Upravo sam se vratila iz svoje jutarnje šetnje. Zamišljena i uplakana. Razmišljala sam o tome kako ovih dana veliki broj ljudi u mojoj zemlji pati, zbog tragičnih gubitaka dragih osoba I instiktivno znam da u ovom trenutku, na ovoj tački bola, ne znaju da se nose sa situacijom u kojoj su se zadesili, niti sa osećanjima koja ih obuzimaju, pa sam odlučila da podelim sa njima, a i sa svima vama svoju priču o najvećem gubitku koji sam ja u životu osetila, osećanjima koja su me lomila, načinima na koje sam se suočila, da prodjemo zajedno kroz jednu etapu mog života. Nikada ne znate, možda se neko prepozna, možda nekome pomognete, možda nekome bude lakše samo od spoznaje da nas ima još…

Umro mi je tata. U svojoj šezdesetoj godini. Od raka pluća. Kada sam imala dvadeset devet. Samo ovaj jedan red koji ste upravo pročitali sam po sebi je pretežak, ali čudno je kako su ga ljudi oko mene učinili još težim. Morate da znate jednu jako važnu stvar. Kada vam umre neko drag, ljudi će vas jako mnogo lagati. I ubedjivati. I povredjivati. Eto na primer meni su govorili – pa dobro, bilo je očekivano…spasio se…bilo bi ti gore da je bilo iznenada…imaš sina, imaš za šta da živiš…odrasla si, lakše ćeš nastaviti…imaš živu majku…biće vremenom lakše…tu sam šta god da ti treba…

Sigurna sam, ma glavu dajem, da je svako čuo ove reči u momentima kad mu je bilo najteže. Sve same laži! Sada ćemo preći, iz mog ugla jednu po jednu…

Šta vam to znači da je bilo očekivano?! Ko je očekivao?! Vi, jer ja sigurno nisam! Ako sam išta očekivala, očekivala sam da ozdravi… vi ste ga, znači, otpisali još onog dana kada je dobio dijagnozu…baš lepo.! Hvala, zaista. To bi trebalo da me uteši, od toga treba da se osećam bolje?! E pa vidite, ni danas mi nije svejedno kad se setim tih reči i nikada ih nikome ne bih izgovorila, baš zato što znam koliko su mene bolele. Ja NISAM očekivala da moj tata od 120 kg i dva metra i kada umre, a pogotovo nisam očekivala da ga slomi nekakav kancer…

Jednostavno, za mene je bilo prirodno da bude obrnuto, da moj tata prodje kroz to kao kroz kijavicu, otrese sa rukava i nastavi da živi kao i pre toga, nesalomiv i nezaustavljiv. Ok, malo sam bila uzdrmana kada je pao u krevet, kada je prestao da govori, kada je počeo da koristi morfijum, kada sam ga retko zaticala budnog, ali pobogu to je bila faza, on će ustati i sve će biti kao pre. Njegovo umiraneje prosto nije bilo opcija! Izgleda, samo za mene…Koliko ste samo licemerni! Kada ste me sretali tih dana, pričali ste drugu priču, grlili me i govorili – jak je on, preguraće. A kada je umro, bilo vam je očekivano. Bedni licemeri… Spasio se? Od čega se tačno spasio recite mi…Od svega što je tek trebao da doživi, od svih prelepih uspomena koje gradim posle njega i u kojima ne učestvuje? Od toga da me gleda kako napredujem, kako mu unuk raste i kako uspevam u svemu onome o čemu sam na glas maštala dok je mogao da me čuje… Dobro, priznaću vam, bilo je noći kada sam u molitvama bila u dilemi, kada sam posle na primer dana u kom je tata urlao od bolova čitav dan i ništa više nije delovalo, molila Boga da proceni. Ako stvarno ne može da mu bude bolje, neka ga uzme da se više ne muči, ali odmah bih se sebično pokajala…Želela sam da živi, makar i tako, nadajući se čudu. Pitam se samo kako biste se vi osećali da sam tada bila dovoljno svesna da vam odgovorim – spasite se i vi …

“Bilo bi ti gore da je bilo iznenada” je najodvratnija rečenica i misao ikada. Ko ste vi da merite tudju bol? Odakle ideja da smrt može biti lakša nego što jeste? I šta uopšte znači to što vam izlazi iz usta pod izgovorom dobre namere? Kada odlazi neko drag, uvek je iznenada, zapamtite to. Niko se nikada ne nada smrti…ljudi se nadaju ozdravljenima preko noći, čudima, neobjašnjivim pozitivnim preokretima…a ne smrti. Ja sam izgleda trebala da se snebivam u svojoj patnji jer, po vašoj proceni “nije bilo dovoljno iznenada”. Izgleda nije bilo primereno toliko plakati, toliko žaliti, ne snalaziti se…preterivala sam. Javno mnjenje je procenilo da to i nije bilo tako strašno…

Imaš sina imaš za šta da živiš… I ljudi koji nemaju decu imaju razlog za život. Nikada nisam ni mislila da prestanem da živim kada mi je tata umro. Samo sam patila. Onako kako sam znala. I tražila način da nastavim dalje. Put, pravac, alat…nikada mi nije padalo na pamet da od sopstvenog života odustanem, a pogotovo mi nije bilo jasno odakle vam takve sulude ideje… I

kako ste dolazili do smelosti da mog sina stavljate na tas? Da li ste se ikada zapitali kako je kada rodjenog sina svesno guraš od sebe jer se plašiš? Jer je tata otišao baš kad smo konačno postali bliskiji nego ikad…kad više ne smeš da budeš bliska ni sa kim? Usta vam samo klepeću…

Odrasla si, lakše ćeš nastaviti. Hahahahaha. U momentu kad mi je tata umro imala sam 29 godina. I uopšte nisam bila odrasla. Nisam bila spremna na samostalan život. Na život bez njega. Bez njegovih smernica, saveta, pomoći. Jednostavno nisam. To je ljudima valjda bilo nepojmljivo. Ja sam prvi put tankovala kada je tata već izgubio moć govora. Verovali ili ne, ja nisam znala ni da li u Golfa treba da sipam benzin ili naftu. I plakala sam sam sama na pumpi

jer nisam mogla da ga pitam….sa dvadeset devet jebenih godina! Osećala sam se kao da ništa ne znam bez njega. Nikada nisi dovoljno “odrastao” da ti roditelj više nije potreban…Samo vas lažu. Čim zinu. Imaš živu majku. Hvala Bogu imam je još uvek. Ali kakve to veze ima jedno sa drugim.. Hoću da vam opišem osećaj koji sam imala kada je tata umro? Kao da vam neko izvadi jedno plućno krilo. E, tako! Kao kad biste ptici odsekli jedno krilo. Tako. Imate drugo, ali od toga nikada ne izraste ponovo ono koje više nemate. Trajno ste osakaćeni, jednostavno. Naučite da dišete na pola gasa i ne letite zauvek u krug, ali to više nikada nije ona lakoća postojanja…

Majka je i bila ta koja mi je saopštila. Niko drugi valjda nije smeo. Došla je ranije kući sa posla I sa vrata prvo izgovorila “Sandra, umro je Bora”. Samo da me nikada više ništa u životu tako ne zaboli…imala sam nekakav napad panike, čega li? Samo je htela da me zagrli. Nisam joj dozvolila. Ni tada, ni čini mi se nikada više… znala sam da ona nije ničim doprinela, ali zašto je baš ona morala da mi donese tu vest…

Biće vremenom lakše je nešto što vam skoro svi govore na sahrani. I vi poveruejete. Naivno. Ne pomišljajući da ono što vam toliko ljudi kaže može biti najveća laž ikada. Neće vremenom biti lakše! Zapravo, najteže će biti negde oko šest nedelja posle. Kada prođu sve obaveze koje ste imali oko sahrane, daća i svega ostalog, kada se razidju brižni rodjaci i kvazi prijatelji, kada svačiji život pred vašim očima krene svojim ustaljenim tokom, kada konačno postanete svesni da njega STVARNO više nema, kad počne da vam se prividja njegov smeh, glas, silueta odasvud… Kada shvatite da ste izgubljeni u vremenu i prostoru i da morate sami da učite sve iz početka, samo sa drugačijim startom ovog puta. Tada postaje sve teže i teže. I nikada se ne preboil, ne dajte da vas lažu. Vi ćete definitivno naučiti da živite sa tim, ali nema trika da prebolite. Petnaest godina je prošlo, a ja plačem dok pišem ovo…

Tu sam šta god da ti zatreba. Oooooo, kako se uopšte usude da ovo izgovore… ne, nisu tu. Ne dajte se nasamariti. Tu će biti majka. Sin. Oni koji ovakve gluposti nikada nisu izgovorili, umesto kojih dela govore. Kada budete predveče odlazili na groblje i tamo satima sedeli, svi ovi koji su “tu šta god da ti zatreba” će vas samo osudjivati i koristiti vas kao temu za abrove uz kafu sa sebi sličnima, a samo će majka razumeti…Kada vam bude trebao osmeh i bezuslovna ljubav, to će znati da vam pruži samo sin. Šta god da bude to što vam je potrebno, verujte mi i ne proveravajte, to nećete naći izvan svoje porodice. Samo oni pred kojima vas je bol razdirala mogu biti oni koji će vam zalečiti rane. Tako da, ne slušajte ljude, osluškujte sebe. Mnogo ćete plakati, to vam obećavam. Tražićete instant rešenja. Čak isprobavati neka od njih. Potiskivati. Besneti. Zatvarati se u sebe. Odavati se porocima. Svetiti se. I ko zna šta sve još. I sve je to prirodno i sve je u redu i niko nema pravo da vas osudjuje. To je vaš način. Ja sam na četrdeset dana od smrti mog tate pijana poručivala pesme Vesne Zmijanac u kafani. Ni dan danas me ne zanima da li je to neko od onih koji su to kasnije zgroženo prepričavali, razumeo. On bi.

Kada prodje odredjeno vreme, shvatićete. Kroz bol, čitanje i učenje. Ljudi koji su umrli, nisu nestali. Samo su prestali da postoje u onom obliku na koji smo mi navikli. Pronaći ćete svoj način da nastavite da komunicirate sa njima. Znaćete da veza koju imate nikada ne može biti prekinuta, može samo menjati svoj oblik. Ojačaćete. Rašćete. Osvestićete da ćete se jednoga dana, a nadajmo se što kasnije, ponovo sresti sa svojim voljenima koji su umrli. To će biti na dan vaše smrti. Tada ćete vi iza sebe ostaviti nekoga ko će se osećati kao vi sada. I nikada ne znamo kada će se to desiti, niti na koji način. Krug života u sebi prirodno sadrži i njegov završetak. Svidjalo se to nama ili ne. A krst za koji pričaju da nam je dodeljen na rodjenju, svako nosi najbolje što zna…

Aleksandra Plemić

Spread the love