Na žalost, puno je ružnih vesti, a jedna je meni, lično obeležila dan za nama. Zaista sa velikom tugom I žalošću sam videla u medijima da je preminuo Petar Tutovac, čovek koga sam I lično upoznala.
Davne 1987. godine krenula sam turistički u Mosku. Bila sam u grupi turista, kada mi je jedan čovek srednjig godina privukao pažnju. Svi su mu se obraćali sa mnogo poštovanja I pažnje. Nisam ga poznavala I pošto sam bila najmladja u grupi, nije me puno interesovalo ko je on. Sticajem okolnosti, kada smo se smestili u avion, čovek je sedeo pored mene I započeli smo neobavezan razgovor. Saznala sam da živi I radi u Požarevcu (mom rodnom gradu) I da poznaje sve ljude sa kojima sam tada radila. Dođosmo I do toga da je njegova ćerka Dijana, moja koleginica, sekretarica na mestu gde sam radila. Taj “detalj” je oboma bio spajalica za dalju komunikaciju. Tada sam saznala ko je I čime se bavi. Deset dana u Moskvi su brzo proleteli, a mi smo sedeći za stolom za doručkom, ručkom I večerom prisno I dugo razgovarali, na mnoge teme. Najviše je govorio o svojoj “plazmi”. Bio je čovek otvorenog I širokog uma sa kojim ste mogli da pričate satima na sve teme. Sa mnogo ljubavi I poštovanja ću ga pamtiti, čitavoj grupi je ulepšao slobodno vreme u hotelu. Priče koje su se nizale jedna za drugom, duhovite I sadržajne, ostale su mi u sećanju za čitav život. I još jedan detalj koga ću pamtiti: Bili smo smešteni u hotelu Beograd(ne sećam se da li je bio 1 ili 2). Liftovi sui m bili besprekorni, ali se ipak zaglavio između dva sprata. Bila sam ni manje ni više sa pok. gospodinom Miroslavom Lazanskim, Kvar je trajao samo nekoliko minuta. Posle intervencije stručnih lica, mi smo mogli mirno da nastavimo svoj put. Prvo što sam ugledala kada sam izašla iz lifta bilo je lice čika Pere, kako je insistirao da ga zovem, koji me je brižno pitao:
-Jesi li se mnogo uplašila?
Pamtiću ga, ali sam sigurna da će ga pamtiti I mnoge generacije koje su odrastale na ovim popularnim keksićima.
A sada, zaslužio je da pomenemo I njegovu biografiju….
Bio je prvi školovani jugoslovenski keksar Petar Tutavac, tvorac „domaćice“ i jedan od autora recepture za „plazma“ keks, preminuo je u 88. godini (1934. godinšte).
Bio je prvi stručni majstor keksar u bivšoj Jugoslaviji. Stvorio je brojne poslastice. Prvi u Jugoslaviji je napravio grisine. Osim „domaćice“ i „plazme“ zaslužan je i za štrudlu od smokava, „belvit“ keks, bakin kolač i mnoge druge recepte.
Sa 13 godina je završio pletarski zanat u Opuzenu i postao radnik pletar. Tada je nekoliko godina pleo korpe u kojima se nosio hleb.
Preko sindikata se 1949. godine javio na kurs za keksara u Zagrebu koji je raspisala fabrika „Kraš“, gde su on i još jedan polaznik izučili keksarski zanat.
Njegov diplomski rad i prvenac u konditorskoj industriji bila je „domaćica“. Keks je kasnije doživeo različite verzije, ali osnova je ostala ista kakvu je zamislio Petar Tutavac u svom diplomskom radu pedesetih godina prošlog veka.
Nakon rada u „Krašu“ i industriji „Lasta“ iz Čapljine, gde je bio i tehnički direktor, Tutavac odlazi u Leskovac u fabriku „Toma Kostić“, gde je na novoj italijanskoj liniji napravio prve grisine u Jugoslaviji.
Kada je Momčilo Filipović, jedan od osnivača kompanije „Bambi“, tražio podršku za izgradnju keksare i stručni kadar, Tutavac je na preporuku došao u Požarevac.
Upravo se njegovo ime vezuje za početak proizvodnje „plazma“ keksa, po uzoru na „keks koji se topi u ustima“ došao iz jedne fabrike u Milanu. Keks, koji se u Italiji zavo „plasmon“, rešen je tako da „Bambi“ može da proizvodi „plazmu“ ali bez dozvole da je izvozi na italijansko tržište.
Gospodin Petar Tutavac, nijedan svoj proizvod nije patentirao jer je smatrao da pripadaju narodu.
Share On Facebook
Tweet It
