Od kada je završila Akademiju, glumica Paulina Manov, svake godine obogogaćuje svoju radnu biografiju, ulogama u tv serijama, filmovima, pozorištu i sinhronizacijama. Korak po korak, čini nam se da trasira put, kojim se redje, ali dugotrajne i sigurnije hoda glumačkim putevima.

Koji je to bio momenat u Vašem životu koji je odredio vaš put ka glumi?

-Taj momenat se desio kada sam bila treći razred srednje škole. Majka moje drugarice radila je u pozoristu“ Bosko Buha“. Moja drugarica je prosto obožavala pozorište, glumce i sve ono što se dešavalo na sceni i oko nje. Tako uz nju i ja sam imala priliku da izbliza osetim čaroliju scene. U to vreme u Buhi su bile igrane kultne predstave „Crvenkapa“ sa Olgom Odanović, „Povratak u Oz“, sa Brankom Katić i čuveni Šekspirov „San letnje noći „. sa Olgom, Cvijom, Dudom Stojanović , Bodom,Vujketom… a u režiji Jagoša Markovića. Ono što su oni tada radili na sceni prelilo se na mene u publici i ja sam prvi put poželela da pokušam da upišem fakultet za glumce , čuveni FDU.

Završili ste Akademiju, 1999. godine, u klasi M. Maričića. Kako Vam iz ove perspektive izgledaju studenski dani?

-FDU sam upisala 1993. Za one koji ne znaju, bili su mali ili se nisu ni rodili, to je bilo vreme nezapamćene inflacije. Plate su bile oko 5 nemačkih maraka izražene u milijardama dinara, koje su do večeri totalno gubile vrednost. Ujutru ste mogli nešto da kupite za tu sumu, uveče ne. To je bilo vreme rata u Bosni, kada su na TV-u mogli da se gledaju samo prizori rata u Dnevniku RTS-a. Dnevnikovom dodatku i dodatku dodataka. I na fakultetu kao i u celoj zemlji bio je mrak. Bukvalno mrak. Nije bilo svetla, pogotovu popodne kada se održavaju časovi glume. Jedino svetlo bili su zapravo časovi na kojima smo iskazivali našu kreativnost zatrpanu ispod svih tih briga. Bilo je izuzetno teško, svima! Mi smo barem imali te naše časove i radili kreativne stvari, učili kako da budemo bolji glumci. S druge strane mladost donosi život, žurke, nove ideje kojih kao po pravilu najviše i ima kada padne sumrak. Diplomirala sam 1999. posle bombardovanja.

Verovatno još od studija priželjkujete jednog klasika, gde bi ste iskazali sve svoje mogućnosti. Ko bi po vašem izboru to bio?

-Nije mi bitno da li je u pitanju klasik ili ne. Važno mi je da je tekst dobar i inspirativan, da je reditelj pametan i duhovit, da su kolege kreativne i konstruktivne.

Gluma je jedina od retkih profesija gde ne možete da planirate svoju karijeru. Da li ste sada posle dve decenije zadovoljni učinjenim?

-Sigurno sam mogla više da igram. Ali ono što ja želim od života je osećanje sreće u trenutku. Za mene mogućnost tog osećanja leži u ravnoteži. Da bih ja imala šansu da dođem do trenutaka sreće potrebno je da budu izbalansirani svi aspekti života. Tu pre svega mislim na glumu, porodicu, hobije, rad na sebi… Porodica kao jedan od najvažnijih aspekata sreće za mene traži celog čoveka. Pogotovu kada su deca mala. To vreme provedeno sa njima neprocenjivo je. Da bih dobila uloge morala bih više da odsustvujem od kuće kada su bili mali, a ja to prosto nisam želela. Sada su malo porasli i ja se nadam da će se otvoriti prostor u kome ću moći više da se posvetim glumi.

Nisu Vas zaobišle ni nagrade. Koliko je značajno da ih dobijete, a koliko Vas obavezuje da neke sledeće uloge date još više?

-Nagrade su potrebne, jer vam ukazuju na to da je neko primetio da ste nešto uradili vanredno dobro. To je važno ne samo za umetnike, već za ljude uopšte. Nemam osećaj da me obavezuju nagrade. Obavezuje me publika pred koju izlazim i kojoj dajem deo sebe u svakoj ulozi. Obavezujem ja samu sebe, jer glumac najbolje sam zna kako se oseća dok je u nekoj predstavi ili kadru. Obavezuje osećaj toga da si provodnik koji određenu emociju i život treba da sprovede od tvorca, kroz sebe, do čoveka u publici.

Videli smo vas u raznim ulogama. Šarenolikost likova daju dijapazon glumcu. Šta vam je zahtevnije ili bliže srcu, komedija ili drama?

-Komedija i drama su usko povezane. Nema komedije bez ozbiljnosti drame i nema drame bez komedije.

Televizijske uloge daju poseban pečat radu glumca. Nedavno smo Vas gledali u dve serije nekako paralelno su se prikazivale. Da li Vas publika oslovljava likom koji ste igrali u nekoj seriji?

-Za sada, ne.

„Nek ide život, je i Vaša porodična deviza ili samo naziv serije, u kojoj ste se našli i Vi i Vaš suprug?

-Ne. To samo naziv serije.

Vaše kolege mi kažu da se karijera gradi i na ulogoama koje ste odbili. Koju ste Vi odbili, a sada imate neki žal za njom?

-Jesam odbila neke, ali ne bih o tome.

Iz Vašeg aspekta, da li je teže nasmejati ili rasplakati publiku?

-Mislim da ih je lakše rasplakati.

Pozajmljivali ste glas i nekim crtanim junacima. To nije ni malo naivan posao, već vrlo zahtevan. Koji Vaas je namučio, a koji Vam je baš bio drag?

-Mislim da sam najviše volela Lilo iz crtaća Lilo i Stich. Verovatno je u trenutku dok sam je radila najviše odražavala moj tadašnji karakter. Ne pamtim da me je neki lik namučio. Muči ma disleksija u radu na crtaćima, ali to sam vremenom naučlia da prebrodim i to uglavnom znaju svi koji rade sa mnom crtaće i radio drame na Radio Beogradu.

Ovo smatrajte šaljivim pitanjem. Da li koristite svoj posao u privatne svrhe, kada želite da nešto prevaziđete, možda neku neprijatnu situaciju, pa malo odglumite?

-Ja to ne doživljavam kao glumu već više kao šarm.

Završili ste muzičku školu, odsek oboe? Da li ponekad odsvirate nešto za svoju dušu? Kakvu muziku volite i da li bi ste želeli ulogu gde bi ste uklopili muziku i glumu?

-Kupila sam saksofon, ali sada zbog korone su svi stalno kod kuće i ja nemam mogućnost da se time bavim. To mi veoma nedostaje.Kao mlada igrala sam u mjuziklu „Violinista na krovu „ u Pozorištu na Terazijama. Kasnije sam igrala i u mjuziklu „Buđenje proleća“ i „Berlinskom zidu“ u BDPu. Predstave koje zahtevaju muzički angažman za mene su izuzetno inspirativne i veoma bi me obradovao rad na takvom projektu.

Olivera Marinković

fotografije: Nebojša Babić

Spread the love