Do nedavno sam bila ubeđena u to kako ja sebe baš iskreno volim. Izjednačavala sam to svoje ubeđenje sa samopouzdanjem i merila ga njime. Sve je delovalo uredno. Delovalo je, jer je za mene samopouzdanje značilo da smatram da sam lepa i zgodna, da mogu da obučem i kažem šta poželim, da nemam problem sa javnim nastupom, da lako sklapam poznanstva i kontakte, kada uđem u prostoriju stanem na sredinu prostorije i bez problema dam svima prisutnima do znanja da sam stigla, rado koristim prilike da steknem nova iskustva…znate već, standardne zablude o samopouzdanju…

A onda dođe momenat ili situacija kada sve stane i vi odjednom samo shvatite da sve što ste sebi do sada, svesno i namerno, čak dragovoljno radili, ne može biti dalje od ljubavi prema sebi..

Pa zar bi osoba koja sebe voli, ohrabrivala sebe na bilo kakva trpljenja? Zar se ljubav pokazuje mislima koje zvuče kao “izdrži”? Da li biste mučili nekoga koga volite? Zašto i kako smo onda toliko neosvešćeni da sve to i još mnogo gore, radimo sami sebi i ubeđujemo sebe i druge da je to ljubav?

Sada mi je jasno, kao dan, da osoba koja voli sebe, ne ostaje tamo gde nije srećna. I da je to osnovna merna jedinica ljubavi prema sebi.

E sad, pazite, da razradimo malo ovu rečenicu. “Ne ostajati tamo”, ne odnosi se samo na mesto, na tačku gde se fizički nalazite. To može biti mesto, naravno, ali može biti i vrlo često jeste i odnos i situacija…Bukvalno bilo šta i bilo gde.

A ovo “gde nije srećna” isto može vrlo pogrešno da se tumači. Često ćete čuti da ljudi, pogotovo žene, na pitanje zašto nešto ne promeni, zašto negde ne ode, zašto se ne pomeri, daju odgovore tipa “pa nisam ja tu/sa njim nesrećna”. Kobno! Nije dovoljno da nisi nesrećna! Ne zadovoljavaj se time! Potrebno je da budeš srećna i radosna gde god i sa kim god da si i šta god da radiš! To što “nisi nesrećna” , veruj mi, jednako je kao da si očajna. Sve što je manje od sreće, od iskrenog osmeha, od ispunjenosti, sve to dođe na naplatu, pre ili kasnije… Znate za one čuvene mostove i ćuprije…”Platite” na mostu, jeftinije je. Samo što čovek nekako ne zna, kada stigne račun, da li je na mostu, ili je na ćupriji…Ali to je tema za neki drugi put.

Ono što mislim da je još jako važno da osvestimo je da mi u sebi imamo ugrađen nepogrešiv kompas. Zove se intuicija. Ne treba nam zvanje doktora da bismo sprečili ono zbog čega ćemo se kasnije obraćati doktorima, ako me razumete…Samo oslušnite sebe. I poslušajte. Telo se buni, verujte mi. Duša traži. Samo je potrebno da naučimo da obraćamo pažnju na sebe i da slušamo šta to sami sebi poručujemo. E, TO je ljubav prema sebi!

Sebe volim kad se poslušam. Sebe volim kad se odvedem. Kad se oslobodim. Kad dam sebi ono što me raduje. Kad ustanem od stola za kojim mi nije lepo. Kad se izmestim. Kad odem od ljudi koji mi ne prijaju. Sebe volim kad sebi ugađam. Kad odvojim vreme samo za sebe. Kad skinem sve što me steže, bukvalno i figurativno. Kad kažem “ne”, tamo gde osećam da se gaze moje granice. Kad kažem “da” tamo gde mi je ponuđeno nešto što me veseli. Kad otpustim. Kad oprostim. Kad naučim. Kad dozvolim sebi. Kad ne dozvolim drugima. Kad poštujem svoje želje. Kad znam da je u redu da nešto što neko drugi voli ja ne moram da volim. Sebe volim kad shvatim da jednu sebe imam i da je moja obaveza da se čuvam, da mi duže trajem.

Ovo je vaš znak da preispitate ono što zovete ljubavlju prema sebi. Da ste mi živi i zdravi, ljubim.