Breaking

Moj put je krivudav i nije baš lagan, ali ja sam baš zbog njega zadovoljan čovek

Intervjui / 14/10/2021

Odluka kojom će se profesijom baviti u životu pala je onog trenutka kada je odgledao prvu profesionalnu pozorišnu predstavu u rodnom Boru. Od tada do sada njegov  glumački put je krivudav,  ali da je drugačije ne bi bio zadovoljan i ispunjen čovek kao što je danas. Dobila sam pohvalu za „smislena“ pitanja,  a ja bih njemu uputila  iskreno divljenje za uloge u kojima me je potpuno ubedio da je to što radi, baš on, ali nije! To mu je samo posao i način da se  umetnički izrazi. On je pozorišni, filmski i televizijski glumac Ivan Ivanov.

 

 

Koji je to momenat kada ste rekli i sebi i drugima: „Da, je želim i biću glumac“. Od kada datira Vaša sklonost i ljubav prema glumi?
To je bilo onog trenutka kada sam prvi put odgledao profesionalnu pozorišnu predstavu. Bio sam prvi razred gimnazije i mi u Boru, u kome sam odrastao, nismo baš imali priliku često da gledamo predstave. Kruševačko pozorište je igralo Mirandolinu te 95. godine i ja sam se inficirao lepotom scenske igre i poželeo da pobegnem od surove relanosti devedesetih. Posle nekoliko meseci raspisana je audicija za amatersku glumačku trupu. Sa nje sam hteo da pobegnem, jer sam bio jako uplašen i zahvalan sam tamošnjoj čistačici koja me je, pošto je shvatila da kasnim i da imam nameru da pobegnem, ugurala metlom na audiciju. Tada sam upoznao Dušana Duku Jovanovića iz Kruševačkog pozorišta koji mi je, pošto me je pogledao, dao glavnu ulogu u Lakom komadu Nebojše Romčevića.

Profesori na Akademijama utkaju u svoje glumce nešto. Koji je to pečat koji je utisnuo Vama prof. Branislav Ciga Jerinić?
Branislav Ciga Jerinić, moj profesor glume, bio je čovek i glumac starog kova. Njegova gruba spoljašnjost krila je neverovatno jednostavnog i toplog čoveka, moćnog a intuitivnog i emotivnog glumca širokog dijapazona. Mogao bih dugo da govorim o njegovim vrlinama, ali bih ipak izdvojio jednostavnost. Jednostavnost u svemu.Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta zaista znači jednostavnost. Jednostavnost je najteža. Na drugoj godini pri radu na monolozima počeli smo da mistifikujemo glumu i komplikujemo stvari. Bio je ljut, jer smo ranije već savladali monologe i bili dobri u njima. Na naše pitanje kako se zapravo rade monolozi samo nam je rekao sledeće: ,,Dođeš, kažeš ,,Amin’’ i odeš!’’ Dugo sam mislio o tome. A onda sam shvatio. Dođeš, kažeš ,,Amin’’ i odeš!

Čitajući Vašu radnu biografiju, prijatno me je izenadio broj Vaših ostvarenja. Po čemu biste Vi voleli da se prepozna Vaša dosadašnja karijera?

Sve što bih na ovu temu rekao bilo bi hvalisanje. Ima stvari o kojima ne želim pa ako hoćete i ne smem da govorim. Mnogo više zbog toga nisam odigrao nego što sam odigrao. E, po tome bih voleo da me prepoznaju.

 

Izgleda da od 2002. godine, od kada zvanično počinje Vaša karijera, kao da nemate ni slobodnog trenutka i da non-stop radite. Rad nije samo ono što se vidi kao finalan proizvod. Tome prethodi učenje teksta, probe, dugi sati snimanja…

Ono što je bitnije od samog učenja teksta, proba, snimanja za jednog glumca jeste život. Bogatstvo i ispunjenost života. Ja sam mnogo lutao. Bio sam u isto vreme i u Narodnom pozorištu na probama i na gradilištu u temeljnoj jami u blatu (ne zato što sam morao nego zato što sam hteo), bio sam i voditelj na televiziji i novinar i reporter na terenu itd. Hteo sam da vidim život izbliza. Svojim očima. I video sam ga . I lep je. I ružan. Kako vam drago.

 

Kako održavate fizičku i  mentalnu kondiciju? Planinarenjem ili…

Odgovor na ovo pitanje je nastavak predhodnog. Sve što sam radio je zapravo traženje punog sebe i održavanje fizičkog i mentalnog zdravlja. Volim promene. Rođen sam u Čačku, odrastao u Boru, školovao se u Novom Sadu i Beogradu, promenio preko dvadeset stanova samo u Beogradu. Kad god imam vremena, bežim u šumu, Kopaonik, Golija, Kosmaj, neko selo. Razmišljao sam sa porodicom u jednom momentu da odemo na selo, ali ne bih mogao da budem ni samo u prirodi. Zaželim se smrdljivog smoga, buke motora, beogradskih ulica i nervoze i onda bih opet da se vratim u šumu i gledam u drvo. I tako u krug. Kao voda. To je zdravo.

 

Različite kolege, reditelji, scenariji… Da li je iskustvo na terenu podjednako važno kao i onaj deo „zanatskog“ koji se uči na Akademiji?

Sve je važno. Iskreno najvažniji je dar. Onaj rad o kome se mnogo priča su izmislili nedaroviti. Da bi bio vrhunski treba ti i dar i rad. Ako imaš dar, možeš sebe da nateraš da radiš i imaš obavezu da to uradiš, a ako se osloniš smo na rad i veliki si radnik uvek će ti na kraju faliti još samo dar. Makar i taj jedan posto o kome pričaju. Na kraju svega na Akademiji se traže daroviti  ljudi. Bar bi tako trebalo da bude.

 

Čega se najradije sećate iz karijere? Koja uloga, pozorište, televizija, film…

Najviše volim da se setim katarzi. Ako dobiješ i odigraš veću ulogu, ne znači da ćeš da doživiš nešto veliko. Možda i hoćeš. Meni je u sećanju ostala vežba sa treće godine. Tada mi se ,,Ono’’ prvi put dogodilo.Radio sam  Romea u sceni na trgu u kojoj ubija Tibalda. Doživeo sam takvo emotivno pražnjenje i preživeo sve to da danima nisam bio svestan šta je iz mene izašlo i šta sam ja zapravo izazvao i doživeo. To nisu tako česti trenuci u glumi. Neki glumci to nikad ne dožive u karijeri. Kad to doživiš, znaš da je dobro.

 

Grešim li ako kažem  da Vas poznaju najviše sa televizije. Godi li Vam to ili je to samo „ulaznica“ za sve ostale vidove Vašeg posla?

Pored toga je najbitniji trenutak je kada sam na drugoj godini prvi put stao nogom na veliku scenu Narodnog pozorišta igrajući u predstavi ,,Maksim Crnojević’’ Laze Kostića u režiji Nikite Milivojevića. Samo godinu i po dana pre toga sam prvi put bio u Narodnom sa gimnazijom iz Novog Sada da gledam ,,Idiota’’ Steve Žigona. I tada sam se pitao da li ću ikada upisati glumu i igrati na toj sceni. To je tada bilo veliko kao put na Mesec.

 

Svaka uloga je za sebe i što su raznovrsnije to se pokazuje kvalitet nečijeg rada. Odgledate li sebe i kažete „ovo je moglo drugačije, ovo bolje“ i kada je taj trenutak kada kažete „apsolutno sam zadvoljan“?
Meni televizija prija i volim tu vrstu ludila koje televizija stvara oko sebe a ima je još i više u samoj televiziji. Ona treba da bude prirodno okruženje za glumce i kamo sreće da je još više glumaca na njoj u bilo kojoj ulozi. I kao glumci u igranoj strukturi ili kao voditelji, domaćini, zabavljači… Bolje više glumaca, jer bi onda bilo manje spodoba i raznih prikaza na televiziji. Uvek sam govorio kolegama da treba da budu i rade na televiziji, jer onda ne bi bilo mesta za one druge i televizija bi bilo bolje i lepše mesto. Ako ostaviš rupu i upražnjeno mesto na TV-u, onda se odmah usele štetočine.

Volite li kada radite u novim projektima i koji je to „klik“ koji se dogodi da kažete, „da, ja ću ovo raditi, prihvatam“.

Svoj rad možeš da pogledaš na televiziji, platnu ili nekoj platformi ili internetu i to često nije baš najprijatnije, ali to prosto moraš da radiš da bi znao kuda dalje, jer snimanja su umnogome pitanje tehnike rada. I dobro je pogledati ponekad.  Ali pozorište je potpuno druga stvar. Nema tu gledanja. Mora da se gradi poverenje. Gledaš unutar sebe, dakle veruješ sebi i intuiciji, zatim reditelju, kolegi tj. partneru i na kraju, ali ništa manje bitno, publici. U filmsko-televizijskoj formi kad snimiš to je konačna stvar, a u pozorištu nije. U pozorištu uvek može bolje.

 

Nebrojeno kockica mora da se poklope da bi projekat bio uspešan. Jedna od najvećih je uverljivost glumaca. Kako je Vi postižete? Izazvianjem emocije ili…
Uvek se radujem i volim nove projekte, jer na samom početku može sve i sve je dozvoljeno, jer ne postoji ništa. A onda se sastavljaju kocke. Sve je važno, ali smo svesni da baš sve i ne može da se ostvari. Najbitniji je tekst, režija, produkcija, glumci, scena, kostim, muzika, svetlo… Najkreativniji je posao reditelja. On je kao mali Bog. Nas glumce ipak biraju. Valjda je zato sve više glumaca-reditelja i producenata.

 

Da li se slažete da nema malih i velikih uloga? Kako se postiže upečatljivost lika, ma koliko on na sceni bio? Imam utisak da to Vama baš polazi za rukom…
Ima i velikih i malih uloga. Nisu iste. Drugačije se igraju. A ima i velikih i malih glumaca. I oni nisu isti. Oni se prema svom poslu drugačije odnose.

 

Naši projekti idu i u svet i putem platformi smo povezani sa svetom. Osim domaće da li imate i taj feed back, tj. da se ono što radite dopada i publici van granica ove zemlje?

Ne znam kako funkcionišu platforme, ali sam imao prilike da radim van granice. Godine 2010. u Livornu u Italiji jednu neverbalnu predstavu, fizički teatar. Tema je bila ratovi i raspad SFRJ, a sve u vezi sa krizama u Evropskoj uniji i ljudi su bili prezadovoljni. Dosta gostovanja je bilo sa komercijalnim predstavama po Hrvatskoj pre koronavirusa i to je svima nama bilo sjajno iskustvo. Svi ističu našu energiju, neposrednost, emotivnost i dušu, i to mi je posebno drago.

Da li Vam se dogodilo da odbijete neku ulogu i ako nije tajna, recite za kojom imate žal. Ili o tome radije ne biste? Poštovaću to…
Nisam na sreću bio u situaciji da odbijem ulogu, a što se tiče uloga koje nisam odigrao, uh, mnogo ih je, ali stvarno ne žalim što nisam. Žalim što nisam bio pored moje žene na rođenju mog deteta. Zbog predstave. E, to žalim.

 

Svaki čovek ima svoj životni put. Da li ste Vi zadovoljni svojim do sada?
Moj put je krivudav i nije baš lagan, ali ja sam baš zbog njega zadovoljan čovek. Smeo sam da biram.

 

Olivera Marinković

Spread the love





Olivera Marinković




Previous Post

SATURN KREĆE DIREKTNO OČEKUJTE PROMENE STATUSA I STVARANJE NOVE STRUKTURE ŽIVOTA

Next Post

RADUJEM SE SVAKOJ ULOZI KOJA MI OMOGUĆAVA DA NAPREDUJEM





0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

SATURN KREĆE DIREKTNO OČEKUJTE PROMENE STATUSA I STVARANJE NOVE STRUKTURE ŽIVOTA

Saturn u ponedeljak 11. oktobra kreće direktno sa 6° Vodolije. Okolnosti se menjaju,a određene situacije...

13/10/2021