Trčao je. Suze su se slivale niz njegove obraze, mutile mu vid. Sapleo se o ivičnjak; podižući se sa vlažnog asfalta pomoću krvavih dlanova, ustao je i nastavio da trči. Jecaji su mu bili isprekidani plitkim uzdisajima, bubnjevi udarali u glavi, a zvuci se odbijali o zidove i ostajali da odzvanjaju unutra.
Bila je sve. Njena duša uselila se i u njegovo telo, disao je, jeo, spavao i budio se s njom. Sve joj je rekao. Zavisio je od nje, njenih poljubaca.
A sad mu kažu da je nestala. Da je voz prešao preko njenog osmeha, da ne postoje njene crne oči, da nema tankih ruku koje su ga grlile. Tek tako. Da je više nema. Nema je. Nje!
Sunce je obasjavalo beton, grejući plave kućne papuče koje su klepetale pod njegovim stopalima. Nastavljao je da trči, zastajući jedino kada se pridizao posle svakog novog pada. Mobilni je počeo da zvoni. Trčao je, vrištao da ga nadjača, da ne čuje, da uguši sve te zvuke, sve te ljude koji će mu reći da će biti sve u redu. Prolaznici su pokušavali da mu prepreče put, zaustave ga, ali on je samo trčao i trčao, jureći ni pred čim, jureći ni prema čemu.
Trčao je među automobilima, kamionima, motorima, zbunjen, izgubljen, sam, trčao je zatvorenih očiju, trčao je i trčao. Bežeći od grada preko mosta kojim je jurila reka vozila, izgubio je jednu od papuča, srušio nekoliko ljudi u trku.
Napokon je stao, okretao se u mestu, oko sebe, kao da nešto traži – brisao je suze i osvrtao se. Sve je bilo mutno. Čudni oblici koji su podsećali na ljudske figure zaobilazili su ga, čuo je mrmljanje, optužbe, podsmeh. Unosio se u njihova lica, čežnjivo zagledao crnokose devojke, šaputao: „Anja… Anja…“ Pokušavao je da udahne, ali vazduh kao da nije želeo u njegova pluća. Prišao je ogradi mosta, popeo se na nju i seo okrenut leđima reci, i jecao nad ljudima koji su užurbano prolazili. Pogledao je u nebo, nasmešio se i, zabacivši glavu i opustivši ruke kojima se pridržavao za plavu ogradu, bleštavu od sunca, nestao u vodi.
Trenutak nakon što su plava ograda i usijani beton nestali pred njegovim očima, ugledao je crnokosu devojku koja mu pritrčava sa telefonom prislonjenim na uho, i čuo njen bolni vrisak.
Bila je sve. Njena duša uselila se i u njegovo telo, disao je, jeo, spavao i budio se s njom. Sve joj je rekao. Zavisio je od nje, njenih poljubaca.
A sad mu kažu da je nestala. Da je voz prešao preko njenog osmeha, da ne postoje njene crne oči, da nema tankih ruku koje su ga grlile. Tek tako. Da je više nema. Nema je. Nje!
Sunce je obasjavalo beton, grejući plave kućne papuče koje su klepetale pod njegovim stopalima. Nastavljao je da trči, zastajući jedino kada se pridizao posle svakog novog pada. Mobilni je počeo da zvoni. Trčao je, vrištao da ga nadjača, da ne čuje, da uguši sve te zvuke, sve te ljude koji će mu reći da će biti sve u redu. Prolaznici su pokušavali da mu prepreče put, zaustave ga, ali on je samo trčao i trčao, jureći ni pred čim, jureći ni prema čemu.
Trčao je među automobilima, kamionima, motorima, zbunjen, izgubljen, sam, trčao je zatvorenih očiju, trčao je i trčao. Bežeći od grada preko mosta kojim je jurila reka vozila, izgubio je jednu od papuča, srušio nekoliko ljudi u trku.
Napokon je stao, okretao se u mestu, oko sebe, kao da nešto traži – brisao je suze i osvrtao se. Sve je bilo mutno. Čudni oblici koji su podsećali na ljudske figure zaobilazili su ga, čuo je mrmljanje, optužbe, podsmeh. Unosio se u njihova lica, čežnjivo zagledao crnokose devojke, šaputao: „Anja… Anja…“ Pokušavao je da udahne, ali vazduh kao da nije želeo u njegova pluća. Prišao je ogradi mosta, popeo se na nju i seo okrenut leđima reci, i jecao nad ljudima koji su užurbano prolazili. Pogledao je u nebo, nasmešio se i, zabacivši glavu i opustivši ruke kojima se pridržavao za plavu ogradu, bleštavu od sunca, nestao u vodi.
Trenutak nakon što su plava ograda i usijani beton nestali pred njegovim očima, ugledao je crnokosu devojku koja mu pritrčava sa telefonom prislonjenim na uho, i čuo njen bolni vrisak.
Tamara Sorak
Oznake: Anja, Naj magazin, Tamara Sorak
Share On Facebook
Tweet It
