Post na Fejsbuku – Izložba fotografija Srđana Veljovića (zajedničko prezime je čista slučajnost), klik mišem, i izgubih tlo pod nogama. Virtuelno teleportovana, tresnula sam u Blok 45, u naselje Sunca. Kakva je ovo čarolija, svet je najednom crno-beli, a meni je ponovo šesnaest godina?!

Srce mi preskače pred galerijom adolescentnih likova.

To smo Mi. Ti i Ja. Oni. U svakom bloku ista garnitura.

Nina u koju su svi zaljubljeni. Žule koji na žurke ne dolazi bez gitare. Duca koju zovemo Buca. Tu je negde i Srđan, koji kao i svaki umetnik, počinje amaterski. Uz prizore koje će večno zarobiti, ne sluteći da u rukama ima vremensku mašinu, zabeležiće i početak svoje karijere. Sa Jašikom-mat, zastaje iza plišane fotelje, procenjuje scenu, svetlo, i okida. Mladi fotograf je u potrazi za odgovorom na pitanje koje nas kolektivno muči – Ko sam ja u ovom svetu?

Osamdesete, Zemlja čuda.

Vreme je radničkih doprinosa. Nestašica kafe i benzina. Kranovi kroz prašinu podižu betonske blokove i pretvaraju livade u stambena naselja. Otvaraju se nova radna mesta i tramvajske linije koje će nas povesti u budućnost. Smejemo se babama i komšijskim vešticama koje tvrde da je u njihovo vreme sve bilo lepše. Naše vreme tek dolazi.

U mraku socijalističkih bioskopa grickamo semenke i kikiriki dok gutamo američke filmove. Čitamo sve što je na raspolaganju, poklanjamo i razmenjujemo knjige, stripovi lete po komšiluku. Sa Koktom i Koka-kolom, na kućnim žurkama gostuju i prve flaše alkohola. Uz svirku i dobro zezanje, gradimo snove i uspomene.

Deca smo, ali takvima sebe ne vidimo.

Zbog toga rano počinjemo da pušimo. Od ćaleta se krijemo, od keve se grebemo. Želimo da što pre odrastemo, i ispravimo društvo od falinki koje se kriju u hitovima Novog talasa.

Ničeg se ne plašimo.

Naoružani smo maštom i bokserskim rukavicama, košarkaškom loptom i dobrim drugaricama. Od svega što posedujemo, najveći je luksuz to što imamo jedni druge. Vodimo beskrajne konverzacije, brbljamo i filozofiramo u svako vreme, na svakom mestu.

Odeća ne znači ništa ukoliko neko ne živi u njoj.

U naše farmerice, suknje sa volanima, džempere i majice, useliće se uskoro mlađi brat i sestra od tetke. Rupe na pantalonama su za siromašne, tetovaže su privilegija delikvenata, a pirsing na pupku je naučna fantastika. Unikatnim nas čine osmeh, razbarušena kosa i najjeftinija plastična narukvica.

U čemu je vrednost fotografije?

U nezaboravnosti.

Devojka sa kratkom kosom koja sedi na travi i rukom podupire čelo, iz Srđanove kolekcije, podsetila me je na jednu od najskupljih fotografija na svetu, prodatu 2011. za 3.89 miliona dolara. Na slici umetnice Cindy Sherman pod naslovom Untitled #96, tinejdžerka slične frizure, leži na linoleumskom podu. Oba modela, Shermanov i Srđanov, su duboko zamišljene i ne gledaju u kameru. Pogledi su im odlutali u pravcu unutrašnjeg dijaloga koji vode sa sobom. O čemu misle, jesu li zaljubljene, razočarane, zabrinute?

Mladi fotograf je na samom startu demonstrirao svoj umetnički talenat da u svakodnevnici pronađe emociju i frizira je u sliku koja će inspirisati priču. Mnoštvo predmeta i detalja na crno-belim prizorima iz Osamdesetih, vredno je dugačkih eseja. Babuške, ručni sat, krevet na sprat, ptica u kavezu, foto tapete. Dvoje mladih koji plesom neguju simpatiju. Druženja pored reke, zimi na snegu, a leti na čamcu. I razigran, crni pas.

Jedna mladost, bez da je namerno pozirala, je uspešno dokumentovana. Srđanov opus Osamdesete, je oda generaciji komponovana sa Jašikom umesto klavira. Može da posluži kao artifakt nostalgije ili kao opomena savremenom društvu da je tehnologija koristan sluga, ali opasan gospodar.

Tramvaj nas je doveo u 21. vek, a Srđan vratio unazad.

Ne bih da zvučim kao komšijska veštica, ali u naše vreme…

Tekst i fotografije

Aleksandra Veljović Ćekli

P. S. Redakcija Naj magazina čestita Aleksandri rodjendan i sve najlepše želje šalje pravo u Meksiko!