SEX I SELO

Ja sam Samanta iz Seksa i grada koja živi na selu. Možete zamisliti kako mi je… Zapravo, nije ovo selo. Nego kao, gradić. Ali ljudi u njemu ga čine selom. Odmah ću objasniti.  Bečej je okružen selima. Baš onako selima-selima. Sa svih strana. I onda Bečejci umišljaju kako   su građani, razumete i to ih ustvari čini većim seljacima nego što su Čikerijanci, Gradištanci,  Petrovoselci, Novobečejci i ostali. Jer način na koji se ponašate, reagujete, govorite, živite…to  vas određuje, a ne adresa trenutnog stanovanja. A Bečej je predivan inače. E, sad kad ovo  znamo da se vratimo na temu, tj na mene.

Jednom davno sam čula jednu bivšu maminu prijateljicu kako izgovara, citiram : “Ja sam  poštena žena. Mene nikad niko nije video da se švaleram.”  U ovom citatu vam je objašnjen mindset devedeset posto mojih sugrađana. Znači, nije bitno šta  radite, bitno je da to niko ne vidi  I onda se desim ja, koja SVE radim javno i transparentno. I sjebem sve koncepcije. I ovih što bi  sa mnom svašta nešto, ali tajno, i ovih što ne žele da bilo ko bilo šta što oni rade tajno radi  javno, i ovih što nisu ni znali da se može tako. I prilično lagano postanem seoska tema broj  jedan. I to ostanem evo celog svog života. Prelepo i prejadno, istovremeno.  Ako je  verovati mom sada već načetom i namerno selektivnom pamćenju, prvi seoski šok je bio  kada sam ja zapalila cigaretu ne krijući se od svojih roditelja. Tačnije, sećam se jedne scene,

igrala sam remi sa tatom, oboje smo pušili u istoj sobi u kojoj su pušile i moje dve drugarice, čiji  roditelji nisu imali pojma da njihove ćerke puše, ali su zato vrlo glasno, nepitano i često,  pominjali moje roditelje u negativnom kontekstu i čula sam da su se iščuđavali – “Kako su je to  vaspitali!?” Mislim, stvarno, kako su me to vaspitali da sedim sa njima i pušim, a ne da se krijem  po tuđim kućama i pušim pred tuđim roditeljima, a kod kuće glumim i lažem…ali, neće jabuka  pod krušku, što se  kaže….

U kasnijim, po seoskim procenama zrelim godinama, testirala sam seosko javno mnjenje, da  vidim koji je minimum kojim mogu da ih šokiram i ustanovila sam, verovali ili ne, da se dva dana  pričalo o meni samo zbog toga što sam stavila svetlo plavi ruž, možda se neko seća da ga je  Karleuša pre sto godina prva nosila, te tako našminkana prošla kroz selo i otišla da popijem  kafu, pa to je bio skandal!

Možete li zamisliti opšti delirijum kada sam odlučila da hoću da rodim dete, ali da neću da se  udam i da ću svom sinu dati svoje prezime, a sve ovo uz saglasnost oca deteta!!! Mislim da  petnaest dana lokalne kraljice abrova nisu oka sklopile.  I tada se kroz jednu izjavu moje maćehe moglo naslutiti stanje kolektivne svesti, pa vam je u tu  svrhu prenosim.  “Udaj se pa se za par meseci razvedi. Zbog sela.”  Ovoj izjavi je, na žalost prisustvovao moj otac i pouzdano znam da se teško suzdržao da ne  izvrši ubistvo u afektu.

Mislila sam da posle ovoga neću više moći da ih iznenadim i izazovem šok, ali sam se naravno  prevarila. Sledile su – Trudna se karta po kafićima do ranih jutarnjih sati-osude. Ne pitajući se ni  jednog momenta apsolutno ništa, a pogotovo ne sa kim se ja to kartam do ranih jutarnjih sati, a  neretko su sa mnom igrali bliski ljudi ovih aždaja koje su me osuđivale. S tim da sam ja kartala  jer sam volela kartu, a oni su kartali da ne idu kući…  A posle porođaja je najšokantnije bilo videti me kako se zalećem u zagrljaj ocu svog deteta kad  god ga vidim, kako se smejemo i uživamo i kako smo srećni, kako nam je dete zadovoljno.  Valjda su posmatrači očekivali da nam život bude sličniji njihovom…  A najzabavnije mi je bilo – Majka jednog deteta a izlazi u grad! I dan danas me to nasmeje. Jer

to se modifikovalo, od   majka maloletnog deteta a izlazi u grad, preko majka muškog deteta a  izlazi u grad, pa evo do majka odraslog čoveka a izlazi u grad hahhahahahah…kao da je  izlazak u grad i sve što on sa sobom neminovno donosi, dozvoljeno samo ljudima koji nemaju  decu. Pardon, samo osobama ženskog pola koje nemaju decu. Jer muškarci u mom selu  nikada nisu komentarisani na taj način, ni posmatrani kroz tu prizmu, jer citiram – Pa on je  muško…  To što sam celog života atraktivna mi nikada nije moglo biti oprošteno i to je proizvodilo  posebnu kategoriju abrova. Kako se usuđujem da obučem to i to, gle, idem u teretanu,  stavljam botoks molim ja tebe, uvek imam nokte i to ne kratke i jednobojne zaboga, vozim  rolere u četrdesetoj Vojmja Oca i Sina, koliko su moji ljubavnici mlađi od mene a stariji od mog sina   slične zagonetke…

Da li treba da pominjem kako su sinovi i muževi najglasnijih mojih ogovarača bili prvi u redu mojih udvarača… nisam ih sve odbila, naravno. Neka iskustva čuvam kao keca u rukavu, zlu ne  trebalo…  Neke stvari jednostavno nisu mogle biti ni shvaćene ni prihvaćene. Na primer, to što putujem  sama. A ne,  ne, ne,  selo ne veruje. I onda imate, od momenta objavljivanja mog storija sa  aerodroma, znate ono pasoš, karta, pa sledeći story oblak kroz prozor, do momenta mog  povratka, seoska nagađanja i kladionicu na temu sa kim sam otišla, ko plaća i od koga se  krijem… Nekad mi bude žao što moj kreditni savetnik po prirodi nije alapača pa da čuje selo ko  plaća i na koji način… Da imam srednje ime, bilo bi -refinansiranje.  A da, još  i ovo. Kao glavni dokaz toga da – “Nije ona tamo sama”- uzimale su se moje fotografije

sa mreža. Jer, kako to, uz zloban – pobednički – cinični osmeh, ide sama a uvek je NEKO  slika. Gospođe zaglavljene u ajvarima i turšijama nikada nisu čule za stativ, selfi ili ne daj bože  upoznavanja drugih ljudi na putovanjima ili jednostavno ljubazno zamoliti potpunog stranca da  vas fotografiše…

Najveći paradoks svega je što sam ja , kad god sam išla sa nekim na letovanje, OBJAVILA sa  kim sam, ali to je izazivalo posebnu dimenziju paranoje, jer tada su komentari išli u smeru – ma  to ona njega slika da nam zamaže oči, a ko je STVARNO sa njom, e to je pitanje…  A osobe koje komentarišu, po pravilu putuju samo na more, ne svake godine, ali u isto mesto ili  okolinu istog mesta, skromno i požrtvovano, obavezno UVEK sa istim osobama i na žalost to je  uglavnom isti muž već dvadeset godina, koji neretko letuje min dva puta, jednom sa porodicom,  a drugi put sa nekim drugim…

Tako vam je to na selu. Ako ste kupili sebi holivudski osmeh, to će najglasnije komentarisati I  osuđivati ljudi sa grobljem u ustima. I tako sve…  Sad, nekoga to poljulja, rastuži, slomi. Mene lično oduševljava i motiviše. Ja jedva čekam da  budem još zgodnija, lepša, nasmejanija, voljenija, doteranija, zategnutija, srećnija, uspešnija, pa  da čujem šta ima novo kod mene.  Najgori scenario bi mi bio da lokalne spletkuše na pitanje o meni odgovaraju sa – “Ko je to?”.  Dok su zavidne, dok me ogovaraju, dok prepričavaju moj umesto da imaju svoj život, dok  izmišljaju filmske zaplete o meni, da su mi žive i zdrave STO GODINA!  Ljubim da pukne i želim sve najbolje u Novoj godini, sezona 8547895 mog životnog serijala  stiže, budite bez brige!

Aleksandra Plemić