NEGUJEM LJUBAV PREMA UMETNOSTI

Petar Zorkić je umetnik, muzičar, koji je za vreme karantina i pandemije otkrio još jedan svoj dar, crtanje kažiprstom. Godinama se bavio crtanjem i slikanjem, iz hobija, ali ovoga puta je pribegao drugačijoj tehnici. Iz šale je svoju tehniku nazvao ,,kažiprst na telefonu’’ kao pandan ulju na platnu ili akvarelu na papiru. Počeo je da se igra linijama i u jednoj aplikaciji u mobilnom telefonu napravio je oko stotinak crteža, a dvadesetak odabranih je predstavio na izložbi u Kulturnom centru ,,Parobrod“. Svojom prvom izložbom je veoma zadovoljan, odziv je bio fantastičan, a njemu je to poslužilo i za podlogu u muzici kojom se prvenstveno bavi.

Panedemija i redukovani način života doneli su nam novu realnost. U tim trenucima ste spoznali još jedan svoj talenat. O čemu se radi?

Počeo sam intenzivnije da crtam tj. slikam za vreme karantina, spremajući vizuelni identitet mog predstojećeg albuma. Inače se godinama bavim crtanjem i slikanjem iz hobija, ali ovoga puta sam pribegao drugačijoj tehnici. Otkrio sam da mogu i u telefonu da crtam ozbiljnije, kompleksnije motive, uz mnogo strpljenja i preciznosti, tačnije uz mnogo sati rada.

Slikanje kažiprstom, uz pomoć aplikacije na mobilnom telefonu. Neobično, zar ne?

Tehniku sam iz šale nazvao ,,kažiprst na telefonu”, kao pandan ulju na platnu ili akvarelu na papiru…Naime, u sistemskoj aplikaciji pod nazivom “notes” koja služi za beleške, našao sam veliku paletu boja i nekoliko debljina četkice. Zatim sam kažiprstom počeo da se igram linijama i perspektivom i tako napravio oko stotinak crteža u poslednjih godinu dana, od kojih sam devedeset predstavio na izložbi.

Koje su bile teme sa kojima ste počeli da crtate i imate li ideju šta će biti sledeće ili se tema javlja spontano?

Najpre sam uzeo da skiciram proste crteže, da se bavim minimalizmom, jer nisam imao pojma koliko u stvari mogu da se razigram. Trebalo mi je vremena da savladam crtanje prstom na običnom telefonu koji staje u šaku. Zatim sam, poznavajući osnovne crtačke i vizuelne postulate koji uključuju perspektivu, senčenje, odnos između boja itd. krenuo da radim kompleksnije motive. Tako da sam od nekoliko prostih linija i portreta iz jednog poteza, prešao put preko ženskih figura, pejzaža, biljnog i životinjskog sveta, pa čak do kokpita aviona.

Kad sam savladao ovu neobičnu tehniku, nisam mogao da prestanem da crtam.

Imali ste i prvu izložbu. Kakve su Vam impresije?

Veoma sam zadovoljan izložbom, odziv je bio fantastičan, a i ,,Parobrod” kao ustanova kulture je jedna od retkih kulturnih niša koja uvek ima svašta da ponudi u svom raznovrsnom programu. Moram priznati da nisam ništa naročito očekivao, jer sam kapirao da je ovo samo još jedan u nizu kulturnih događaja, a zaista sam puno dobio divnim i konstruktivnim kritikama, a i posećenost nije izostala.

Da li ste znali i da li je bilo naznaka da u „vama čuči još neki talenat“?

Od malih nogu kao sin jedne slikarke naučio sam da negujem ljubav prema umetnosti i izložbe su mi uvek predstavljale neki lepi, tajni kutak u kojem se sreću čudaci i upoznaju različiti ukusi. Sada sam se prvi put našao u ulozi domaćina, a ne samo posmatrača, što neminovno nosi i veću dozu odgovornosti. Iako mi je muzika prioritet u svakom smislu, crtanje i slikanje sam negovao još kao klinac. U jednom trenutku sam čak mislio i da upišem likovnu akademiju, jer sam baš bio zagrejan za slikanje. Ali sam ipak završio u muzici, iako sam na papiru sociolog. Mislim da čovek treba neprestano da otkriva nove veštine i da bude uvek gladan novih saznanja. Nemamo mnogo vremena, pa ga treba pametno i svrsishodno iskoristiti.

Da li Vam stvarni modeli posluže kao inspiracija ili je sve to Vaša fikcija?

Kombinujem i fikciju i postojeće modele. Mnogo maštam i igram se, kako u muzici, tako i sad sa crtanjem. Nekad mi je dan više određen za apstrakciju, nekad za konkretniju priču. Teme mi dolaze spontano, slučajno, a ponekad fotografišem neki momenat i njega pretočim u crtež. Bitno mi je, kao i u muzici, da se ne vraćam previše unazad, nego da završavam započeto, da ne bih poludeo od perpetualnog prepravljanja i izmena. Jer treba imati meru i balans, kao i u svemu.

Svi oni koji žele da istraže kako bi im išlo crtanje po telefonu, koji je Vaš savet, najbolja aplikacija i sl. Kako je izgledao Vaš prvi crtež?

Strpljenje je najbitnije, zatim upornost i volja za igrom i istraživanjem. Naravno i utrošeno vreme, a ja sam ga za vreme karantina imao na pretek. Ne koristim nikakvu posebnu aplikaciju. To je sistemska aplikacija koju svaki komercijalni telefon ima, a ona služi za beleške (“notes”). Ne služim se kompjuterskim programima ili elektronskim olovkama. Ne radim na velikim površinama (poput tableta ili velikih ekrana), a u tome i jeste čar. Dakle, isključivo kažiprstom na običnom telefonu radim. Rezolucija je na svim telefonima danas veoma velika, tako da ja radove nakon završetka štampam na 300g grafičkom papiru. Tu se najbolje vide svi povučeni potezi i svaka boja i linija. Cilj mi je da se ovom novom tehnologijom samo poslužim, a da se na radovima zapravo vidi umeće autentičnog crtanja, a ne digitalnih prepravljanja.

Da li Vas je prijatno iznenadilo interesovanje javnosti za Vaš rad? Malo je onih koji na specifičan način slikanja uspevaju da dopru do šireg kruga publike?

Svakako me je prijatno iznenadilo interesovanje javnosti. U ovo učmalo i nezgodno vreme kada je sve na pokleku i kada se mnogo kalkuliše, a površnost uzima maha, kada je neznanje veliko, a očekivanja su vazda još veća, mislim da treba samo raditi, stvarati, promišljati i na kraju prezentovati svoje stanje duha i uma bez ikakvih pretenzija. Jer tada izlazi ono najčistije i esencijalno.

Počeli ste sa crtanjem, želeći da prekratite vreme u muzičkoj karijeri kada nije bilo moguće nastupati. Upoznajte nas sa Vašim muzičkim radom? Nakon dugo godina bavljenja muzikom objavio sam debitantski album ,,Riddlephore” za Mascom records 2019. godine. Tu sam se prvi put predstavio kao kantautor. Na albumu mi je gostovao Mario Ševarac, saksofonista Dubioze kolektiva, kao i Peđa Milutinović na bubnju, Miloš Nikolić na trubi i Marko Louis na kongama. Meni su ostali vokali, gitare i bas gitare, potom sam dodao i perkusije u arsenal. Tokom godina se puno radilo, od albuma Marka Louisa, saradnje sa Božom Vrećom, Jelenom Petošević, ,,MVP-jem’’, Danijelom Kajmakoskim, bendom ,,Marakuja’’, ,,Begefankom’’, Natašom Guberinić, Unom Senić, našom pevačicom fado i španske muzike Tamarom Jokić. Pesme za Beoviziju, zatim himne Exit festivala za 2019. godinu, pesme za Rona Holsey-a, mnogih kolaboracija sa klupskim bendovima. Zatim kao aranžer, kompozitor, tekstopisac i instrumentalista sam učestvovao na još autorskih izdanja domaćih kantautora itd.

Da li dok crtate slušate neku muziku i šta sada ima primat crtanje ili muzika, ili podjednako možete da podmirite obe svoje ljubavi?

Muzika je primarna bez izuzetka, ali sam sada i crtanje podigao za jednu lestvicu pa ću se truditi i ubuduće da održavam kontinuitet. Dok crtam, uglavnom pustim neki funk, jazz, soul ili klasiku. Mada se trudim da nađem neke “neutralne” pesme, ako je to moguće, da ne bih analitično slušao muziku dok crtam, već da mi muzika u ovom slučaju samo popunjava zvučni prostor.

Ova izložba je bila samo uvertira novog muzičkog projekta. Šta nam prirpremate?

,,Tête-à-tête” će se zvati moj drugi album koji uskoro izlazi, a to je ujedno i bio naziv izložbe. Dakle, neposredna komunikacija licem u lice, rešavanje problema, odmah i sada, bez nedorečenosti i nejasnoća u vazduhu. Bez površnosti i skrivanja, jer je to nešto što može samo da šteti u odnosu. To je tema vodilja i albuma i izložbe. Na albumu ću imati zanimljive goste, drage prijatelje, kao i novostvorene prijatelje, saradnike. Sve sam ih pažljivo i sa poverenjem birao. Gostovaće mi Marko Louis sa kojim godinama sarađujem, zatim Rhani Krija, dugogodišnji perkusionista Stingovog benda, tu je i Vasil Hadžimanov kao gost na jednoj pesmi, zatim Max Kochetov na saksofonu, Milena Jančurić flautistkinja, Nenad Paunović na klavijaturi, Ivan Teofilović na klarinetu, Miloš Nikolić na trubi, takođe dugogodišnji prijatelj. Spremiću i jednu pesmu sa gitaristom koji već nekoliko godina svira u čuvenom bendu ,,Earth, wind & fire”, momak se zove Serg Dimitrijević. Biće to luda fuzija retro zvuka, od fanka i soula, preko latina, popa i disko pravca.

Spomenuli ste da su Vaši saradnici i kolege Marko Luis i Vasil Hadžimanov podrška novom muzičkom projektu. Kako oni gledaju na Vaše slikanje?

Dobijam podršku od svih kolega muzičara, pa i od njih dvojice.

Da li Vam je važno da muziku i vizuelno prikazujete i da li ćete u narednom periodu posebnu pažnju obratiti na to?

Ideja mi jeste da audio-vizuelni paket albuma bude celovit i autentičan. Zato sam zasukao rukave da i vizuelni deo sam pripremim i uredim. Imam pravac, to je dobro. Zadovoljno ga sledim, a kad sve bude gotovo, videćemo kako će da ispadne. Drugi album će, nadam se, biti zreliji i luđi od prvog. Što mislim da i jeste poenta, da se stalno dešava nadogradnja i odlazak u novo i  nepoznato.

Šta su Vam planovi za naredni period, gde može publika da čuje ono što radite i da vidi šta slikate?

Pravio sam silne planove pred kraj 2019. godine kada sam izdao prvi album. Svirao sam sa bendom nekoliko festivala i koncerata sa idejom da radimo turneju po regionu, ali se sve izjalovilo kao i svima. Jedva čekam da zasviram ponovo i stari i novi materijal sa svojim dragim prijateljima iz benda, ali u ovom neizvesnom trenutku ne mogu da dajem obećanja. Utisci sa izložbe su još sveži, a naredni album čeka iza ćoška. Često stavljam snimke i slike na svoje instagram i facebook profile, pa se tu mogu informisati svi koji su zainteresovani. U planu su svakako uživo nastupi, snimanje spotova za novi album, a i izložbu planiram da selim u neke druge gradove. Svi se nadamo da će nam naredna godina biti plodonosnija. Strpljiv sam.

Olivera Marinković