Vladimir Aleksić je srpski glumac koga je životni put odveo iz rodnog Zrenjanina,do Novog Sada gde je studirao, pa dalje do Beograda, Italije i mnogih drugih krajeva sveta…Kuda će ga gluma sve odvesti, videćemo, ali ono što je do sada uradio pokušaćemo da sumiramo kroz razgovor za Naj magazin.

Dolazite nam iz Zrenjanina. Kako i kada Vam se u gradu na Begeju rodila želja koju ste i sproveli u delo da postanete glumac?

-Još sam kao klinac voleo da izvodim predstavice, da govorim poeziju pred familijom, kad su rođendani i slične porodične proslave… Zatim sam upisao dramsku radionicu ” Centar” zajedno sa Nadom Šargin. Tamo smo išli za vreme srednje škole. To je amatersko pozorište, ali se tu ozbiljno radilo, imali smo lepe predstave i putovali po amaterskim festivalima, tako da sam od najranijih dana imao želju da postanem glumac.

Studirali ste glumu u Novom Sadu u klasi Petra Banićevića. Kako pamtite taj period studiranja i šta je ono najvažnije što ste naučili od svog profesora?

-Period studiranja je jedan on najlepših perioda. Imali smo sjajnu klasu i mi smo se jako dobro družili , ne samo naša klasa, već i klase drugih profesora, tako da je bilo jako lepo druženje, s obzirom da smo studirali 90-ih. Dešavalo se da potrošimo ceo džeparac do srede, pa pozajmljujemo. Nekako smo bili svi složni i bila je jedna radna i vesela atmosfera. Petra Banićevića pamtim kao jednu vrlo značajnu osobu u mom odrastanju i glumačkom školovanju. On je jedan izuzetan gospodin i profesor koji je kod nas razvio maštu da stvaramo i da se igramo i to je najdragocenija stvar koju je on podsticao kod nas – da je gluma jedna ozbiljna igra kojoj treba prići što maštovitije i naći najrazličitija sredstva i rešenja .

Bili ste stipendista zrenjeninskog pozorišta. To je svakako podsrek za mladog glumca kada jedno pozorište stane apriori iza Vašeg talenta?

-Bio sam stipendista Zrenjeninskog narodnog pozirišta, tamo sam igrao par predstava. To je izuzetno značajno kada ste student i kada neko želi da uloži u vas stipendiju . Posle sam se zaposlio i nakon godinu i po dana sam otišao za Italiju, pa sam bio prinuđen da dam otkaz, jer prosto nisam mogao na dve strane.

Neposredno posle studiranja jedno vreme ste proveli u Italiji, zahvaljujući Vašem poslu. Kakva Vas sećanja vežu za rad na taj period i rad na jeziku koga ste poznavali ili ne?

-Italija je za mene izuzetno značajna zemlja, pre svega rad sa pozorišnom grupom Motus koji su jedna od najzanačajnijih pozorišnih kompanija u Italiji i to se sve dešava početkom 2000-ih kada ja nisam ni imalo prilike da putujem zbog sankcija u kojima se nalazila naša zemlja, tako da sam imao sreće da bukvalno sa njima proputujem ceo region, zatim Njujork, Australiju, Argentinu…. Nema kontinenta na koji nismo bili, tako da sam se tu zaista razvio i otvorio, upoznao mnogo zanimljivih ljudi …

Rad u Italiji, prati i jedna nagrada?

– Da, dobili smo nagradu za predstavu posvećenu hotelskim sobama, odnosno pričama koje se dešavaju u hotelskim sobama. Napravili smo jednu predstavu koja se dešava stvarno u hotelskoj sobi koja se se “Splendid”, igrali smo je 2005.godine na Bitefu. Onda smo imali jednu predstavu koja je bila na sceni, arhitekta je napravio bukvalno pravu hotelsku sobu od scenografije, tako da je taj projekat dobio nagradu kao najbolji pozorišni projekat godine.

Saradjivali ste sa brojnim rediteljima van ovog područja. Sve su to dragocena iskustva…

-Da, naravno, sarađivao sam sa dosta reditelja. Od svakog reditelja vi nešto naučite, svaki reditelj vas vidi drugačije što jeste dobro , jer prosto kod vas odškrine jednu novu ladicu, jednu novu boju koju vi možda sami se ne biste usudili da nacrtate ili obojite, tako da su reditelji jako značajni, pogotovo kad je obostrana komunikacija dobra i kada se stvara, tako da imam vrlo lepih iskustava.

Od 2010. godine aktivni ste i na našem području u brojim filmskim i televizijskim ulogama…

-Da, radio sam i film i televiziju. Malo kasnije sam ušao u televizijske i filmske vode, jer sam bio posvećen pozorištu, putovanjima sa pozorištem, tako da nisam ni imao prilike.

Radna biografija Vam je puna podataka. Kojim se Vi najviše ponosite ili ne bi ste izdvajali ni jedan?

-Nemam potrebu da se osvrćem pozadi, ono što mi je najznačajnije jeste da mogu da radim stvari koje su mi izazovne, da radim i stvaram sa ljudima sa kojima se dobro razumem i da svakom novom ulogom nekako odlazimo korak dalje.

Od skoro ste i autor i potpisujete režiju pojedinih projekata. Koliko Vam je to bilo izazovno?

-Iz te atmosfere, poželeo sam da uradim i par svojih autorskih projekata. Prvi je bio koaturski projekat sa sa Sanjom Mitrović – “Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunistučke prošlosti”. Tu je i “Lepa Brena project” koje smo radili Olga i ja, gde smo obuhvatili karijeru Lepe Brene koja počinje 80.-ih dok je bila Jugoslavija, pa koja traje do dan danas kada je potpuno drugačija geografija i politika ovih zemalja na kojim živimo. Kroz prizmu njene karijere smo pričali o poslednjih 40 godina .

Jedno vreme ste radili i kao voditelj. Koliko Vam je u prirodi da se stalno okušavate u novim poslovima?

-Da, radio sam kao voditelj “Ja imam talenat” i sada sam narator u emisiji “Srpski srednjovekovni junaci”. U “Ja imam talenat” je zanimljivo iskustvo gde smo se jako lepo družili i radili i mislim da je to bila jedna plemenita emisija koja je stvarno promivisala talenat i neke ljude koji možda nisu imali priliku da iskažu svoj talenat .

Radili ste i projakat na nemačkom jeziku. Koliko je teško savladavati prvo jezičku pa onda sve ostale barijere koje se stavljaju pred glumce?

Nisam radio projekat na nemačkom, ali jesam na italijanskom . Volim izazove , pa mi je bilo zanimljivo da glumim na italijanskom iako nisam znao italijanski, tekst sam učio napamet, ali mi je bilo zanimljivo, jer mi je to bilo kao da pevam neku pesmu na jeziku koji ne razumem dovoljno, ali razumem emociju. Trudio sam da prenesem emociju koju osećam.

Od skora imate predstavu u avionu. Recite nam nešto više o njoj?

-Imamo predstavu- performans koji će se desiti u autobusu, na aerodromu i u avionu i on je inspirisan ovom situacijom u kojoj živimo poslednjih godinu i po dana, a to je pandemija koja je zahvatila ceo svet. Svi smo poželeli da negde otputujemo, da odemo na neko sigurno mesto – da li su to plaže sa palmama, da li su to bilo kakva druga sigurna mesta… Jednostavno smo hteli da odemo iz ove situacije, da sve to nestane, da ne sedimo zatvoreni u kući, da prosto promenimo i svest i sve, tako da se ta predstava zapravo bavi pomeranjem, što mentalnim , što fizičkim i idemo na taj put od Sportskog centra 25. maj ka aerodromu, jer hoćemo publiku da stavimo u ulogu putnika.

Da li je ta prestava jedinstvena u svetu ?

-Ne znam da li je jedinstvena na svetu, verujem da nije,jer rađene su već predstave u avionima, ali ipak nije tako učestalo da ljudi dobiju avion na raspolaganje i realizuju tu neku svoju ideju. Nije baš jednostavno, jer su tu stoge procedure, bezbednost mora biti na najvišem nivou, tako da nije tako često da se to radi, mislim pre svega zbog komplikovane logistike.

– Razne ideje Vam padaju na pamet. Kako uspevate da ih realizujete i da li pri tom što su neobične nailazite na barijere?

-Da, razne ideje mi padaju na pamet, ali na svu sreću sam okružen divnim saradnicima sa kojima mogu da realizujem te ideje. Sa svojim dramaturzima sa kojima radim – sa Olgom Dimitrijević, Dimitrijem Kokanovim, Majom Todorović… tako da ljudi koji su oko mene te ideje prepoznaju , prodube ih , razrade tako da to ima početak, sredinu i kraj.

Izgleda kao da stalno nešto radite. Da li imate vremena za odmor, putovanja i slične stvari ili ste samo dobar organizator svog života?

-Da, volim da radim i na svu sreću moj rad je povezan sa putovanjima. Imam vremena i za odmor, putovanja obožavam. Bio sam zaista svuda i pokušavam da pravim svoj život onako kako meni prija, da ga organizujem sa ljudima koji dele sa mnom i ja sa njima iste želje,snove i način života.

Zahvalila bih Vam se u ime čitalaca Naj magazina i izrazila lično zadovoljstvo što ste pristali na intervju. Mislim da ste vanserijski.

-Hvala i vama.

Olivera Marinković

Spread the love