VOLIM DA ISPITUJEM GRANICE SVOJIH MOGUĆNOSTI

Đordje Kreća je pozorišni, televizijski i filmski glumac. Afinitete ka glumi pokazao je još u detinjstvu, a kako je išao njegov profesionalni put, pročitaćete u redovima koji slede. Planiranje karijere u glumi- nije moguće, pogotovu u prvim godinama rada. Ali, on sve više osvaja prostor na našem glumačkom nebu uz pomoć dara i rada.  Voli glumu i zato svoj posao radi sa mnogo  entuzijazma i posvećenosti. Dok radi, želi da se oseća prijatno i da mu bude zabavno.  Muziku takodje voli i njome se bavi -nalazeći uvek vremena za bend i svirku.   E vo šta je rekao za Naj magazin:

I pre nego što ste upisali na FDU, bavili ste se amaterski glumom. Gde i kako?

– Prvi susret sa glumom desio se u dramsko – pedagoškom studiu ‘’Dečji osmeh’’ gde sam bio od prvog razreda osnovne škole. Kasnije kroz srednju školu bio sam u Dadovu i kasnije nešto kratko u Lekartu. Lepo I kreativno provodjenje vremena koje ne bih menjao ni za jedno drugo odrastanje. Mnogo drugova iz tih dana danas su mi najbliži prijatelji, a jedan je i kum.

Kada je trebalo da se predstavite na prijemnom ispitu, izabrali ste šta i zašto?

Za prijemni ispit izabrao sam monolog ribara iz ‘’Generalne probe  samoubistva’’ i monolog Edmunda iz drame ‘’Dugo putovanje u noć’’ a govorio sam pesmu ‘’Trpanjske elegije’’ od Pere Zupca. Dugo sam birao tekstove, a sa ovima sam mogao da se identifikujem u tom dobu i zbog  toga je izbor pao na baš te tekstove.

Posle završetka FDU se  stekao utisak da ste bili u „jakoj“klasi? Ispostavilo se da se i kasnije srećete u poslu. Raduju li Vas ti  susreti?

Uvek me posebno obraduje susret sa klasićem u poslu. To je kao da  naletite na najbližeg člana porodice u dalekoj zemlji. Govorimo  apsolutno istim glumačkim jezikom i jako sam zadovoljan jer su ti  susreti dosta česti.

Od završetka fakulteta, uloge su počele da se nižu…i čini mi se da je vaš  trud, da budete sve bolji i bolji-evidentan.

Drago mi je da se takav utisak stiče. Uvek može bolje.

Da li može glumac da planira svoju karijeru i šta bi ste sve  voleli da bude upisano u radnu biografiju?

Mislim da planiranje nije moguće pogotovo ne u prvim godinama  karijere. Težnje i želje su tu. Voleo bih da radim sa Emirom Kusturicom,   Nikolom Pejakovićem, i naravno  Bijelo seti me se’’ :)) .

Dobijete ulogu, i gde crpite svoj entuzijazam da je kreirate?

Volim svoj posao, volim glumu, samim tim entuzijazam je tu.

Tumačenje različitih uloga, a posebno karaktera, je verovatno najveći izazov Vašeg posla. Kako birate svoje uloge…

Važno mi je kakva je uloga i da li je vidim kao izazov. Važna mi je tema  i šta želimo da kažemo time čime se bavimo. U poslednje vreme  poprilično bitna stavka mi je sa kim radim. Želim da se osećam prijatno I  inspirisano u toku rada i da nam bude zabavno. Moramo jedni druge  inspirisati, u suprotnom džaba trošimo vreme.

Da li samo dobro napisane uloge donose dobru glumu, ili glumac može malo i da promeni stvari i može li ih učiniti zaniljivim, na  osnovu svog znanja  i umeća?

Glumac može od svake uloge da napravi nešto, najpre sebi zanimljivo I  inspirativno i to je dovoljan pokretač mašte, ali naravno da je dobar  tekst osnova svakog dobrog dramskog dela. Onda prosto sve ide lakše I lepše.

Muzikom se bavite u okviru jednog muzičkog sastava, a na sceni držite kontrabas.  Da li je teško biti sam na sceni i teret predstave  „držati na svojim plećima“, dokle ona god traje?

Moje bavljenje muzikom u principu ima sličnosti sa glumom i sa scenom, jer i u tribute bendu mojih omiljenih izvodjača ja ulazim u neki lik i živim tih sat i po, do dva na sceni. Samo što ta vrsta nastupa zahteva odredjene muzičke veštine koje sam stekao svirajući gitaru od malena. Monodrama je za mene nešto sasvim novo. Da je lako biti sam na sceni  ne bih se usudio ni da pomislim, ali i to ima svoje  prednosti. U svakom  slučaju to je bio najveći i najteži glumački izazov za mene do sada.

Monodramu „Kontrabas“je izvodio i jedan naš stariji glumac. Imate li strah od poredjenja i uopšteno kako ste se pripremali za  nju, jer traži ozbiljnu interpretaciju…

Nisam imao strah, to je samo bila jedna odgovornost više koja mi je  bila dodatni vetar u ledja. Lepo je da misliti da Peca sada negde odozgo  gleda, pa možda čak i pljesne koji put uz aplauz ovde dole kod nas,  nakon što odigram predstavu. Lepo se osećam kada na taj način razmišljam o tome.

Kad smo već kod muzike…imate li u ovom periodu vremena za nju, i šta se tu dešava na muzičkom planu,…

U ovom periodu opasno je reći da bilo ko ima vremena kada je sve bar  duplo brže u odnosu na to kako je bilo pre samo 5 godina, ali uvek ću  imati taj jedan i po dan u toku meseca kada imamo koncert. Uživam u  toj strani života i ne bih ja tu ništa dirao.

Kada dobijete scenarijo, koliko računate na rad, a koliko na talenat i ono što posedujete u sebi za tu ulogu?

* Trudim se da ne računam na talenat ni malo jer to je samo dar, kao na  primer neki neobradjeni dragi kamen koji je dat odozgo i koji mora biti  vraćen ali samo ako je lepo obradjen i makar udvostručen. U suprotnom  dar je propao i umesto da bude predmet divljenja, počinje da se kruni I  da se smanjuje. Nikada neću zaboraviti prvi čas dikcije na fakultetu kada  nam je profesorka napisala na tabli reč ‘’dar’’ i rekla nam da je  pročitamo unazad. To ume da bude dobro otrežnjenje u bilo kom trenutku procesa i rada na ulozi.

Oprobali ste se u svim medijima. Za glumca, koji je mlad, to su različita iskustva i šta je ono dragoceno, što svaki od njih nudi?

Zbog toga sam veoma zadovoljan i zahvalan. Volim da ispitujem granice svojih mogućnosti i to je takodje nešto što uvek obezbedjuje radost pri bavljenju svojim poslom. Ta radost je upravo ono što je  najdragocenije.

Televizijska publika Vas pamti iz brojnih domaćih serija.  Imate li ambiciju da se jednog dana oprobate i na „tudjem terenu“?

Svakako. Nadam se da taj teren dolazi vrlo uskoro.

Glumci svoj posao i pripreme ( na tv i filmu), uradi mnogo pre nego što publika vidi. Gledate li Vi ono što ste uradili zajedno sa  publikom i kakav je osećaj i stav prema onome što ste uradili?

Uglavnom se trudim da gledam, iako u poslednje vreme u terminu  emitovanja serije uvek imam predstavu ili probu. Volim da pogledam  svoje radove i to mi nekada prija a nekada ne. Zanimljiv je taj kontakt  izmedju sebe kao glumca i sebe kao publike. Uspostavlja se neki čudan  novi kontakt, i naravno nikada to nije dovoljno dobro. Uvek može bolje.

Gledamo Vas i u „Klanu“, od druge sezone.  Kakve utiske i sećanja nosite sa snimanja?

Zapravo u trećoj sezoni se moj lik najviše pojavljuje. Na tom snimanju sam sigurno prošao najviše situacija u kojima teško da ću ikada moći da  se nadjem u realnom životu. Bilo je veoma uzbudljivo i zabavno. Pamtim  divne snimajuće dane, ali i popriličan broj noći, jer radnja se dešava baš  tako negde, kada običan svet spava. Tada klan deluje.

Kada je glumac ubedljiv, onda publika počinje da ga poistovećuje sa likom koji je tumačio. Dešava li Vam se to na ulici, u   kontaktu sa ljudima…

Naravno da se dešavalo, pogotovo kada sam snimao prvu seriju dok sam još bio na akademiji. Nije bilo prodavnice gde nije bilo ‘’Oo ‘de si  Vaske… izvoli… kako Ceca… pozdravi je od mene..’’ itd, itd. Tada mi je  to bilo simpatično iako zapravo glumac to najčešće ne voli. Više bih  voleo ako me neko nekada i prepozna da me oslovi imenom. To znači da  neko zavredjuje vaš rad, ali u redu je to, ljudi su neposredni i ne treba  im to uzimati za zlo. Dok ne prelazimo granicu ukusa i vaspitanja sve je u  redu.

Gledamo vas u „Ala je lep ovaj svet“, a gledaćemo Vas i useriji. Kakva je bila atmosfera, snimanja i kakve utiske nosite iz tog ostvarenja, kao Pera policajac?

Snimanje serije ‘’Šetnja s lavom’’ je zaista najlepše iskustvno do sada.  Počevši od teksta koji je napisao divni Andrej Šepetkovski, pa do čitave  ekipe i atmosfere na setu. Mnogo smo se smejali i uživali. Policajac Pera  će biti oličenje odanosti i vernosti svome šefu Triši. Taj odnos je iznad  profesije i poziva. Ljubav i divljenje su prave reči koje ga opisuju. Ne  mogu da iščekam da ta serija ugleda svetlost ekrana.

 Igrate u mnogim pozorištima, predstavama. Volite li različite scene i taj direktan kontakt sa publikom? KolikoVam je bitna ta  povratna informacija koju dobijate od nje dok traje predstava?

Uvek mi je drago kada je ispred mene raznolika publika, od onihnajmladjih pa do najstarijih. Scene i ansambli su puni divnih kolega sa  kojima volim da radim i da provodim vreme. Glumac i publika ostvaruju  kontakt tokom predstave, ako ga nema nešto nije u redu ili sa glumcem  ili sa publikom. Bez publike nema ni glumaca. Taj kontakt je važan i to je  osnov našeg poziva.

Počela je nova sezona, septembar je uvek važan za glumce. Šta je ono što ćete raditi u narednom periodu, i gde će sve publika imati  prilike da Vas vidi?

U novu sezonu sam ušao poprilično angažovano. ‘’Pariski život’’ u  Madlenijanumu i premijera ‘’Crnog leptira’’ u Pozorištu na Terazijama su  najnovije predstave. Monodrama ‘’Kontrabas’’ u UK Parobrod i ‘’Zlatna  ribica’’ u Pozorištancu Puž su za mene važni dani u toku meseca.  Vraćamo i predstavu ‘’Porodične priče’’ na scenu i svakako vikendi su  rezervisani za dečje predstave u Pozorištu lutaka Pinokio. Tu su I  koncerti sa bendom na svaka dva meseca u Beogradu, a šetkamo se i po raznim drugim gradovima s vremena na vreme. Na malim ekranima  trenutno je ‘’Klan 2, i 3’’ a čekamo i ‘’Šetnju s lavom’’. Šarenoliko I  veselo u svakom slučaju.

Olivera  Marinković