Dogovorene duše

“Danas je dan večnosti”, začuo se šapat.

Među debelim, stoletnim stablima promicale su raznobojne svetlosti. Kedrova šuma je treperila.

“Danas je dan večnosti!” Šapat je svakim ponavljanjem postajao jači.

Oko čvornovatog debelog stabla u samom središtu šume, stvarao se svetleći prsten. Iz njega su sjajile narandžaste, plave, žute, crvene, ljubičaste i zelene iskre.

“Danas je dan večnosti!”, klicale su te svetlosti.

“Kakav je to dan?”, upitala je narandžasta iskra, osvrćući se oko sebe.

“Dan kada zaželimo večnu želju”, šapnula joj je zelena.

“Nisam do sada čula za takav dan.”

“Ti si još uvek mlada i narandžasta. Ovakav dan se dešava jednom u hiljadu godina.”

“I svaka od nas ima pravo da zamisli želju?”, radosno je upitala, a narandžasta joj se prelivala poput talasa.

“Da, baš svaka od nas.”

“Imam želju! Kako da je zaželim?”, bila je nestrpljiva mlada iskra.

“Polako”, zelena joj je nežno dotakla narandžaste vrhove. “Sa večnošću se ne valja igrati. Moraš da budeš obazriva.”

“Šta bi onda trebalo da radim?”

“Idi dublje prema Kedru večnosti. Možda ti neće biti lako da se probiješ kroz ostala svetla, ali ako već znaš šta želiš uspećeš.”

“I onda?”, nestrpljivo je treperila narandžasta.

“Dok budeš na tom putu promatraj ostale svetlosti. One su duše kao ti i ja. Jedna od njih je tvoja srodna. Pusti da se same pronađete.”

“Ima ih tako mnogo”, rekla je pomalo uplašeno.” Kako ću znati koja mi je srodna duša?”

“Ne brini osetićeš. Nećeš promašiti”, osmehnula joj se i intenzivnije se zazelenela. “Hajde, kreni.”

Kolebljivo je krenula kroz prostor prepun raznobojnih duša. Osetila je kako je upala u vrtlog boja. Jednog trenutka je bila kraj zelene kao trava, drugog pored modro crvene. Tirkiznoplava ju je odgurnula pravo ka jarko žutoj. Što je bivala dublje u toj paleti, osećala se sigurnijom. Radost ju je oblivala. Nije uspevala da vidi, ali je znala da joj je narandžasto telo svetli poput vatre u noći.

Prvi put je imala priliku da bude u jatu duša. Nosili su je svojim mnoštvom. Dodiri nekih bili su hladni. Stresla bi se i zatamnela od njih. Bežala je tražeći toplinu. Hitala je da sustigne kikot koji začula ispred sebe. U grupici plavih letača spazila je najlepšu plavu koju je do tada videla. Tamnu poput dubokog mora. Sve je jače sijala dok joj je prilazila.

Dotakla ju je. Dodir mek poput pamuka ju je ispunio. Dotakla ju je opet i zakačila se za rubove plavog. Više nije samostalno letela. Bila je nošena.

“Jesi li zamislila želju?”, upitao ju je plavi glas.

“Ne znam da li je vreme?”, odgovorila je kao tek probuđena iz najlepšeg sna.

“Mislim da jeste. Još niko dosad nije leteo na mom obodu trideset tri kruga, tako čvrsto priljubljen.”

“Nisam primetila da je već toliko prošlo”, postidela se narandžasto.

“I meni je brzo proteklo”, rekao je i zamirisao kao more.

“Jesi li ti moja srodna duša?” upitala ga je.

“Da. Pronašli smo se.”

“Želim da te volim zauvek”, rekla je i bleštala poput sunca u suton.

“To neće uvek biti lako.”

“Ne marim. Samo pored tebe je tako udobno.”

“Moraćeš da me prepoznaš.”