Breaking

KAKVA TI JE ŽENA, TAKAV TI JE ŽIVOT!

glumiste / 6 aprila, 2021

Sa pravim profesionalcima se oko svega lako I brzo dogovorite. Bukvalno, u dve reči. Takav je slučaj bio sa Draganom Marinkovićem, Macom. Za njim je dugogodišnja karijera glumca, scenariste, režisera, Tv voditelja, ugostitelja  I široki auditorijum ga  zaista vrlo dobro poznaje. Mislimo da je čovek koji ima bogat život, jer  u biti ima široka interesovanja pa  se zato oprobao u mnogo čemu.  Čak I njegov vizuelni identiet je autentičan I  dokaz da je rodjen za scenu I šou biznis , jer godinama unazad uspešno pliva u javnom poslu.    Porazgovaraćemo  sa njim, o svemu onome što bi zanimalo čitalačku pubuliku Naj magazina.

Da li Vam ova pauza u radu  ili ograničenje zbog kovida teško padaju  i da li u pauzi pronalazite nova interesvanja?

-Težim da se vratim starim normalnostima, a ne ovim  novim normalnostima koje nam se  plasiraju.  Pokušavam da radim sve vrijeme, gdje god  i kako god mogu, na svaki mogući način. Pokušavam opstati razuman i dalje, bez obzira , na sve date okolnosti u zadnjih godinu dana. Ne želim biti sudionik u ovim novim, ni na koji način.

Glumac, režiser, Tv voditelj, scenarista, ugostitelj. A ja nekako mislim da se Vi baš dobro osećate u svojoj koži i da  sada  radite stvari koje volite?

-U principu, radio sam uvek, ali, da, sada deluje kao da je to- to. Scenarista, koscenarista, reditelj, glumac, Tv lice iz šou biza poslednjih, 15 godina, ako ne i malo jače, koliko sam na televiziji. A to što sam po vokaciji glumac i reditelj, to je 20, ili 30 godina unazad, ne znam ni ja tačno koliko.   To je zato što uživam u onome što radim.  Pokušavam, da budem kreativno zadovoljen, na svaki mogući način, a  i egzistencijalno. Samim tim da posložim kockice, da bih sebe obradovao nekim putovanjem, druženjem sa društvom  i onim što čini život svrsishodnim.

Završili ste fakultet u Sarajevu kao najbolji student  u klasi. Da li se ljudi radjaju sa tim talentom za glumu ili se gluma uči na akademiji?

–  Postoji ono što je  Božije davanje, jesi li talentovan ili nisi. E sve je  rad… Postoje u branši kvazi glumci takozvani  „teškaši“,. Znam ih dosta oni jesu sjajni glumci, ali su „teškaši“ i urade posao iz petnaestog puta. A neki drugi, radom, sa većim davanjem urade iz petog. Ne može te niko na akademiji naučiti da budeš glumac…kako se uči da budeš glumac? Ne može te niko  naučiti  da budeš pravnik, ekonomista. Dobiješ osnovne nekakve   postulate zanatske stvari koje ti onda nadogradjuješ ako se baviš time i želiš to da radiš. I na kraju dodje do  rezultata.  Proces koji si prošao je takav kakav jeste, ali ta stalna nadogradnja bavljenje,  uživanje u istom,  čini te ostvarnim  u svojjoj branši.

Kako pravite granicu gde je nešto „zanatski“, a gde je umetnost?

-Mnogi koketiraju sa umetnošću, a umetnost se desi ili ne desi. Bilo je pre ljudima lakše kada su imali mecene. Sve im je bilo na dohvat ruke, a njihovo je bilo samo da stvaraju. A ti  ideš na probe, a danas si opterećen nekim banalnim stvarima razmišljaš kako ćeš platiti struju, gde ćes se parkirati i milion drugih stvari, ali eto…Udješ u svoj imaginarni svet stvaralaštva i ostvaruješ uloge ili slikaš platna. Zaista, ne treba koketirati  sa umetnošću jer  se desi ili ne desi. A s druge strane gluma je i zanat. I svako je umetnik ko nešto stvara i stolar i bravar… glumu ne treba  mistifikovati, stavljati na pijedestal koji ne zaslužuje. Svaki posao je umetnost na sebi svojstven način.

U Vašoj radnoj biografiji je zapisan podatak da ste glumili u francuskim i italijanskim filmovima i to ne baš u malom  broju. Kako se obreli na tom govornom području…i kakva iskustva nosite iz tog perioda?

-Prelepa su to  iskustva.  Bilo da  je to rad na filmu, Ili  na  raznim pozorišnim projektima.  Sa raznim glumcima,  na raznim jezicima, kojima ko raspolože i govori. To su neprocenljiva iskustva.  Bilo je i klasika.. Šeksipir ili Kralj Lir, znaš priču, lijepo je kad je čuješ na raznim jezicima.  I dan danas radim sa stranim produkcijama, tako se razvijaš. Ne volim, iako sam i ja nekada bio u toj hiperprodukciji.  Nekad sam bio u Kamernom teatru, jedno vreme I u Ateljeu 212. Ne vidim tu smisao, ostati i  imati svoju matičnu kuću. Danas se vidi jer postoje  par glumaca i reditelja. Tad udješ u kliše,  a treba raditi i pod drugim rediteljskim palicama, sa raznim kolegama i sa raznih govornih područja koji imaju drugačiji modus vivendi od tvog. Pa ono, razmenjivati iskustva, i pronalaziti se, ostvarivati se, zato ne mislim da je dobro imati matičnu kuću. Dobro je kada si na početku,  raditi projekte i preći tu početnu kilometražu.  Došao sam već dugi niz godina  u tu varijantu da se počastim filmom.mm  serijom,   predstavom i da je to dobro. Pročastiš se. A kad si član neke kuće, onda moraš, imati odredjen  broj premijera.  Po di foltu, kad vidis serije, isti princip, uloge i podele, način razmišljanje isti kadar. Ja neću da budem iz te prilče, ne vidim smisao i sve se brzo pretvori  u puku egzistenciju.

Razgovarajučći sa Vašim  kolegama, kažu mi da im je najteže čekanje od kadra do kadra ili učenje tekstova.  Kako Vama to ide…

– Ja nisam glumac koji nauči tekst na prvoj probi. Neki odmah znaju tekst napamet, to je nonsens, učiš ga kroz rad, nemam problem, sa tim…. Što se tiče snimanja i čekanja, ne volim biti na stand by- u, čekati da se to raskadrira, postavka al dobro, navikneš se. Bitno je da znaš da taksimetar radi, i baš te briga. Na taj način, tu „bol „glumačku, lako saniraš.

Bili ste i reality programima.

-Ja sam davno pročitao Orvelovu 84 -u i kamere su na svakom ćošku. Od lifta kad izadješ,  hodnicima, na ulici, u restoranima, kafanama, svuda su oko nas. Mi smo pod budnim okom „Velikog brata“ 24 h, tako da sam se ja na vrijeme spremio za takve stvari, čitajući Orvela, a kasnije biti u „Velikom bratu“. Lijepo je to iskustvo, kao vojska, iako sam bio iz finansijskih razloga. . ..  Tu si gde si u datim okolnostima, sa odredjenom grupacijom ljudi i nema mnogo veze sa karakternim osobinama. Nije jednostavna  igrica… kad sam ja ono zadnji put bio, prije 11 godina, ala vrijeme leti, a kao da je juče bilo. U svakom slučaju, ubiše nas predrasude, lažni moral, spram tih rijalita. To je skaradno, to je odraz u ogledalu. Nisu oni došli sa Jupitera, pa ih gledamo ko su ovi i šta oni rade, to što vidimo je odraz u ogledalu, naša slika i prilika. Kad pogledaš naše serije, one su mi skaradnije, trebale bi da imaju neki dignitet, neki nivo, a one bi trebale da budu primer. One su meni deset puta skadradnije, uspeli smo i to banalizujemo taj realty program, al ovo je svetski projekat, lijepo iskustvo, i mislim da je nafaka biti  sudionik istih.

Šta je za Vas, ono magično na daskama koje život znače? Kontakt sa publikom, aplauz ili nešto treće.

– Baš neopisivo. Pre par dana sam imao predstavu, to kad dobiješ jedan, a kamoli pet, deset, u toku predstave aplauza na otvorenoj sceni to je neopisivo. Mi, glumci živimo za to. Teatar je svetinja, to je hram.  Par puta mi se desilo da sam igrao pred dvadesetak hiljada ljudi, pa Sava centar. Uglavnom to doživljavaju na koncertima, ja sam dozivio predstavom da skupim toliki broj mi je impozantan. Nekad sam gledao Fredija Merkjurija, ili Vimbldon, i mislio da je meni dotle dobacit.  Dobacio sam i ja sa svojim predstavama, tako da su te stvari neopisive, i neprocenjive. Mi živimo za taj aplauz, te daske koje život znače,  nama i stolarima, (smeh)al na nekim drugim načinima. Divno je, divno,i pred tolikom publikom i saznanje da si ih opčinio, da su tu pobegli od svih bedastoća koje život znače i da su bili dio te priče, koju si im plasirao.

Da li mislite da je publiku teže zasmejati ili rastužiti?

-Nema tu puno pameti,  komedija je najteži žanr. Teže je nasmijati,nego rasplakati. Ali u svakom slučaju ja to radim svojim predstavama. Ovom „Kakva ti je žena, takav ti je život“,  „Mahalac“, „Sunce tudjeg neba“, ili neka druga. Igrati se ljudskim emocijama, ali u sekundi, na tach, prvo plače od smijeha, pa onda suza suzu goni. Mislim da je to i smisao teatra, ne da se igraš sa ljudskim emocijama,nego  da ih ti vodiš i da ti se prepuste, publika je sjajna,oni to vole, da nije šale, šege  i komike, kako bi smo rekli ono što mislimo?

 

Kako bi ste sebe opisali sa samo tri reči?

Miran, tih i povučen. (smeh njegove supruge). Ne znam, ne opisujem se. Ne mogu se opisati, kontraverzna ličnost, „upadljivo suv i debeo“, što bi rekao Dušan Kovačević., U Radovanu. Ne znam kako kad, kako gdje. Postoje pet pitanja u glumi, ko.  kada, gdje,kako i zašto, iz situacije u situaciju, ovakav ili onakav, al u principu, ljudi se dele il si čovjek il si govno, a ja svakako nisam ovo drugo.

Kakva vam je žena, takav vam je život. Samo naziv predstave ili životna istina? Kakav je Vaš odnos?

– Divan, tačan, turbolentan! Lepo je kad si sa nekim strastao-.  Nisam neki lažnjak, i da sve bude  tako bajkovito. Kao i svaki drugi, samo što smo normalni, iskreni i časni jedno prema drugom. I opstajemo unatoč svim stvarima koje nas okružuju što od posla što od drugih ljudi koji ti stvaraju bol, patnju i poniženje. Sa svim tim negativnim energijama, previranjima, lažima, prevarama,  izdajama, podmetanjima i ti dodješ takav u kuću.  E ,pa onda neko ko te shvati, i ko te razumije, kažeš da je to to.  Svakom treba oslonac, a ne teg, ja sam prezadovoljan. Na kraju krajeva, predstava se tako zove, mada je kakav ti je muž, takav ti je život. Ja nisam moderan muškarac, ja sam još uvijek heteroseksualac, tako da…u principu i jeste tako, kakav ti je partner, takav ti je život, kad s nekim deliš krevet, život, ekonomsku zajednicu, pa koliko možete. Neka to traje dan, mesec, godinu, deceniju…mnogo utiče na tvoj način života !

Olivera Marinković


Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

SADA IMAM JASNE CILJEVE I PUT KOJIM ĆU IĆI

Next Post

"MOJ PUT KA ISCELJENJU"





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

SADA IMAM JASNE CILJEVE I PUT KOJIM ĆU IĆI

 Jovana Milutinović  je rođena u Jagodini, ima 29 godina i trenutno živi u Beču. Dobila je tituku Top model Balkana ...

April 1, 2021