Breaking

Kolege su najvažniji hemijski element u tom slojevitom mehanizmu pozorišta

Intervjui / 6 avgusta, 2022

Glumca Zorana Ćosića ne vidjamo često u medijima, pa nam je tim pre čast I zadovoljstvo što je pristao da govori za Naj magazin. Zapravo, najčešće ga vidjamo na pozorišnoj sceni, tv serijama I  domaćim filmovima. Ovih dana gledamo ga u tv seriji “Mala supruga”, gde glumi veoma slojevitog  Miodraga Hadži Orlovća. Za sada je planirano da se snimi oko 100 epizoda pomenute serije, a nastavak će zavisiti od interesovanja I reakcije publike. Da napomenemo I da je  autor nekoliko knjiga , o kojima ćemo  pisati u nekom narednom izdanju.  Ovoga puta, gluma je u prvom planu- ali krenimo od ovog aktuelnog.

 

Gledamo Vas svake večeri u domaćoj seriji „Mala supruga“. Volite li što se domaće serije snimaju u tolikom broju i što se rado gledaju?

Meni je drago što se snima ovoliki broj serija, pre svega što se time postiže veća uposlenost pogotovo mladih glumaca koji nemaju priliku da se oprobaju u pozorištu, niti da dobiju priliku za dugoročni angažman u nekom od njih. Naravno da u obilju raznih formata i žanrova ima različitih dometa, ali bar postoji šansa da se pokažu postojeći potencijali. Kada bih ja bio u prilici da odlučujem – opredelio bih se za mini-serije po ugledu na britanski BBC, jer smatram da se u tom okviru nalazi naš realan kapacitet – od finansijskog do umetničkog. Ali to je već tema za poseban i dug razgovor.

 

 Još uvek nismo sigurni da li ste pozitivan ili negativan lik u seriji. Zapravo, svaki čovek ima i jednu i drugu stranu. Koja je za Vas izazov i gde više možete da pružite svoju kreaciju?

Moj glumački izazov, kada je u pitanju lik Miodraga Hadži Orlovića i jeste u tome što je on čovek sa podjednako razvijene obe strane, tačnije sa više slojeva njegove ličnosti. On je opasan, lukav, brutalan, inteligentan, sklon različitim psihološkim igrama i manipulaciji, duhovit, vešt, sve to kada su muškarci u pitanju. Sa ženama je sušta suprotnost i ja uživam u druženju sa njim koje će po svemu potrajati. Učim od njega, imponuje mi, potajno mu se i divim. Znam da kod gledalaca izaziva i nelagodu i divljenje, da im nabere čelo ali i izmami osmeh. Usvakom slučaju ova uloga predstavlja najkompleksniji glumački zadatak do sada.

 

Kada se zavriši neki dug I naporan posao, kao što je snimanje serije, kako izgleda dan posle?

Dan posle je u prvi mah ispunjen potpunom prazninom, mogao bih da ga uporedim sa nepreglednom pustinjom u kojoj nema ni peska. Ali, odmah posle prve kafe, u meni se bude zapostavljeni impulsi. Uobičajeni poslovi po kući, povratak zaklopljenoj knjizi, fasciklama gde su pohranjeni moji rukopisi, započeta knjiga poezije, nedovršen pozorišni komad i scenario za tv seriju u kojoj likovi u mom odsustvu teraju po svom. Popodne je rezervisano za pripreme za neki od nekih narednih polumaratona ili maratona. Porodica, prijatelji, roditelji, telefonski razgovori, slučajni susreti polako popunjavaju tu prazninu tek završenog posla.

 

Gledate li sebe na ekranu I koliko tada analizirate uradjeno?

Naravno, kada sam u prilici. Ja volim da pogledam ono što sam uradio, zato što mi to pomaže da sagledam i vrline i mane svojih glumačkih radova. Gledam čak i snimke predstava u kojima igram, zapisujem, pokušam da popravim… I to je deo kreativnog procesa.

 

Svaka nova uloga je “ulaženje u tudje cipele”. Za šta se “prvo uhvatite”dok čitate scenario? Ono što jeste Vi, ili ono što ne sliči Vama?

Ja sam retko birao uloge koje sam igrao. Možda samo jednom ili najviše dva puta. Više volim da se nenadano zateknem u nekoj ulozi. Volim tu avanturu postepenog upoznavanja sa likom, okolnostima, i beskrajno sam strpljiv u tom procesu znajući da će se naš susret dogoditi. Da će se dogoditi bliskost, prožimanje, dopunjavanje, sjedinjavanje. Nekoliko puta se ipak dogodili da smo se likovi koje sam igrao i ja mimoišli. Nepovratno. A igrao sam dugo te uloge, gde sam ja vukao na jednu, a lik na drugu stranu. Zanimljivo i neprocenjivo iskustvo.

 

 Vi ste pozorišni, filmski I televizijski glumac. Kad je Vaš senzibilitet u pitanju, koji medij najviše volite I u kome Vam najviše prija da radite? Ili, svaki za sebe ima svoje čari?

Mogu da kažem da sam se kao glumac oprobao u svemu. Od pozorišta, filma, televizije, radio-drama, sinhronizacije animiranih filmova i serija, učešća na manifestacijama, reklamama i u početku bi svakako, što se mog afiniteta tiče, pozorište imalo primat. Ali, vremenom, u kome iskustvo učini svoje, udobno sam se smestio u sva polja glumčeve delatnosti, pa mi je sada svako mesto kao momačka soba ukojoj se osećam sigurno, ispunjeno i srećno.

 

Koliko mislite da je rad, a koliko talenat presudan za Vaš posao?

Rad i talenat su čvrsto povezani i uz disciplinu i kontrolu sopstvenog karaktera su najvažniji za bilo koji posao, kao i za život sam. Uz, izvesnu dozu sreće i neke lične pronicljivosti da pravovremeno procenite neke situacije i prilike koju mogu uticati na vaš rad. Negde sam pročitao, i slažem se sa time, da u pozorištu mora da vlada monaška posvećenost i vojnička disciplina. Ono što ja mislim o svemu tome detaljnije sam napisao u poemi „Patrlj“ objavljenoj u mojoj knjizi poezije „Iverje I okrajci“ koja je nedavno izašla zahvaljujući izdavačkoj kući „Liberland“ I Skupštini opštine Mionica.

 

Kako nalazite granicu izmedju umetničkog I zanatskog?

Kao mlad glumac mnogo sam tragao za rešenjem tog pitanja, te dileme, mučio se, gnjavio starije kolege, padao, dizao se i uzdizao, a da nikakvog odgovora nisam pronašao. A onda sam nekekao, kroz godine, uvideo da uspeha ni u poslu, a ni u životu ne može biti dok se ne umeša Bog i dok patnjom ne zaslužimo njegovu milost.

 

Pozorište je jedna živa stvar, koja živi od predstave do predstave. Stekla sam utisak da ste baš privrženi. Koja je to “daska”koja Vam je najvažnija u njemu?

Razne su daske bile prisutne u mom životu i u karijere. Neke su bile odskočne, neke su me baš dobro lupile po glavi. A ne može se ni bez jedne. Neke su bile prepreka na putu, neke jedini način da se prekorači bezdan. Neke za malo nisam dohvatio, za nekesam se čvrsto držao dok sam visio nad ponorom. Svaka je važna, svaka moja, ne bih se nijedne odrekao.

 

Pravite li razliku izmedju malih I velikih uloga?

Oko ovog pitanja večito se lome koplja. Nekad je u tome sadržana uteha, nekada je vešto skrivena ambicija. Za kompletno sazrevanje jednog glumca, čoveka, neophodna je pravilna razmera. Igrao sam i jedno i drugo. Sa te strane sam namiren. U nadi da sam u oba slučaja opravdao poverenje.

U raznim pozorištima, razne I uloge. Iskustvo je neprocenljivo za Vaš posao. A koliko su Vam bitne kolege sa kojima ćete biti na sceni, u kadru…

Kolege su najvažniji hemijski element u tom slojevitom mehanizmu pozorišta ili bilo kog drugog sistema u kog zalazi glumačka veština ili pak umetnost, kako se kom više svidi. Kolege i partneri u sceni ili u kadru, pred mikrofonom, su vam i izvor  ušće, najčešće – jedini izlaz. Kolega je i spasilac i krvnik, od Vas to zavisi. Vaše svetlo i tama. Kolega je ogledalo vas samih. Zato se mora biti pažljiv, jer što se kolegi pošalje, to vam se i vrati. Bez kolege se ne može ni preko scenskog praga preći, kao preko kućnog praga bez Boga, bez ljubavi.

 

Radeći u raznim sredinama, deluje da I radeći mnogo putujete…

Ja sam u prvim godinama, posle završene Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Petra Banićevića, puno putovao, jer sam imao predstave na repertoaru pozorišta u Somboru, Subotici, Nišu, Valjevu. Bio je to uzbudljiv period sankcija, rata u bivšoj Jugoslaviji, nemaštine, dinamičnih društvenih i istorijskih okolnosti. Iz tog perioda mi je ostalo duboko poštovanje za ono što se tada zvalo – pozorišni život van Beograda. Ta podela danas gotovo da više ne postoji, sve veći broj kolega koji nisu vezani za Beograd učestvuje u snimanju filmova i tv serija, a društvene mreže su omogućile da se bar ja osećam kao član jedne mnogo veće i šire porodice nego što je to ansambl Narodnog pozorišta. Sada putujem samo na gostovanja, a poslednja dva meseca isključivo do Bežanijske kose na snimanje „Male supruge“.

 

Gde sve publika I u kojim projektima može da Vas vidi u narednom period?

Ja sam stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu gde na Velikoj sceni i Sceni„Raša Plaović“ igram u predstavama : „Derviš i smrt“, „Izbiračica“, „Marija Stjuart“, „Kaligula“, „Zli dusi“, „Iluzije“, „Orlando“, „Iranska konferencija“. U pozorištu „Madlenijanum igram u predstavi „Frida Kalo“, a u Muzeju Narodnog pozorišta sa svojom suprugom Ninom, koja je oboistkinja Simfonjskog orkestra RTS-a pripovedamo „Pripovetke jednoga kaplara“ Branislava Nušića, predstavu koje smo što u Beogradu što na gostovanjima izveli dosada 80 puta. Tome još da dodam i promotivne aktivnosti oko moje knjige poezije „Iverje I okrajci“ čiji jesenji ciklus počinje u Nišu početkom septembra.

 

Glumeći, stalno publici prezentujete druge ličnosti. A ko ste zapravo Vi, I kako bi ste sebe opisali ukratno?

Ja sam, pre svega, kao što me je nedavno proglasio moj nekadašnji profesor biologije, a sada prijatelj – Peca Petrović – ROB ZAVIČAJA. Moja ljubav prema mojoj Mionici u kojoj sam rođen i odrastao je duboko u mom srcu. Roditelji, sestra, njena porodica, prijatelji iz detinjstva, najveći uzori – sve je tamo. Sva je sreća da je blizu Beograda, pa nemam odnos da sam iz Mionice ikad otišao. Ali, ipak, s vremena na vreme me uhvati čežnja, pa mora da se sedne u kola i da se, koliko god, udahne taj vazduh i da se očima obuhvati pogled na Mionicu sa Dragojevića strane.

Olivera Marinković

Spread the love





Olivera Marinković




Previous Post

DENDROTERAPIJA-zašto ljudi grle drveće?

Next Post

PISCI U ANEGDOTAMA





0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


More Story

DENDROTERAPIJA-zašto ljudi grle drveće?

  Kada je alternativna medicina u pitanju, širom planete ljudima se nude razna rešenja da bi se osećali bolje....

August 5, 2022