Dosta se u poslednje vreme govori o tome kako treba naučiti postaviti granice, kako treba sebe sačuvati od negativnih uticaja, od energetskih vampira, od svega onoga što vam ne prija. Kako treba staviti do znanja dokle ljudi mogu da idu sa vama i kako je važno naučiti reći “NE”.

Medjutim, koliko sam primetila, niko se ne bavi time koliko je važno naučiti i reći “DA”, a to je na ovim prostorima gde ja živim, pogotovo ženama, jako izazovno. Realno, žena u Srbiji, kada želi da pristane, ona je u problemu.

Ja mislim da možemo uzeti bilo koji odnos, ili bilo koju situaciju za primer, ali ja ću se fokusirati na moju omiljenu, a to su muško-ženski odnosi. Dakle, skoro je nemoguće da žena u Srbiji na udvaranje odgovori odmah sa “DA”, a da se zbog toga ne oseća lose i da nema sa tim nikakav problem.

Priznaćete, kada sada samo malo razmislite o tome, ovde gde smo rodjeni, rasli i vaspitavani, najčešći oblik ponašanja je “tvrdjenje pazara”. Znate ono, kad neko želi da bude sa tobom, a ti optrči tri kruga, da ne ispadne da si laka, pa tek onda pristani. Ovde postoji neko nepisano pravilo, da postoje žene koje su lake, to su obavezno žene koje imaju negativan predznak, koje su automatski okarakterisane kao kompletno negativne ličnosti, a smatraju se lakim zato što nešto žele i to kažu i pokažu.

Dok na primer, imate mnogo “lakših” žena, koje se ponašaju društeno prihvatljivo i optrčale su, Bože me oprosti, u toku svog života, bar četiri neka velika maratona, ali one nisu odbačene od društva, jer one su tvrdile pazar, one su, to se kod nas zove – poštene žene.

To ne bi to bilo toliko strašno da ova kategorizacija žena potiče od muškaraca, koliko je strašno kada shvatite da na ovakav način jedne žene komentarišu druge žene, osudjujući ih. Da budem iskrena, mnogo češće ćete čuti ovu što optrčava kako osudjuje ovu što je laka, dok ova što je laka će za ovu što optrčava vrlo često reći samo “jao jadna” i produžiti dalje svojim životom.

Ima u svemu tome jedna jako dobra i pozitivna stvar. Tiče se ovih novih generacija muškaraca. Potpuno suprotno od svojih očeva i deda i potpuno iznenadjujuće, nekako otvorenog uma, mnogo više poštuju i cene ženu koja ako hoće – odmah hoće. A ono što je najgore za ove trkačice je što se oni, kada im žena kaže NE, okrenu i odlaze sledećoj. Neće da se trude da vas pitaju tri, pet, deset puta i da vam daju priliku za vaš čuveni maraton i dokazivanje vašeg “poštenja”, nego će najprirodnije i najnormalnije produžiti dalje i potražiti sebi sličnu, znači, onu koja zna šta hoće, ne libi se to da kaže i da prihvati ono što joj se dopada.

Tako da, drage moje maratonke, ukoliko želite da ostanete u igri i da još uvek budete bar nekome interesantne, pod hitno skinite opremu za trčanje i upišite se na neki kurs, koji će verovatno nositi naziv isti kao naslov ove kolumne.

Srdačno, vaša Plemićka