MUZIKA MI JE UVEK BILA NA PRVOM MESTU!

Kod poznatog pevača Renata Henca, ima puno toga novog. Ponešto od tih novina, podelio je i sa čitaocima  Naj magazina, a pre svega da mu je izašao  novi CD (upravo objavjeno) u izdanju PGP RTS-a, pod nazivom Ako nam je tako sudjeno. Na CD-u se nalaze pesme sa kojima je osvajao značajne nagrade na festivalima, dopunjen duetom sa Zoranom Pavić.

Evo šta je Renato rekao za naš portal:

Od malih nogu ste pokazali interesovanje za muziku. Rano ste odlučili da to bude vaše zanimanje. Da li je ikada postojala opcija B?

Pa šta znam…. Razmišljam baš ste me zatekli. Paralelno sam se bavio sportom i to uspešno, ali nikada nisam planirao da mi to bude budućnost. Muzika mi je kroz sve što sam radio bila na prvom mestu (kao zanimanje), kao nešto bez čega nisam mogao, nešto zbog čega sam kao dete dobijao ćuške za stolom. Dok sam kao mali čekao ručak, uvek sam udarao ritam kašikama i viljuškama uz propratnu melodiju koja je bila, razume se, moje zviždanje (kao ritmička sekcija / one man band ). Tako da nisam imao opciju B, muzika je uvek bila br.1 u mom životu.

Prvo ste počeli da svirate a onda da pevate. Nadogradjivali ste svoje znanje i umeće?

Tako je, prva je bila harmonika, kao izbor mojih roditelja. Harmonika mi je obezbedila osnovno muzičko obrazovanje, zatim gitara,  pa bas gitara, i tako sve pomalo, svi instrumenti su savladani na osnovnoj bazi, nisam virtuoz, a ni magistar ali za svoje studijske potrebe imam znanje. Pevanje sam ozbiljno shvatio kad sam prvi put nastupio ispred svojih vrsnjaka (oko 14. godine) koji su mi aplaudirali i verovali u to šta sam im prezentovao. Video sam i osetio da mogu da prenesem poruku i emociju pesme koju interpretiram.

Opišite sebe kao umetnika u par reči…

Kreativa, istrajan, svestran i talentovan za što šta, sve što je vezano za umetnost.

Koliko Vam je takmičenje  u Zvezdama Granda promenilo život? Niste pobedili, ali ste stekli veliku naklonost publike i javnog mnjenja?

Taj cirkus ne mogu da zaobiđem, nemojte me samo pogrešno shvatiti. To je parada raznih izvođača, tu ima i komičara, pevača koji su kostimirani i glume neke druge pevače umetnike raznih kategorija, mađioničari, plesačice iz harema, pevačica i pevača koji iz predstave u predstavu više ne liče na sebe, nego na nešto drugo…..Nadam se da nisam nekog uvredio, ako su javno to odradili i očigledno je što neko ne može da to zapazi pa i da kaže. Pošto sam bio deo te parade pune tri godine, to je meni ubrzalo karijeru za čitava 5 stepenika. Do tada sam išao svojim nekim mirnim i stabilnim putem, ali stepenik po stepenik, parada mi je preskocila 5 stepenika. Vrlo brzo sam skapirao da mi nije to cilj, želeo sam da zadržim porodicu na okupu, a ujedno da se bavim i uživam u muzici koju volim. Moram reći jedno veliko hvala, ali ja sebe stvarno ne vidim na toj trkačkoj stazi. Izabrao sam mirniju svetski priznatu i mnogo kulturniju (na nacionalnom nivou) i stabilniju “stazu” ;).

Volite festivale i rado učestvujete na njima. Šta Vam je tu najinteresantnije: samo takmičenje, druženje sa kolegama…

Volim, ustvari zavoleo sam vremenom. Festivali na kojima sam učestvovao, verujte mi na reč, ni na jedanom nisam bio samoinicijativno. Uvek sam bio pozivan od strane, kompozitora ili organizatora, sto bi svakom vokalnom solisti inponovalo. Meni je to bilo kao da ste mi dali vrhunsko priznanje, pa još kad se to poklopi sa nekom od nagrada koje sam dobijao na svakom od tih festivala, to se zove PUN POGODAK U CENTAR.

Davnih dana na jedan festival u Italiji, niste otišli. Imali ste za to najlepši mogući privatni razlog. Ispričajte nam nešto o tome za one koji ne znaju…

Tako je, rodila se Helena. Moj prvenac, šta to može biti preče od porodice. To je bio poziv koji bi me možda odveo na svetsku scenu i ne bih morao da prolazim kroz razno razne cirkuse i neka neprijatna iskustva, ali moja porodica je na prvom mestu. Slično se desilo kad je Darija došla na svet, ali opet mi je bila preča porodica. U pitanju je bila 2001. godina i poziv na festival u Italiji “Ređo di Kalabrio”, međunarodni festival na kom bih predstavljao svoju zemlju, ali nisam otišao, i priznajem da ne žalim zbog toga.

Vaš posao nudi putovanja, druženje sa publikom…Ali, imate li neki nastup koji nikada nećete (iz najlepših mogućih razloga) da zaboravite?

Znate šta, pevao sam ispred 20000 ljudi pa sve do onih manjih skupova, verujte mi da je najlakše sa velikom masom, oni su došli zbog zabave, platili su ulaznicu i znaju ko im je na sceni. Bio sam u jednom lokalu, gde je kapacitet oko 80 ljudi, gde dolaze ljudi raličitih nacija i religija, sa različitih govornoh područija. Tu sam se zadesio sa svojim kolegama jer smo došli da ručamo, ali ne lezi vraže, ne drži nas mesto, a ni razmišljane o tome kako bi nešto trebalo da se odsvira, dohvatili smo se svojih instrumenata i krenuli da šapućemo da ne smetamo drugima koji tu odmaraju svoj mozak od problema i poslova, jer su došli da uživaju u hrani. To šaputanje se pretvorilo u jedan ozbiljan nastup, kome se kraj nije video, oni su aplaudirali, djuskali, pevali ono šta su znali pevati. Ljubav koju prenosite putem instrumenta i svog glasa uvek naidje na pravu publiku, gde god se nalazili na ovoj planeti. Mislim da se taj nastup u Parizu nikad neće ponoviti, imao sam utisak da smo “The Beatles” 😉

Pokazali ste i dokazali ste da možete da pevate svaku vrstu muzike. Ipak, šta je ono što volite da pevate za svoju dušu?

Tako je, samo ne baš sve, ja i sada učim i vežbam. Mislim da nikada neću savladati sve te tehničke zavrzlame u pevanju, ali sam po prirodi radoznao i stalno nadjem nešto novo. To Vam je kao ona priča: put do uspeha je onaj vrh, ali znajte da iza tog vrha ima sledeći a iza sledećeg neki još veći i tako celog života. Zato je svaki posao, ako ga stvarno volite, pun prijatnih iznenadjenja. Moja omiljena je muzika koja me ispunjava u tom odredjenom trenutku, sve zavisi od mog trenutnog stanja. Kao dete sam voleo glas Dragana Lakovića, kako sam rastao to je i dalje ostalo u meni, i danas kad napravim neku paralelu sve je vezano za taj moj prvi susret sa muzikom. Volim i Šabana Bajramovića, tu je i David Coverdel (Whitesnake), The Beatles i Vidu Pavlović, Whitney Houston, Stinga, EKV  i Cuneta Gojkovića… kod mene nema pravila, dovljno je da čujem iskrenost i emociju kako je otpevao/la i ja sam van sebe.

Volite li da komponujete i da li radite i za svoje kolege? Za koga ste sve do sada radili, a sa kim Vam je želja da radite?

Volim da komponujem, jer je to najlepši način da svoje emocije i ideje pretočim u nešto što će ostati zabeleženo. To je isto ono što su praktikovali Indijanci, malo je surovo ali tako je, oni su puštali sebi krv, da bi se obnavljalo i osvežilo telo. To i današnji doktori preporučuju. Tako kompozitori moraju da imaju svoja pražnjenja ne bi li osvežavali svoj um sa i stvarali veći prostor za nove inspiracije. Nije pravilo da svaka bude dobra pesma, ali jedna mora biti prava. Radio jesam, radim i dalje ali mi je cilj da radim muziku za neki film ili neku seriju.

Ovo shvatite kao kompliment, ali kažu da je Vaš pevački senzibilitet nekako najbliži bio Luisu? A šta Vi mislite, imate li sličnosti?

Jeste svi to nekako uporedjuju sa Ljubišom (Louisom), medjutim mislim da imam svoj lični potpis, da se moja boja i autentičnost prepoznaju i preko radija. Zašto kažem radio, tamo se ne vidimo samo slušamo. Sličnost u boji glasa nemamo, ja mislim da nema vokala na ovom svetu koji su isti, ja samo mogu da skinem boju i tehniku koju pevač ima, tu se ja razlikuem od ostalih pevača. Taj dar imaju neki glumci, koji mogu imitirati neke javne ličnosti, tako sam i ja dobio od Boga taj plus DAR, da mogu da udjem u srž tehnike koju poseduje pevač, jednostavno čujem i lako je savladam.

U pevanju i izvođenju je najvažnija emocija kojom se pesma izvodi. Sve ipak počinje od teksta. Kakve Vi tekstove preferirate?

Tekst mora da ima  sadržinu,  razradu i jaku poruku, nekako volim one koji su malo sa nekom tajnom,  koju slušalac tek posle dužeg vremena “provali”. Milan Mladenović je bio majstor za to, poslušajte bilo koju pesmu Ekatarine Velike i probajte da razumete šta je pisac i pevač hteo da kaže, onda tehniku i emociju kako ih izvodi, pa zatim godinu izrade teksta. Videće  te da ćete se sresti, bukvalno, sa Davinčijevim kodom. Toliko predskazanja, iskrenosti, trenutnih desavanja i emocija na jedan predivan pesnički način.

Sada se muzika i gleda i sluša. Koliko volite da snimate spotove,  i koliko je po Vašem mišljenju važna vizuelizacija muzike?

Nažalost tako je, u pravu ste, ja imam vrlo malo spotova s’obzirom koliko sam snimio pesama. U pravu ste i otkrili ste moju najveću manu, kad bi sve ovo moglo bez tog ekranizovanja (maltretiranja), bilo bi sjajno, ali kako ide sve vrtoglavo napred,  morao bih se malo više založiti za ekranizaciju svojih muzičkih ideja.

 Da li bi ste voleli da snimite neki duet i sa kim bi ste to voleli da bude?

 Uh,  voleo  bih…ima dosta pevača, ali jedan od omiljenih nije više među nama, nadam se da ću naći zamenu. Neka ostane tajna ko je to.

Verovatno da Vam je posao doneo puno anegdota. Ispričajte nam neku…

Morali bi ste ceo svoj magazin da pretvorite u Renatove anegdote sa nastupa.  Razmišljam da jednog dana sve to prenesm na papir. Sad će mnogi reći, vidi i ovaj hoće da bude književnik…

Uskoro će Vam rodjendan. Da li ste onaj tip čoveka koji svodi račune pred svaki, ili na primer za  novu godinu…

Ne,  nisam taj tip.  Za mene je svaki dan bitan, tako da ja ne izdvajam te datume. Volim rođendane i okupljanjam  ali ne pridajem neko posebno značenje.

 Šta Vaša publika u bliskoj budućnosti može da očekuje od Vas? Kakvi su Vam dalji planovi za karijeru?

Verovatno dok ovo budete skockali i postavili na svoj portal, moj novi CD u izdanju PGP RTS-a pod nazivom “Ako nam je tako suđeno” biće objavljen. To su pesme sa festivala gde sam osvajao uglavnom bitne i značajne nagrade, dopunjene sa jednim duetom (Zorana Pavić) i dve pesme iz Studija 6,  Radio Beograda. Tako da ćete uživati u mom narodnom opusu kulturnog sadržaja. Ima jedna dečija pesma koju sam u skorije vreme iskomponovao na tekst književnice Danijele Tomić.  Ta dečija pesmica šalje jaku poruku koja već prelazi nacionalne granice, planirao sam da uključim u samu priču i neke od naših poznatijih lica. Neću dalje jer ćete ostalo vremenom saznati.

Olivera Marinković