled opšte tragike slabih ljudskih bića teško ikoga označiti kao potpuno krivog, ali i nedužnog, za nešto, kasnije ili pre učinjeno. Međutim, ovaj roman je, iznad svega, koliko god mračna i tužna – oda sestrinskoj ljubavi, povezanosti koju ni potisnute traume, daljina i vreme, nisu uspeli da obrišu. Za razliku od mraka u kome se razvijala (i postajala takva), pokazala je svoju neuništivost.

Autor: Isidora Đolović

Promocija knjige „LEPTIRICA“