REŽIJA JE NA NEKI NAČIN, NASTAVAK GLUMAČKE IGRE

Teofilo Spasojević, Rodoljub, Sava, Janko, Igor, Zdravko…ove a i mnoge druge likove na filmu, Tv serijama, pozorištu, predstavio nam je Rade Ćosić, glumac i reditelj, koji je na moje veliko lično zadovoljstvo prihvatio poziv za intervju. Evo pitanja, na koje nam je dao odgovore:

Na našoj glumačkoj sceni ste doboljno dugo da može da se kaže da ste u „punoj glumačkoj zreslosti“. Da li bi ste i Vi za sebe rekli?

-Rekao bih da, ali subjektivnost je opasna, tako da ipak, neću reći da.

Vi ste pozorišni, filmski, televizijski i glasovni glumac. Koji je to teren na kome se Vi najbolje osećate od navedenih?

-Ljudi često razlikuju sve tri navedene kategorije i pitaju glumca šta mu je omiljeno, ali u našem slučaju ne postoji omiljeno, sve je jednako bitno i sve jednako volimo. Film je magija mikro glume, pozorište je gluma energije, a davati glas je gluma imitacije. Tri različita pristupa objediniju jedno, glumu. Tu nema razlike, barem za mene.

Da li ste studirajući glumu znali sa kakvim ćete se sve izazovima susresati na glumačkom putu…

-Nikad ne bih pretpostavio da ću postati sve to što sam bio. Život mi je (u profesionalnom smislu) dao i više od onoga što sam i mogao da namaštam.

Od 2005. godine ste veoma aktivni na našem glumištu. Ima li predaha i kako koristite vreme od uloge do uloge?

-Imam predahe duže od po jedne godine, kad bi se to merilo kroz uzimanje vazduha, verovatno nijedan glumac ne bi bio živ.

Šta je ono što je bio okidač da počnete da se bavite i režijom?

-Režija je na neki način nastavak glumačke igre, odnosno bolje bi bilo objasniti to ovako, gluma i režija se prožimaju, zato nije retkost da glumci postanu reditelji, ali je retkost da reditelji postanu glumci, iz nekog razloga. Režija je za mene prirodan proces, kao glumac imam slike, čitajući tekst, koje bih voleo da odigram kao glumac, to je već pozicija reditelja, slika onoga što je napisano u datom prostoru.

Publika glumce cesto poistovećuje sa ulogama koje tumače. Da li Vam se dešava da Vas neko oslovi imenom osobe koju ste glumili. Ja lično mislim da je to normalno  da samo znači da ste ih negde takli ulogom?

-Da li je to tako ili je samo lakše nazvati nekog karakterom koga je igrao ? Tumačenja su razna, ja mislim da je bitno da publika želi da gleda vaše uloge, jer mi jesmo ono što smo, baš zbog publike. Neka me zovu i vitez Koja, ako misle da oni (publika) i ja razmenjujemo energiju.

Uloge su te koje diktiraju tempo rada. Čekate ih ili „uzimate stvari u svoje ruke“?

-Ne čekam ništa. Sećam se kad sam u srednjoj školi čekao autobus, ako ne dođe onda kad sam ja odlučio da  će doći, išao bih peške. Primenite jednačinu na sve u mom životu i možda dobijete odgovor na jednu desetinu onoga što jesam.

Po kom kriterijumu birate uloge koje ćete odigrati?

-Kriterijum je u suštini nebitan, bitno je da ja vidim šta mogu da uradim, a u biti, verujem da u svakoj ulozi mogu da nađem ono nešto zbog čega bih se kasnije kao gledalac smejao ili uživao u dramskom izrazu, u zavisnosti od žanra. Dakle, u biranju uloge, nemam kriterijum, ali u radu na istoj, imam.

Uskoro će Vam rodjendan. Da li jednom godišnje svodite račune u prethodnoj  godini i kako bi ste ako bi ste ako za ovaj prodjendan izanalizirate. Zadovoljan do sada uradjenim ili ne?

-Za rođendan sam obično tužan, jer se sećam proteklih rođendana i svega što nije više tu sa mnom, kao npr. prošla godina.

Igrali ste u kultnim domaćim serijama. Uz fizičku ide često i psihička transformacija. Da li Vam je teže da „udjete ili izadjete“iz lika?

-Podjednako je teško. U “Montevideo Bog te video” sam igrao Teofila, poreklom iz Makedonije, ostao mi je govor i privatno ponekad, sad igram Bosanca u “Tri muškarca i tetka”, privatno u ovom trenutku, pričam bosanski kad se iznerviram. U “Aftepratiju” sam igrao baticu iz kraja koji je sebičan, bio sam mesec dana sebičan nakon zavšetak snimanja. U seriji “Južni vetar” sam igrao nekog sitnog prevaranta, samouverenog do bola, sva sreća, mala je uloga, pa sam shodno tome kratko bio samouveren. U Seriji “Tate” sam dodao da stalno govorim “ajmo, idemo”, verovali ili ne, tih mesec dana mi je “ajmo, idemo” postala uzrečica. Zaključak, ostaje u telu to što ste, a kako i ne bi, evo npr. probajte da hodate pogrbljeni svaki dan i posle mesec dana, pogrbljenost će vam doći kao normalan stav. Zamislite sad psihu koju korigujete, koliko se onda čovek pomera iz pozicije u kojoj je bio. Lako je navići se na bilo šta što niste, jer vam je zanimljivo da budete to nešto iz mašte…

Privilegija glumca je da upoznaje razne lokacije dok snimate. Putujete li i poslovno i privatno i koliko Vam je važan taj segment života?

-Ne putujem često, ali sam bio na dosta mesta, sticajem okolnosti živeo sam u Italiji tri meseca, kad sam trenirao kao mali u Partizanu, bili smo na nekom obilasku Italije na raznim turnirima i živeo sam u jednoj porodici. Ne znam zašto sam ovo ispričao, verovatno zato što je reč o putovanjima, a ovo nije bilo klasično. Rad je za mene odmor, mi smo u XXI veku homo faberi, tako da ne moram da se odmaram, osim u slučajevima kad radimo svaki dan po 12 sati, tad moram da imam jedan dan odvojen za telo.

Da li je najgora stvar koja može da se desi da dobija tipske uloge i kako to izbeći?

-U Holivudu je to nemoguće, zamislite tek kod nas koliko je nemoguće. Ako vas ljudi zavole kroz nešto, svi nakon toga žele da vas vide kao to nešto, ako promenite, rizikujete. Piter Selers je najbolji primer za to. Naglašavam, publika je ta koja nas tipizira, niko drugi. Zbog publike nama daju iste uloge.

Koja je to magija za Vas na daskama koje život znače?

-Ne postoji magija samo na daskama, magija je sve i svuda oko nas, tako da je pozorište ipak posle života.

Glasovni ste glumac. Koliko Vam je to bio izazov da radite?

-To deluje kao izazov, ali je u suštini sve praksa, zanat.

Kada Vam život krene putem koji ne želite, koji je Vaš životni moto?

-Nemam životni moto, idem dalje, možda je to moto. Idem dalje.

Dok je trajala Korona, da li ste pripremali nešto novo i gde je ono gde je sigurno da ćemo Vas gledati ovog leta?

-U seriji “Tri muškaraca i tetka”, a nakon toga počinjem da radim na seriji “Kolo Sreće”. I na velikom projektu, koji je će biti verovatno upamćen zauvek, zove se FLOJD i na tome projektu sam producent zajedno sa Nikolom Burovcem i Danijelom Đurićem. Nas trojica imamo velike ideje za naredne generacije.

Olivera Marinković