OVO JE MOGLA DA BUDE NAŠA DNEVNA SOBA

Preporuka za čitanje:

Izdavačka kuća Rende objavila je zbirku poezije Bobana Stojanovića “Ovo je mogla da bude naša dnevna soba”, kojoj savršeno pristaje opis Karla Sandberga – Poezija je dnevnik morskog stvorenja koje živi na kopnu i želi da leti u vazduhu. U moru pretencioznih dela koji metaforama i skrivenim značenjima u čvorove zapetljavaju moždane vijuge čitalaca, za Bobanove stihove se, kao za pojas za spasavanje, lako uhvatiti i zaplivati.

U prvoj pesmi, kako već biva na početku, promišlja na kom mestu su ga roditelji začeli, siguran da se nije desilo podno Ajfelovog tornja, ni u nekom vinogradu u Toskani, pre će biti da se taj čin dogodio na brisanom pograničnom području, sa kojeg se magla nikada ne skida, gde oružana napetost uvek postoji… pa možda zbog toga voli ženski hor Radio-televizije Bugarske.

Mogla je biti prosta priča iz Zaječara, da Boban, znatiželjan i bistar dečak koji na crno-belom televizoru doživljava boje, nije preterano nežan i ne zavlači se ispod stola na kojem njegova baba kroji haljine mušterijama. U toj scenografiji kolena i stopala pod ivicama čipkastih kombinezona, on sluša žene kako se žale da ne mogu više, jer sve ih nervira, a iskusna baba ih, sa ustima punim čioda, teši da se tako živeti mora. Dok ga majka kupa u velikom koritu iz kojeg se podiže para, Boban zamišlja svoje malo telo uvijeno u sedam zelenih velova, optočeno zlatom Orijenta, i pokreće ruke nežno kao labud uz muziku koje nema… Majka ga opominje da to ne radi, jer je izopačeno i sramno. Iako je lepo vaspitan, mnogo toga s njim nije kako treba – ženski je petko, i krhak k’o devojčica.

Svet je okrutan, a neretko i roditelji.

Razočarani što njihov sin nije muško kao tata koji muževno pije, psuje i udara, ili makar kao deda koji se ne boji Švaba, stide se familije i komšiluka, i ograđuju od ljubavi koja je detetu potrebna. Izdali su ga. Nije ispunio očekivanja, nije postao roditeljski trofej, i sve što je postigao, vredelo im nije, samo zato što je gej.

Mogao je Boban biti vaše dete.

Mogla je biti vaša dnevna soba,  slučajno ste mogli biti on… mališan koji mašta da živi u svojoj jakni kao u šatoru, opremljenoj da iznutra ima sve, mali rešo, čajnik i šoljicu, meda teglicu i za knjige policu… I medu od pliša, jer ko bi vas još, tako naopakog i ružnog, iskreno voleo.

Da nismo prokleto zadojeni predrasudama iz stare knjige koju su napisali ljudi bez gaća i aviona, da nismo divlji, bili bismo divni, makazama bi rezali loše jezike za sve izrečeno što sebi ne bi poželeli. Bobanove pesme, kao psalmi, nose mudrost da je najveći od svih grehova onaj kada namerno oskrnavimo samopoštovanje i pouzdanje drugog čoveka.

Pesnik se poklonio svojoj stigmi, ne krijući da sebe vidi nelepog nosa, krive kičme, ravnih stopala, noga krivih u kolenima i s viškom kilograma,  ne sluteći da će ga baš takvoga, svako ko srca ima, od prve do poslednje stranice voleti. Kao sunce što sija najbolje što ume, dao je sve od sebe da nepravdu razume.

Pospremimo sobe, biće lepši svet.

Aleksandra Veljović Ćeklić