Breaking

SANJAR U DUŠI

knjige / 4 decembra, 2020

Prvi roman „Svici u tegli“ govori o običnom čoveku, intelektualcu, ljubitelju knjiga, alkohola i gluvarenja. Dušan pripoveda o sebi, svom životu, o događaju koji mu je promenio život iz korena. Naime, on biva udaren u jednom beogradskom parku. Zbog toga završava u bolnici, izmešten iz svoje sredine, od društva koje nije idealno ali ga okružuje.

„Voleo sam da se pravim gluplji no što jesam. Tako sam im bio bliži. Činio sam da se bolje osećaju, a ja sam voleo da se ljudi dobro osećaju u mom društvu. Oni su u svojim glavama bivali veći, ali i ja u svojoj.“

U bolnici upoznaje nove ljude ali i samog sebe, bez alkohola, pljuga, kafane. Otvaraju mu se novi vidici. Tu upoznaje i jednu posebnu personu. Jednu od onih zbog kojih se menjamo, koje nas čine boljima. Međutim, u toj simpatiji postoji jedan čini se nepremostiv problem.

Osećao sam da počinjem da je volim, ali tako nešto ni za živu glavu nisam smeo da kažem. Pade mi na pamet, negde sam pročitao da je neko rekao: ,,Zaljubljenost je kao kad se usereš. Svi to vide, a samo ti imaš onaj predivan osećaj topline.”

Roman je napisan pitkim jezikom tako da se stiče utisak da sedite s prijateljem, pijuckate i slušate zanimljivu epizodu iz njegovog života. Iako govori o muškarcu koji je na više načina neostvaren, priča je optimistična i pokazuje nam koliko je čovek sposoban da se promeni čak i onda kada je i sam prestao da veruje u to. Podseća nas da u životu nikada nije kasno da doživimo lepe stvari. Uči nas da maštamo, živimo, verujemo, nadamo se.

„Bože, samo mi maštu ne diraj. Ne bih preživeo bez toga. Bez mašte bih se osećao stvarno kao matori odrpanac. Sa njom sam sve mogao. Da otputujem gde poželim, da imam svaku ženu koju poželim. Bez mašte nisam mogao ništa.“

Roman sam napisala iz muškog ugla. Puno puta su me pitali kako sam to izvela, posebno muškarci koji su konstatovali da nijednu grešku nisam načinila. Ukratko, nije bilo teško proniknuti u čist muški mozak. Bilo bi mnogo teže da pišem o muškarcu sa tipično ženskim osobinama. To priznajem, ne bih umela.

Drugi roman „Senke u ogledalu“ se oslanja jednim delom na istinitu priču koju sam čula na četvrtoj godini fakulteta. U njoj, kao i u životu, ima smešnih situacija koje nam komplikuju život, u lošem dobrog i u dobrom lošeg. Govori o traumatičnom događaju, prijateljstvu, ljubavi, o običnim ljudima kao i onima koje svakako ne bismo mogli tako nazvati, o tome koliko je čudesan život koji živimo. Junaci nisu crni i beli. Svi oni greše, posrću, padaju i uspravljaju se. Dobri, loši, bolji, lošiji.

„Zanimljivo je da taj čovek zaista veruje da voli žene i misli da ništa strašno nije uradio, te da je sve deo njegove neizmerne ljubavi prema ženama. Piše im pesme, govori lepo o ženama. Naime, misli da mu se na loš način vratilo sve što je lepo uradio za njih. Smatra da nije učinio ništa loše već da je ženama poklonio dužnu pažnju. Ne priznaje kvalifikaciju silovanja.“

Priča prati nekoliko likova čiji se životni putevi prepliću i daju nam sliku sveta oko nas. U ovom romanu niko nije svetac. Govori nam da u svakom biću ima dobrog i lošeg, da niko nije imun na strah, ljubomoru, nesigurnost, lošu misao, da ničija životna priča nije bez fleke, da niko nije idealno dobar i idealno loš već da nas u dobroj meri okolnosti oblikuju.

Roman prožimaju i lepe priče kao i one pomalo smešne. Dakle, kao i u životu. Trudila sam se da sa svakog izvora zahvatim. Mnogo ljudi zapaža u životu samo kada im se dešava nešto ružno, pritom ne registrujući svakodnevne lepe ili smešne stvari koje ih okružuju. Valjda je i to pitanje karaktera. U životu je važno radovati se svemu lepom i smejati se. Mnogo se smejati. Ako toga nema, onda je zaista teško živeti.

„– A što misle da je tvoja prijateljica ćaknuta?

– Kako da ne misle kad ide da šeta tek tako po selu, bez cilja. Ona kaže, valja za telo i duh. I još, zamisli, ode čak u Beograd da kupi neke knjižurine. Čita žena. Lepo joj kažem da sakrije knjigu kad neko naiđe, al’ ona jok. Eto, sad svi misle da je ćaknuta. Koja još normalna ženačita i šeta ko gluva kučka po selu? Sad joj džaba. Svi je izbegavaju sem mene. Kažu, nema šta ni da pričaju s njom. Ne gleda ni Farmu ni Parovi. Lepo joj kažem zvirni malo, tek da imaš šta da popričaš sa ženama, a ona meni veli, bolje joj s knjigu. Kažem ti, ćaknuta. Ne ume ništa da sakrije. Nije to dobro za selo.“

 Pokušala sam odlomcima da dočaram deo atmosfere iz mojih romana.

 Ja, Slađana Kručičan sam po zanimanju diplomirani pravnik, u duši umetnik. Kada me ljudi upoznaju najpre primete moju praktičnu stranu. U osnovi sam veliki sanjar ali da bi to neko otkrio, mora me bolje upoznati. Od kako znam za sebe, volim da čitam i da pišem. U osnovnoj školi sam pisala za školske novine, u srednjoj za jedan nedeljnik. Maštala sam da napišem knjigu još kao mala ali sam rešila da sačekam da postanem mudrija. Dakle mudrost, mašta i sposobnost da se „uđe u glavu“ drugih ljudi. Osim pisanja, moja ljubav je i sport. Trenirala sam atletiku i košarku, bila i košarkaški sudija. Neostvarena ljubav je odbojka. I danas sam sportski tip. Kako nemam društvo s kojim bih trčala za loptom, šetam, vežbam, radim šta mogu. Nisam ovlašćeni lajf kouč ali sam psiholog i psihijatar svojim prijateljima kao i oni meni. Druženje je moja velika ljubav. Svaki put kada upoznam nekog zanimljivog, imam gotovo dečji poriv da trčim da se družim. Međutim, kako idu godine, vremena je sve manje. Pored vremena, utrčao je i kovid. Tako sam shvatila da sam srećna i zadovoljna kada sam sama sa sobom a to je veliki dar i veliki uspeh.

Naj magazin

 


Oznake: ,



Olivera Marinković




Previous Post

NOVINARKA KOJA SE RADO I SLUŠA I GLEDA

Next Post

NJENI RADOVI KRASE DOMOVE POZNATIH





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

NOVINARKA KOJA SE RADO I SLUŠA I GLEDA

Posle dve i nešto malo više decenije rada u medijima novinar-voditelj, urednik-autor, Alisa Jovanović je kao vino. Sve je sigurnija,...

December 3, 2020