Breaking

ZNANJE JE NAJVAŽNIJE ZA SVAKO PUTOVANJE

putovanja/zanimljivosti / Život / 07/10/2022

Nemanja Bogdanov je ilustrator i pustolov. Do sada je boravio u mnogim zemljama,ko što su            Albaniji, Japanu, Mongoliji, Kini, Azerbejdžanu, Jermeniji, Gruziji, Grčkoj, Ukrajini, Černobilu, Belorusiji  i drugim, istraživajući, a meni je privuklo pažnju to što je Amazonija bila po drugi put njegova destinacija. Zašto i kako, kao i ostalim njegovim putovanjima saznaćemo iz redova koji slede. Zato, je on danas gost Naj magazina. 

 

 

Kada ste i u kojoj situaciji otkrili svoj avanturistički duh?

Ne sećam se gde sam pročitao ili čuo citat „kreativna odrasla osoba je dete u njemu koje je preživelo“ (A creative adult is the child that survived), ali mislim da je to adekvatno primenljivo i tu. Naime,  dete koje rasklopi daljinski upravljač jer se interesuje šta ga čini funkcionalnim nije ništa manje radoznalo,  no ja koji putujem da vidim razne delove sveta. Naime, moj odgovor je valjda taj da od malih nogu nisam sputavao radoznalost i mislim da je to bitno jer radoznalost neće uvek naići na odobravanje okoline. Sa druge strane neki od mojih najranijih uzora su Ray Mears i sir David Attenborough, stoga njihove perspektive preživljavanja i uživanja u prirodi i zarazne opčinjenosti svetom oko nas su zasigurno uticali na mene da probam da proširim svoje vidike u bukvalnom smislu te reči.

 

Pričajući o svojim putovanjima  stalno govorite „mi“. Imate  li svoju oformljenu ekipu pustolova ili…

 

Možemo da pređemo na „ti“, molim te? Haha. Ima više razloga zašto govorim „mi“.  Prvo i glavno svako ozbiljnije putovanje zahteva logističku pomoć više ljudi. Neću da kažem da je nemoguće otići na daleka mesta sam i „bez ičije pomoći“, ali ako je sa mnom i osoba koja me fotografiše jednom, onda ta osoba zaslužuje jednako priznanje kao i ja. A realno gledano ja ne putujem sam! U Amazoniji je bila ekspedicija, stoga grupa ljudi. Da sam išao sam, bilo bi mi basnoslovno teško! Na većini svojih putovanja sam išao sa Aleksandrom Gabrićem kojeg često oslovljavam kao „mozak iza naših putešestvija“, on je turizmolog i zajedno smo proputovali Sibir transsibirskom železnicom, bili u: Albaniji, Japanu, Mongoliji, Kini, Azerbejdžanu, Jermeniji, Gruziji, Grčkoj, Ukrajini, Černobilu, Belorusiji itd. spisak je podugačak. Kao i moj brat Filip Bogdanov koji nam se pridruži na nekim od dotičnih putovanja! Stoga jednim delom delim priznanje sa njima, drugim se trudim da osvestim da su putovanja često „timski“ trud. Pa makar i to bio lokalac kojeg upoznaš i koji ti pripomogne u tvojoj avanturi i time na neki način želim da ohrabrim običnu osobu kao što sam i ja da je moguće, jer je nemoguće snositi ceo „teret“ potpuno sam.  Stoga mogućnosti „dalekog“ putovanja postane izvodljivije i ono kao opcija počne da klija u mašti.

 

Putujući „tamo daleko“, upoznajete nepoznate predele. A da li pri tom upoznajete i sebe i svoje limite?

Apsolutno. Kao što sam pomenuo, vodeći motiv iza mojih putovanja je radoznalost, a moje izučavanje dotičnih mesta ne može da me pripremi za ono što me čeka, stoga često se nađem u situacijama gde se nasilno iščašim iz svoje „komfor“ zone. Bilo to bežanje od besnih pasa preko zaleđenog Japanskog mora u Vladivostoku, do nemogućnosti da se nadišemo ledenog sibirskog vazduha na -47c kao i slamajući strah pri usponu na Mitikas vrh Olimpa ili nemilosrdna toplota i vlažnost klime u prašumi Amazonije koji udruženi sa jednakom neumoljivošću insekata čine svaki sekund ispit izdržljivosti.  I  dalje me drži budnim sećanje kada smo u Černobilu greškom ušli u „žarište“ radijacije i naši dozimetri pokazali 139mSv, što je 1400x veća doza od maksimalne dozvoljene dnevne pozadinske radijacije. Svi ti momenti su me stavili u koštac sa mnom samim bilo to odmah ili nakon, svi prioriteti se postroje nakon toga. Ceo svet postane tiši nakon toga, a uvek dođe i do transvaluacije sopstvenih vrednosti. Teško je iznervirati se u saobraćaju kada znate da ste spavali noć, za noć na svega par metara od najotrovnijeg pauka na zemlji.

 

Amazonija je još uvek neistražena potpuno. Šta ste sve o njoj saznali na terenu što niste pronašli ni u jednom sredstvu informisanja?

Toliko toga da ne znam ni kako bih sročio to s obzirom da sam laik. Prvi put kada sam bio u Amazoniji, Matis domoroci su ulovili dve „električne ribe“, koje su se ispostavile da su electrophorus electricus (i/ili e. voltai i e. varii). Oni se hrane njima od kada znaju za svoje postojanje. Ono što sam saznao kada sam došao kući jeste da to što smo mi jeli je vrsta koja je pronađena tek 2019 godine. Ujedno i domoroci i lokalci obodnih gradova Brazila, Perua i Kolumbije veruju u postojanje „Izgubljenog grada Z“, i ako ga oni svi oslovljavaju na svoj način. Nama zvuči kao samo još jedna „El Dorado“ priča, ali u maju ove godine su uz pomoć lidar tehnologije mapirali deo Amazona gde je istraživač, kartograf i avanturista Percy Fawcett verovao da se dotični grad nalazi i ispostavilo se da tačno kao što je on i verovao na toj lokaciji stoje egzaktno formirane strukture koje evidentno daju indikacije da je tamo nekada bio veoma razvijen grad. I ako je Percy Fawcett položio svoj život u potrazi za tim gradom iz „legende“, domoroci su oduvek znali za njega, a i nakon što sam ja prvi put čuo za „navodno“ postojanje tog grada moderna tehnologija ga je otkrila i potvrdila mu je postojanje. A još će mnogo vremena proći dok se taj lokalitet uspešno istraži, kako navodi Smithsonian. I nekad uzaludna i tragična potraga Percy Fawcetta će napokon dobiti vindikaciju. Pored toga u Amazoniji postoji, opet navodno oko 170 nekontaktiranih plemena, svaki od kojih sa sobom zasigurno imaju znanje koje mi nemamo. Kao i Matis sa kojima sam ja suživeo su jedno od plemena koji hiljadama godina koriste „kurare“ otrov, čiji aktivni toksični alkaloid -tubokurarin je ušao u standardnu upotrebu u modernoj medicini u obliku anestezije nakon što je „otkriven“ od strane „naše“ kulture.

 

Koliko je za vas strah motivišući na nepoznatoj teritoriji. Imate li konkretan primer toga?

Sa jedne strane verujem da je strah instinkt samoočuvanja u individui, ujedno i verujem da mnogo straha proizilazi iz neznanja. Stoga kada god sam se našao u situaciji da me obuzima strah, potrudio sam se da razlučim da li iza toga stoji objektivna opasnost ili manjak znanja. Razlučivanje toga nije baš egzaktno, ali jeste logički tok razmišljanja koji vam omogući da se uhvatite u koštac sa problemom koji se mora rešiti. Prilikom uspona na Musalu tik ispod 3000m nadmorske visine smo se našli na pogrešnoj strani od našeg planiranog dela uspona. Pad u tom trenutku bi rezultovao u najboljem slučaju teškim povredama, a ishod bi verovatno bio očito samo jedan. U tim situacijama je bitno osvestiti opcije i racionalno pristupiti njima. I naravno disati i lepo polako osmisliti dalji plan uspona. Sa druge strane se sećam mog prvog susreta sa brazilskim šetajućim paukom (Phoneutria) koji mi je preprečio put. Gore pomenuti najotrovniji pauk na svetu čiji otrov je toliko potentan da je smrtonosna doza istog svega 0.56 mikrograma po kilogramu, a veće jedinke mogu imati i 1.2 miligrama otrova u svom telu, odnosno dovoljno da u teoriji mogu da usmrte dvoje  ljudi od 100 kilograma. Stojeći ispred bića čiji ugriz je smrtonosniji no pad sa 6 sprata mi je pretvorio stopala u betonske blokove, ali znao sam da kao što im ime i sugeriše (brazilski šetajući pauk) on ima naviku da se šeta u toku noći, stoga sam napravio par opreznih koraka nazad i sačekao da on nastavi sa svojom „šetnjom“ i bez problema smo se mimoišli. Takođe oni imaju i manje zube i horizontalni ugriz za razliku od tarantula, stoga imaju skoro nikakve šanse da probiju obuću. Kada sam te informacije izukao ispred svog straha on je nestao i danas ne gajim strah ka njima i ako znam da se držim podalje od njih jer su veoma agresivni, a kada narastu znaju i da skaču. Što je dobro znati kada se šeta po prašumi u toku noći.

 

Koje ste sve predrasude poneli sa sobom na put, a koje ste razbili uz put?

Često govorim „sve u vezi Amazonije je istina i laž u isto vreme“! Otišao sam tamo svestan izuzetno agresivnih plemena kao što su Korubo i svih životinja koji nas „ne žele tamo“, stoga sam nosio olovnu svest da idem na put potencijalno poslednji put. Sve gorepomenuto je istina. Laž je u tome što većina zmija nas veoma uspešno izbegava, čak i crni kajmani od 4 metara koje smo videli su bežali od nas kao i pirane koje su se sklanjale da bismo se mi mogli kupati kao deca u obližnjem jezeru ovde. U tamošnjim rekama i jezerima ima: otrovnih raža, crnih kajmana, koralnih zmija, anakondi, pirana, crnih pirana i još mnogo toga, ali mi se ne nalazimo u njihovom lancu ishrane, stoga i ako oni svi kao realna opasnost postoje, oni su izbegavali nas toliko uspešno da mi nismo morali da izbegavamo njih. I tako sada drugi put kada sam otišao sam zatekao sebe kako ležim u rastinju kao da sam na letovanju. Arogantno je reći, ali taj komad prašume je postao „moj“, meni poznat i našao sam ogromno utočište i ugodnost tamo. Stoga je možda moja poenta da sam samo doživeo promenu perspektive iz negativno spekulativne, do jedne opčinjene i ako blago naivne, jedne uistinu realne.

 

Dva puta ste bili u Amazoniji. Kako bi ste je predstavili onima koji nikada neće tamo otići i kada opasnosti vrebaju sa svih strana? Može li mirno da se spava?

Nekom je plan da ide, nekom pusta želja, neko se grozi, a neko jednostavno smatra odlazak tamo kao nesuvislo opasan poduhvat. U skladu sa tim je efektivno nemoguće dočarati moje viđenje Amazonije svakom na isti način. Na kraju dana ja sam hteo da odem tamo na avanturu i otišao sam odatle zaljubljen u to negostoljubivo mesto. Tako da sam svestan da nosim mnogo lične pristrasnosti jer je tamo meni prelepo „uprkos“, a to „uprkos“ se sastoji od nečijih noćnih mora koji su tamo svakodnevnica. Tako da izbegavam i da pričam o svojim putovanjima sem ako me neko ne pita, jer ne volim da dosađujem ljudima koji nisu istih interesovanja. A ako jesu, trudim se samo da im prenesem svoje oduševljenje i faktički odgovorim na njihova pitanja u nadi da ću u njima probuditi „radoznalo dete“ i ohrabriti ih da i sami pođu tim ređe kročenim putem. Jer opasnosti vrebaju svuda, Matis pleme se boji gradova, mi se bojimo njihovog stanovišta, a u realnosti ako Vam kažem da sam najspokojnije spavao u svojoj ležaljci u prašumi Perua sa svom svešću da su oko mene i jaguari i anakonde, ja Vas neću lagati.

 

 

Sve što ne možemo da promenimo, prilagodjavamo mu se. Kako ste se Vi tamo prilagodili bez Interneta, jutarnje kafe, novina i sličnih sitnica savremenog čoveka?

Daleko bilo da nije bilo jutarnje kafe! Bilo je i jutarnjeg kupanja, pranja zuba, pranja veša, brijanja i mnogo „rituala“ koje mi radimo i ovde. Poenta kampovanja, u širokom smislu te reči nije da se „preživljava“ nego da se „živi“ u tim „oskudnijim“ uslovima. Ne sme se zanemariti čovekova sposobnost da se adaptira! Posebno ako on to želi, a mi očito jesmo. Stoga ono što nam je bilo nužno kao tipa jutarnja kafa je išlo sa nama, a internet, novine ili uopšteno telefnski signal i druge stvari su komotno ostale „iza“. Nikom nije falilo da se iščaši iz vremena na nekoliko dana, šta više svi smo uživali u tome. Jedna stvar je sigurna, džungla ti jako brzo pokaže koliko malo ti istinski treba.

Da li je za bitisanje na takvom mestu potreban nadljuski napor, ili se to samo tako gledaocima tako čini….

Tu bih voleo da dam egzaktan odgovor, ali ne mogu. Viđao sam muškarce, marince koje sam smatrao psihički i fizički jačim od sebe kako su se apsolutno slomili u roku od dva dana, sa druge strane sam posmatrao naizgled osetljive ljude kako provode najbolje dane svog života u toj surovoj okolini. Za neke je temperatura nemilosrdna, 30 do 40 stepeni i vlažnost vazduha koja nikad nije ispod 90% iscrpljuje čoveka koji i samo sedi, a mi smo morali i čamce da vučemo kroz gusto rastinje džungle u nekim trenutcima. Mravi, komarci, ose i muve Vam daju neprestano i nekima nesnosno podsećanje da Vas džungla nije zvala u posetu. Škorpioni, pauci i zmije Vas teraju da vam opreznost i svesnost postane stanje, a ne samo karakterna odlika. Samim tim mogu da kažem da jeste za neke nemoguće, svi ti faktori mogu da slome volju čoveka, za druge mogu da kažem da je to samo jedno previše interesantno iskustvo prožeto učenjem neverovatnih stvari. Drugim rečima, taj odgovor se samo može dati u svoje ime. Doduše, dozvoliću sebi da kažem da fizička spremnost mnogo pomaže da se uživa u džungli, ali fizičku spremnost savetujem svakome,  svakako.

 

Da li planirate još neki put na istu stranu ili ćete u budućnosti promeniti destinaciju?

Mislio sam da je moja krv „suviše gusta“ za Amazoniju, ali pogršio sam. Mislim da će moj odlazak tamo postati godišnja stvar, te već planiram moj odlazak i naredne godine. Pored Amazonije (Brazila, Perua i Kolumbije) jako želim i Patagoniju da posetim. A ovo je tema o kojoj bih mogao da pričam kao gladan čovek o hrani, stoga videćemo. Oportunizam je faktor, stoga „videćemo“.

 

Šta Vas još privlači da istražite i doživite?

Da li je „sve“ adekvatan odgovor? Krećem od polazišta da sam laik i sve mi budi radoznalost, stoga imam svoje „dugoročne planove“, ali samo „kratkoročne ciljeve“, stoga videćemo šta će mi se ukazati i šta ću još stići da istražim i doživim.

 

Dokazali ste da smete da budete u plemenu, na vrlo bolan način. Kako je to u tom trenutku izgledalo Vama s obzirom da ste izdržali 12 udaraca?

Ah, zloglasni „Maravin“ ritual. Matis pleme je specifične strukture i oni komunalno odgajaju svu decu, a „obrazovanje“ se nastavlja ceo život. Jedna od lekcija je da u džungli ima mnogo „malih“ stvari koji Vas mogu koštati „mnogo“. Stoga Maravin je njihova „babaroga“, muškarci maskirani u nakaradne demone, zloduhe koji idu okolo sa prutovima tvrde i fleksibilne crne palme koja formira bič, zadaju svima barem dva udarca, ali možete da stojite i primite više. Pošto sam znao za taj ritual od prošlog puta, ovog puta sam se fizički i psihički spremio da primim što više udaraca u nadi da im se dokažem i njima i sebi. Te sam umesto dva, primio 12. Ti udarci su tupi u leđa, ali se obavije oko tela i otvori kožu na stomaku. Ti ožiljci su mi sada zarasli, ali tragovi su još vidljivi. I navodno će moj „rekord“ do 12 udaraca stojati neko vreme među „gringosima“, haha.

Šta je najneobičnije od hrane koju ste isprobali na dosadašnjim putešestvijama?

Mnogo ljudi se zgrozilo na činjenicu da smo jeli larve crvenog palminog surlaša, ali to je samo naizgled gadno, a ukus je veoma fin. Telo je kao puding od badema, a glava kao krckavi kikiriki, jedino je ovojnica malo žvakava i pošto su poveće larve, znaju da ugrizu i oni pa mnogo ljudi očekuje da to navodim kao nešto „najneobičnije“, ali nije. Jedino je prvi put malo „kultur šok“, ali posle je samo kao se pojede šljiva. Najneobičnije mi je bio kuvani konjski želudac u Mongoliji, pa onda „Amazonski suši“ u obliku gorepomenute električne ribe u dimljenom obliku, to ne planiram više ikada da jedem. Ono što pak moram da navedem kao „broj 1“ ovaj put je iskustvo koje sam imao ovaj put u Amazoniji. Nakon što su pripremili jednog majmuna za obed, ja sam dobio nogu i deo krtine, a hteo sam da ih zamolim da ne otvaraju lobanju da bi pojeli sadržinu da bih video kako izgleda lobanja dotičnog majmuna. Sa obzirom da je prevod bio na granici „gluvih telefona“ oni su protumačili da ja želim da jedem glavu majmuna, stoga su uzeli moju krtinu i dali mi glavu u posudu da jedem. Hrana se ne odbija, daleko bilo da ih uvredim jer znam da glavu, zbog mozga obično čuvaju za sebe, smatrao sam se počastvovanim i ujedno izmeštenim jer moj obrok koji sledi jeste noga i glava majmuna. Noga je bila „batak“, veoma kruta divljač, skoro kao zečetina, odvažio bih se da kažem da je fino da sam imao malo soli, ali niko gladan se ne bi požalio na taj obrok. Glava mi je bila „problematična“, jer sam ispratio ceo lov od trenutka kada je bio umiljato sladak majmun, pa do groteskne dekapitovane grimase koja me je sada gledala iz činije, ali „stomak reguliše vrenje i moral“, počeo sam da jedem od vrata i potiljka, i dok sam došao do lica shvatio sam da u koži ima mnogo soli koja mi je falila u ishrani pa sam sa etički neshvatljivim uživanjem jeo lice tog pauk majmuna koji je dao svoj život za naš. I na kraju sam dobio uvid kako izleda njihova lobanja na „teži“ način. Ipak, ničiji moralni kompas ne pokazuje „tačno na sever“, a moj se tada vrteo kao štoperica.

 

Proveli ste tamo ovoga puta dve nedelje? Verovatno je to vreme obeležilo intenzivna dešavanja? Šta Vas je fasciniralo, a šta ćete uvesti u svoju dnevnu rutinu, a nosite kao iskustvo odande?

Mnogo toga, verovatno previše stvari koje još ni sam nisam osvestio. Zahvalnost za luksuze u kojima uživamo je jedno, želja za snom u hammocku je drugo, ali možda najjači sentiment je bilo to prepuštanje prirodi. Toliko udaljeni i izolovani od civilizacije mi smo bili prepušteni prašumi i taj momenat, naizgled strašan je nešto što nigde drugde neću doživeti.

 

Verovatno su ta Vaša iskustva neprocenljivo bogatstvo. Da li razmišljate da jednom, napišete knjigu o tome?

Hvala na komplimentu, ali ne verujem da su moja iskustva toliko izvanredna da iziskuje da se napiše knjiga o njima. Verujem da sve što sam ja rekao, neko je već davno ispričao i napisao mnogo lepše no ja i ujedno lepo ukoričio, haha.

 

Da li Vam se javio neko od onih koji žele da putuju u Amazoniju i da krenu Vašim stopama. Vaš savet i iskustvo verovatno su vrlo dragoceni…

Ne bih rekao „mojim stopama“, ali volim da verujem da sam podstakao svog nekadašnjeg poznanika, a sada dobrog prijatelja Nikolu Lazića da se i sam odvaži na put u Amazoniju. On je isto koliko i ja otišao odatle prepun dojmova i pozitivnih utisaka, te je identično još dok smo bili tamo odlučio da će da se vrati opet. Ne želim da kažem da „ide mojim stopama“, jer ide svojima, ali vidim da se i on zaljubio podjednako. Ne znam da li sam bio katalizator da se i on odvaži na ovo putovanje, ali ako jesam, onda mi je ovo putovanje imalo i usvrhovljenje koje je više od mene i tu ću dozvoliti sebi osećaj sreće. A Nikola će sada da probudi to u nekom trećem u našem podneblju i time ćemo oboje na svoj način prikazati da je putovanje na ta naizgled „nemoguća“ mesta veoma moguća opcija za sve nas, ako postoji volja, radoznalost i iskrena želja.

Šta Vam kažu prijatelji, porodica, poznanici…Kakve povratne informacije imate od njih s obzirom da znaju gde ste išli?

Bliski prijatelji, porodica i poznanici su puni podrške i sopstvene radoznalosti pa se interesuju ovo iskustvo, a sa druge strane ima i ljudi kojima je ovo ništa više no „igra sa sudbinom“. Jedino nakon povratka iz Černobila sam od dobronamernih i možda malo manje upućenih ljudi dobijao pitanje „Da li si sada radioaktivan?“, haha. Kada bih podvukao liniju, sve je čista podrška, bodrenje, potpora i ohrabrenje.

 

Za tako daleke puteve, najvažnija je priprema. Kako se Vi pripremate?

Jeste! I tu se opet vraćam na radoznalost! Na sve te daleke puteve je nužno imati adekvatnu opremu i da se ne nosi ništa suvišno. Stoga bih mogao da kažem da mi je priprema za naredni put već davno počela i učim o stvarima koje će mi trebati za sledeći. Samim tim već sada čitam, pokušavam da se opskrbim najoptimalnije i efikasnije za poduhvate koji me čekaju. Ipak se čovek uči dok je živ i tako i ja, a smer „u kojem učim“ diktira moja naredna destinacija. Ipak je znanje najvažnije za svako putovanje.

 

Da li je ovo prilika da pozovemo (ako je potrebno), one koji žele da Vam pomognu i fifnasijski?

Hvala Vam mnogo na ovoj prilici i gestu, ali mi jesmo pokušali svojevremeno da nađemo sponzorstva da olakšamo sebi finansijske troškove, ali nismo naišli na mnogo sreće tu. Jedino nas je Napapijri opremio sa vrhunskom opremom koja je mene lično služila od Japana, do Alpa, do prašume. Izuzev toga nismo imali pomoć ili možda samo nismo bili adekvatno vešti da to pretočimo u finansijski isplativ plan za potencijalne sponzore, stoga smo odlučili da odustanemo od toga. Sada smo naučili kako da štedimo za putovanja, opremu smo kupili, cene karti pomno pratimo i sada su nam „finansijske“ stege mnogo lakše no što su bile. Tako da smo spokojni da radimo svoje poslove revno, štedimo pare i odvažimo se na put bez potrebe da opterećujemo nekog sa našim „računima“.

 

 Za ovu godinu je kasno. Ali gde sebe vidite u idućoj godini, na kojoj tački globusa...

Nije kasno, haha. Krajem oktobra idem sa svojim prijateljem Aleksandrom Gabrićem kojeg sam već pomenuo na Sardiniju. Plan nam je da se popnemo na najviši vrh iste iliti Punta La Marmora i onda da se kolima uz pomoć trajekta vozimo kroz Italiju i polako nazad kući, a za Novembar pak imamo jedno „ozbiljnije“ putovanje, ali još čekamo na vize, stoga ne želimo unapred da se izlanemo, ali ako Vas interesuje išta od ovoga, slobodno nas zapratite na instagramu i posredno nam se pridružite na narednom putovanju!

Olivera Marinković

Spread the love





Olivera Marinković




Previous Post

ZDRAVO MRŠAVLJENJ

Next Post

GLUMA ČINI MOJ ŽIVOT BOGATIJIM





0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

ZDRAVO MRŠAVLJENJ

Statistike pokazuju da smo sve gojazniji  i da je samo 30% stanovništva zadovoljno svojom telesnom težinom.  Ako spadate...

06/10/2022