Breaking

IMAM POTREBU DA RAZBIJEM TABUE, PREDRASUDE…

Intervjui / TV Lica / 17 avgusta, 2022

Jasna Jojić je bogata znanjem , produhovljena   i  snažna  ličnost, sa kojom možete da razgovarate  na mnogo tema. Ona je novinar, pisac, dizajner. Dizajnom se bavila kada je bila mladja,u samoći u kojoj je volela da stvara.  Novinarstvo joj je tih devedesetih bila preka potreba, zbog egzistnecije, a sve ostalo njen izbor I zadovoljstvo. Zbog zanimljivih priča, postala je miljenik čitalačko gledalačke publike, ali  I medija. Kao čovek “velikog srca” trudila se da joj novinarstvo ne bude samo zanimanje, već se borila da pomogne drugima koji su prolazili teške  životne faze. Zato je ona naš gost danas u Naj magazinu, jer I te kako ima šta da nam ispriča. Divno je imati takve ljude za sagovornika.

Imate zaista bogatu radnu karijeru. Na koji podatak iz nje ste naročito ponosni, a koji bi ste voleli da promenite, ili da se nije ni dogodio?

 

Svaki segment moje karijere bio je period u kom sam mnogo naučila i gradila bolju ličnost, pa mi je zbog toga svaki od njih dragocen. Dizajn nakita, odeće, obuće, tašni, kaiševa  i enterijera je zadovoljio moju estetiku, potrebu da slikam i crtam u samoći koju sam kao mlada obožavala i koja me je činila spokojnom. Novinarstvom sam počela da se bavim iz čisto egzistencijalnih razloga jer devedesetih godina, kad su uvedene sankcije, više nisam mogla da izvozim svoje proizvode a ovdašnje društvo usled ratova, inflacije i ostalih nedaća, više nije imalo potrebu za estetikom.  Ipak, iako iz nužde, uspela sam da i ovaj vrlo naporan deo  karijere nekako oplemenim i uskoro sam postala prepoznatljiva po zanimljivim pričama koje sam otkrivala. Stalno traganje  dalo mi je šansu da se socijalizujem, družim s ljudima i da primenim empatiju i pomognem drugima. Tokom karijere sam nailazila na mnogo tragičnih životnih priča – diskriminisanih, ugroženih, izbeglih, bolesnih… Maksimalno sam se trudila i nikad se nisam zaustavljala samo na beleženju tih priča već sam sve novinarske kontakte koristila da tim pojedincima pomognem da reše svoje probleme. Činilo me neverovatno srećnom kada sam primera radi mnogobrojnoj porodici Guska izbeglih tokom akcije Oluja  iz Kninske krajine pomogla pa su već posle druge reportaže koju sam o njima objavila u Večernjim novostima, od našeg gastabajtera na poklon dobili kuću. Ili kada sam pomogla baka Ljubinki iz Metovnice da je komšije u selu ne šikaniraju kao vračaru samo zato što je po starom običaju puštala na Poklade hlepčiće niz seosku reku. Ovim ste me pitanjem naterali da se setim i mnoge bolesne dece za koju su sakupljena sredstva za lečenje ili su se na moje novinske tekstove odazivali specijalisti do kojih je bilo teško doći i pomagali bi im. Na stotine sličnih uspomena – borila sam se kroz svoje tekstove i za prava radnika štrajkača, sprečavala korupcije i loše privatizacije, dizala  sam hajku na klanove organizovanog kriminala, inicirala odgovoran pristup za opstanak banja, arheoloških nalazišta, čiste reke i čist vazduh, prava životinja da koriste ovu planetu ravnopravno kao i ljudi …Kad prođem kroz tu prošlost mogu da kažem da su mi decenije koje sam provela radeći za tada vrlo uticajne  Večernje Novosti i nedeljnike Svedok i Revija 92, donele veliku satisfakciju bez obzira što sam zbog odgovornosti novinarskog posla nekada zaista bila na rubu živaca, branila se pred sudom, od raznih pritisaka, pa čak i od pretnji opasnim po život.

Poslednje dve decenije od kada se bavim i antropologijom i etnologijom, pišem i objavljujem knjige,  uživam u mogućnosti da podsetim na zaboravljena znanja i običaje predaka i dajem sve od sebe da u javnim nastupima popularišem jer su mnogi od tih običaja vrlo korisni za život, zdravlje, uspeh… Uz to se trudim da širim pre svega versku, nacionalnu  i društvenu toleranciju,  razumevanje među ljudima  ne samo za različitosti, već i za nepobitnu istinu da su se stare kulture još u dalekoj prošlosti preplitale i da se duhovno nasleđe koje danas poznajemo ne može deliti po nacionalnosti – što na žalost mnogi  analitičari ili ne znaju ili ne žele da priznaju i zagovaraju  ograničavanja primera radi verskih sloboda.

Dakle, ničega se ne bih odrekla, mada bih bila srećnija da su neke preživljene traume u karijeri bile manje – iskreno – da sam ja bila pametnija i da nisam dozvolila da mi to ostavi neke ožiljke i strahove kojih sam se dugo kasnije oslobađala.

 

 

 Uz bogato radno iskustvo išla je i edukacija. Čini mi se da ste Vi jedna temeljna osoba, koja nikad neće prestati da uči i da se usavršava…

 

Odlično zapažanje. Ja zaista svakodnevno bar nekoliko sati istražujem, učim i u skladu s novim saznanjima racionalno i samokritički menjam i svoje stavove i životne navike. Danas posebno uživam u tome jer mi internet i sve što je na njemu pohranjeno, (desetine hiljada knjiga stare i po nekoliko vekova, moderna istraživanja, udžbenici…),  omogućavaju da sistematski obradim svaku temu koja me interesuje, da tražim sve dublje i dublje. Dok sam bila mlada išli smo u biblioteke i provodili mesece kako bismo došli tek do nekoliko činjenica, a danas je to tako jednostavno lako jer su i velike enciklopedije poput Britanike, dostupne svima… čak su i gugl prevodilac usavršavali tako da se mogu s razumevanjem čitati i knjige na japanskom, španskom, francuskom…. Divno je ovo vreme i žao mi je što mladi ne vide koliko su povlašćeni činjenicom da su se rodili kada je tehnika ovako uznapredovala.

 

 Ako smem da okarakterišem bavite se istraživačkim novinarstvom. Šta Vas privlači temi i istraživanju?

 

Tek poslednju deceniju imam priliku da sama biram koliko ću vremena provesti na nekoj temi i kako ću je plasirati.  Na tome sam takođe zahvalna i vidim da moja interesovanja naginju ka  antropologiji uopšte, ka psihologiji i ka medicini koja mora da podrazumeva i tradicionalne metode lečenja. Kao i do sada opsednuta sam fitoterapijom i biljkama uopšte tako da mnogo vremena provodim čitajući fascinantne laboratorijske rezultate o hemijskom sastavu biljaka i njihovom uticaju na čoveka i okolinu. Tu me uvek iznova sačeka iznenađenje da su preci čovečanstva sve to nepogrešivo znali najmanje tri milenijuma i uvek se oduševim kad mogu da zaključim da današnja nauka i tehnika samo potvrđuju saznanja i sprovode vizije koje su ljudi znali i imali pre više hiljada godina.

 

Na prvi pogled pisanje vam je „u krvi“. Kažu da novinari koji pišu, uglavnom su loši u živom obraćanju. Vi to podjednako dobro radite..

 

Uz to treba dodati i da je Merkur, planeta koja između ostalog utiče i na komunikaciju osobe, u trenutku kad sam se rađala bio u retrogradnom hodu. I zaista , ja sam po prirodi distancirana, ali sam od moje mame, Ljubice, naučila da budem srdačna i otvorena. Nikada ne planiram šta ću kome reći, uvek govorim misli koje su mi trenutno u glavi i mislim da je to ključ – kad okolina uvidi da je čovek iskren onda mu i poveruje. Upravo to mi stalno govore razni ljudi koji me vrlo često zovu ili mi pišu otkrivajući mi svoje probleme i dileme pitajući da li znam nešto što im može pomoći.

 

Mnogo toga ste istražili i objavili. Šta je ono na čemu sada radite i na šta je usmeren Vaš fokus?

 

Već sedam godina radim na knjizi Sujeverja o ljudskom telu. Prvobitna ideja bila mi je da to bude samo nekoliko aspekata, sa stanovišta antičkih i srednjevekovnih znanja, poput fiziognomije, hiromantije… ali, dok sam prikupljala materjale i stare spise otvorio se beskonačan bunar znanja i mudrosti naših predaka o ljudskom telu, o signalima koje nam ono daje a mi ih ne primećujemo pa onda zapadamo u bolesti i nesreće, i nisam mogla da odolim da sve to ne sistematizujem i pokažem da svako sujeverje ima svoj racionalni razlog – od onih da se ne treba šišati petkom do razloga opstanka onih rituala prilikom trudnoće, rođenja, smrti. Sada se mučim kako da više od 1000 strana teksta koji sam nakucala svedem na manju knjigu koju će ljudi moći da koriste kao priručnik ne samo za sopstveno zdravlje već i za spokojan srećan život pun ljubavi.

Paralelno sam neka od tih iscrpnih istraživanja izdvojila u manje oblasti – knjige o Urokljivom oku, o Magiji sa ogledalom i o Magiji kose. Nadam se da ću završetkom jedne u suštini završiti sve četiri knjige.

 

– Ljudi koji pišu znaju da to nije ni malo lak posao. Da li je dobra organizacija ključ uspeha i kada najčešće pišete?

 

Kod mene baš i nema pravila. Iako bih izdvojila rano jutro dok još svi ostali uglavnom spavaju, iskustvo me upozorava da sam neke knjige pisala bukvalno po ceo dan sa kratkim prekidima, u gunguli novinarske redakcije ili uz zahteve malog deteta. Svoju prvu objavljenu knjigu Čuda vlaške magije pisala sam po dvanaestak sati dnevno u vreme kad su nas bombardovali. Svaka od desetine sirena za uzbunu i nadletanje projektila davala mi je snage da mislim brže i kucam brže. I završila sam je pre završetka te strašne agresije uz misao da to mora ostati kao svedočanstvo. Isto je bilo i sa knjigama Ajurveda, Magija biljaka i Magijski kalendar. I one su bukvalno iscurele iz mene i pisala sam ih dan i noć sa prekidima da završim obaveze oko deteta, kuće, na poslu… Za mene je to znak da   mi je to bila predodređena životna misija jer sam ostale knjige pisala daleko sporije praveći velike pauze.

  Predpostavljam da kao jedna radoznala Vodolija, često zavirite i tamo gde ne bi ste smeli…Taknete u vrlo osetljive teme, od kojih drugi prezaju?

 

Istina je to velika. Koliko god se trudim da sebi s godinama postavljam neke granice i ne osuđujem postupke drugih (sem naravno onih koje i moral i zakon istovremeno sankcionišu), desi se da često predvidim kako nešto može biti baš pogubno za budućnost i onda počinjem bezrezervno da se borim. Takođe imam potrebu da razbijam tabue, predrasude… Nerviraju me neznanje i njegovo prezentovanje u javnosti, razne nebulozne teorije zavera… Onda dam sve od sebe da se dodatno informišem i borim se protiv toga jer sam uverena da samo slobodna razmena misli među ljudima može da očuva mir i donese napredak.

 

  Za dogovaranje  za ovaj razgovor rekli ste mi da idete na odmor. Gde punite baterije od svakodnevnice, i da li putujete po Srbiji na odmor. Da li tu crpite teme?

 

Baterije mi se napune uglavnom u nuždi – kad shvatim da moram da reagujem. Ako je za to neophodno putovanje u bilo koji kraj sveta ja ću naći način da tamo stignem. Tako sam za knjigu Magija biljaka otputovala u Delfe da istražim upotrebu lovora u starogrčkoj magiji, a tokom pisanja knjiga Vlaška magija 1 i 2 putovala sam ponovo u Egipat da se još jednom uverim u povezanost tih verovanja o kultu mrtvih  s dva različita kraja sveta. To je taj iracionalni poriv, bukvalno instikt da ne poverujem postojećoj literaturi već da se uverim sopstvenim čulima. Bukvalno tada osećan nemir, napetost… To isto radim na svakom putovanju i po Srbiji. Uvek mi je na pameti da ljudi baš i nisu sve videli ili razumeli i da ću ili otkriti nešto novo, ili ću povezati stvari na neki nov način ili ću sebi dodatno pojasniti nešto što me intrigira.   Dakle teme crpim gde god da sam. Uvek pravim neke beleške. Dok sam se aktivno bavila dnevnim novinarstvom svakog dana sam uredniku slala po pet do šest tekstova, Nekom prilikom sam bila sigurna i da od pljuvanja po ulici mogu da napravim temu za naslovnu stranu, toliko sam sebe iztrenirala da sve vidim iz što više ugla i  da vidim i razumem i ono što većina i ne primeti.

 

Dizajnirali ste i svoj nakit? Nisam primetila da ga nostie, verovatno više volite da ga pravite i osmišljavate?

 

I sama često razmišljam o tome koliko je to neobično da su mi fioke pune vrlo ekskluzivnih kreacija koje su se prodavale čak i u Americi po dosta visokim cenama, a ja te fioke čak ni ne otvorim. Isto je i sa odećom, do pre desetak godina uživala sam da kreiram odeću i obuću i često sam to i nosila. Sada, dok  počinjem da krckam sedmu deceniju života, sve to gubi smisao. Čak sam i boje u garderoberu kao i enterijer u kući svela na dve boje – crno i belo (ne računajući biljke naravno). Odupirem se čak i trendovima za podmlađivanjem jer smatram da su ishrana voćem i povrćem, uzdržavanje od alkohola, tableta i droge, redovno  vežbanje, svakodnevne šetnje, ljubaznost prema drugima i nežnost prema sebi najbolji recept za dugovečnu mladolikost.  Nekako mi je lepše da uživam u suštini, u prirodnim lepotama i božjem dizajnu nego u svim ljudskim ludostima. Shvatila sam da mi je sa godinama jednostavnost postala životni moto i meni lično to predstavlja nivo duhovnog razvoja.

 

 Krativni potencijali su nešto što spoznamo tek kada po njima zagrebemo. Šta još možemo očekivati, gde ćete ispoljiti svoju kreativnost?

 

Velika je mudrost iskazana u ovom vašem pitanju. Uverena sam da svako ima talenta za sve i da to ne može znati dok ne proba. Posle želje da se nečim bavimo preostaje samo još vežbanje i rad. To sam naučila još na izlasku iz puberteta kad sam  rešila da od bucmaste hipike stvorim od sebe atraktivnu mladu ženu kako ne bih strahovala za svoju vezu. I svaki put kasnije uspevala sam po istom receptu – najvažniji je dobar fokus i duboka odluka da ti nešto u životu baš treba.

Poslednjih godina, od kada je moja ćerka Teya Dora, pevačica i kompozitor, više u Srbiji nego u Americi, i ja sam se opsela muzikom kao u detinjstvu dok sam sviruckala klavir pa gitaru i pevala u grupi sa drugarima. Često razmišljam kako bih mogla da nešto od tih svojih melodija  koje sam godinama pevušila  i za njih pisala tekstove, ponudim nekim pevačima. To mi je jako zanimljivo i pomisao na to me čini radosnom kao i ideja da imam svoju televizijsku emisiju u kojoj bi se pričalo o raznim temama koje narod ovde danas zove alternativom – i to od magije do zdravlja.

Takođe bih volela da se na dalje dodatno opustim i oslobodim predrasuda  pa da napišem i izdam  nekoliko beletrističkih romana koje sam pre više decenija osmišljavala  i da uredim nekoliko zbirki poezije koju često pišem. To bi nekako i bila kruna moje karijere pisca jer sam u taj svet i ušla kroz stihove koje su  mi objavljivali u zbirkama poezije  još kada sam imala 11 godina.

 

  Autor ste i nekoliko knjiga. Svi Vas prepoznaju po knigama. Sve su različite..

 

I moj je utisak takav i iskreno, drago mi je zbog toga jer smatram da je tužno ako knjige ne bude čitane, čak i ako ta dela imaju naučnu ili istorijsku vrednost pa će služiti potomcima.

Objavila sam puno knjiga, eseja i feljtona vezanih za magiju, etnologiju, religiju, arheologiju i istoriju, i zaista  sve to, sem stila pisanje, različito. Ipak ja vidim u njima i sličnost –  u svakoj dužoj formi pisanja sam nesvesno pokušavala da dam dimenziju ogledala društva i vremena u kom živim i pišem  i da provučem svoje ideje o potrebi da svi ljudi budu dobrodušni prema životinjama, planeti  i da tolerišu karaktere i postupke drugih ljudi ukoliko ih oni ne ugrožavaju. Dok sam studirala filosofiju najviše me je dotakao Kant sa njegovim argumentima zašto  do spokojnog i mirnog života dolaziš samo ako drugome ne činiš ono što ne želiš da tebi drugi čine. Volela bih da se deci na celoj našoj planeti svakog dana ponavlja ta rečenica u svim situacijama jer sam uverena da bi svet postao bolji ukoliko bi svi to prihvatili.

 Posebno bih napravila razgovor sa Vama o knjigama. Recite mi samo koja Vam je najviše vremena oduzela i koju je čitalačka publika prepoznala kao najinteresantniju…

 

Najbrže sam napisala knjige Čuda vlaške magije, Magiju biljaka, Kalendar za srećne dane, Vlašku magiju 1 i 2,  i upravo one najviše privlače čitaoce. Ponekad mislim da je to zbog toga što sam svaku od njih bukvalno odmah, bez ponovnog iščitavanja davala izdavačima. Izbegla sam dakle tu autocenzuru koju često primenjujem, što valjda zbog iskustva , a možda i zbog toga što sam u podznaku analitična, pedantna i ponekad dosadna Devica. Svesna sam toga pa radim na tome da, metaforički rečeno, vozim kroz život tako što ću pre smanjiti gas nego da stiskam kočnicu.  Često imam utisak da su stvari istinitije, bolje pa i uspešnije ako se samo prepustim, pišem ili govorim, a da ne uključim racio.

 

Imate široko znanje, na mnoge teme. Volim da Vas slušam kada govorite o našim običajima i praznicima. Šta nam savetujete, koji predmet svaka kuća treba da ima, ne računam tu ikonu i sl…?

 

Preci su se trudili da onim predmetima koje imaju za svakodnevnu upotrebu, a u stara vremena nije ih bilo toliko koliko ih ima danas, daju određene karakteristike i tako ih istovremeno načine i magijskim rekvizitima.  Obično je to kućni nož, odabrani, s kojim bi se nekako „dogovorili“ da on može da preseče, razreže i ukloni urok, ili vezanost, opsesiju pa čak i bolest. Tu je i odabrano, jedno ogledalo koje je za pretke oduvek bio put da se želje ali i kletve  emituju u neko kolektivno nesvesno i da se potom ostvare. Tu su i posebna metla koja bi sem đubreta služila u ritualima zaštite doma, potom neki prsten, burma, za gatanje odnosno  konsultacije sa višim silama i naravno niz amajlija, poput mediteranskog plavog oka, figura kornjača, ptica, sova, mačaka, piramidalnih oblika i  figura ili slika staroegipatskih, starogrčkih božanstava ili hrišćanskih svetaca,  koje se hiljadama godina koriste i toliko su pune jakih  ljudskih uverenja da  mogu da pomognu da se ispostavlja da zaista i pomažu.     

                 

 Moram da Vas pitam, da li postoji crna magija?

 

Antropolozi iz kasnog Srednjeg veka  koji su započeli sistematsko beleženje magijskih obreda, rituala i verovanje, ne poznaju podelu na crnu i belu magiju. Nekoliko pokušaja je bilo da se ta odrednica „crna“ stavi kao prefiks za obrede koji su podrazumevali ljudsku ili bilo koju krvnu žrtvu ali danas postoje pokušaji javnog mnjenja da kao crnu magiju prikažu one radnje koje se koriste da se drugome nanosi šteta. Ipak to je samo mnjenje jer u krajnjoj liniji u magijskim radnjama kao uostalom i u svakodnevnom životu mnoge stvari su sukob interesa sa nekim drugim. Ako se u životu nekome ne zamera trud, koncentracija, fokusirano misaono delovanje  da ostvare svoj cilj, (šta više to danas postaju željene karakterne osobine i kao takve se promovišu), onda takve postupke u zaštiti sopstvenih htenja  ne treba osuđivati ni kad je u pitanju magija. Uostalom upravo to fokusiranje na zadati cilj i radnje koje taj fokus prate i olakšavaju ga i jeste suštinska definicija magije.

 

  Zašto smo svi ubedjeni kada nam ne ide u životu da je baš to u pitanju?

 

Iz dva razloga. Prvi je što je čoveku uvek lakše da okrivi drugog nego sebe jer je ego često jači od razuma. Drugi je zato što nas iskustvo uči da se mnogo puta desi da nam negativne vibracije koje dolaze iz okruženja kvare planove. U oba slučaja najbolje je ne preuveličavati – ne sopstvenu ni ulogu drugih. U ovim godinama čini mi se da je to dobar recept za što mirnije plivanje po životu.

  

Da li se slažete sa je rad divna terapija, protiv svih uroka, magija, i nevidljivih sila, ili imate neko drugo objašnjenje?

 

U suštini to je metoda koju i sama često primenjujem. Uverena sam da fokus bilo koje vrste na naše telo olakšava našu psihu. Meni lično sve te pritiske odagnava kupanje, šetnja, rad po kući i naravno spavanje. Najbolji lek je prespavati jer za to vreme naš mozak ublaži svaki problem pa čak i bolest. Isto važi i za odluke – da budemo sigurni da ih nismo doneli pod uticajem tuđih misli ili pretencioznih htenja drugih čiji su interesi suprotni našem, ili kako bi naši preci rekli „pod urokom“, svaku odluku najbolje je ostaviti za ujutru pošto se dobro naspavamo.

Olivera Marinković

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

KAKO NOSITI NAKIT?

Next Post

IV SABOR VIOLINISTA U PRANJANIMA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


More Story

KAKO NOSITI NAKIT?

Od kada je sveta I veka, žene I muškarci, su nosili nakit I voleli da se kite. Sada, u 21. veku, nakit je oličenje stila...

August 17, 2022