VERUJE U UMERENOST

Vreme je brzih informacija, senzacionalizma i površnih naslova, retki su novinari koji uspevaju da sačuvaju ono najvažnije – poverenje publike. Upravo među takvim novinarima je i Danijela Davidov Kesar, autorka i urednica koja već godinama strpljivo, temeljno i sa mnogo empatije prati jednu od najosetljivijih oblasti – zdravstvo.

Njeni tekstovi u „Politici”, ali i razgovori koje vodi u podkastu „Zdrav životni vodič”, pokazuju da novinarstvo može biti istovremeno profesionalno, odgovorno i duboko ljudsko. U njenim intervjuima sagovornici ne ostaju samo stručnjaci sa titulama – oni postaju ljudi sa pričama, dilemama i iskustvima koja mogu da pomognu drugima.

Kao neko ko već dugo prati njen rad, jasno se vidi zanimljiv spoj dve škole: discipline i novinarskog integriteta koje nosi tradicija „Politike”, ali i otvorenosti za nove medijske formate i savremene načine komunikacije sa publikom. Upravo taj spoj učinio je da njen glas ostane relevantan i u vremenu podkasta, društvenih mreža i digitalnih platformi.

U razgovoru koji sledi, Danijela Davidov Kesar govori o odgovornosti novinara u vremenu „dr Gugla”, o poverenju publike, o lekcijama koje je naučila prateći medicinu, ali i o ličnim ritualima koji joj pomažu da sačuva unutrašnji mir u profesiji koja retko poznaje pauzu.

Pratim Vaš rad i shvatila sam da ste novinarka koja je spojila staru školu „Politike” sa modernim formatima, poput podkasta, zadržavajući pritom visok nivo empatije i stručnosti.

To doživljavam kao veliki kompliment. „Politika” me je naučila disciplini, odgovornosti,  proveri svake informacije iz tri izvora i odgovornosti prema javnoj reči. Podkast me je, s  druge strane, naučio slobodi izraza. Omogućio mi je da mogu da vodim jedan neposredan i  „dublji” razgovor sa gostima. Empatija je nit koja povezuje oba sveta. Ali suština je ista –  poštovanje prema reči i čoveku. Mislim da empatija nije stvar formata, već karaktera – a  stručnost je obaveza, bez obzira da li pišete tekst ili vodite razgovor ispred kamere. Ne  treba olako napuštati stare vrednosti, ali ne treba slepo verovati ni onome što se pojavi kao  trend.  Mislim da treba shvatiti da se tradicionalne vrednosti ne napuštaju – one se moraju „prevesti” na savremeni jezik.

-Kako se iz Vaše perspektive, promenila odgovornost novinara koji prati zdravstvo od  Vaših početaka na FPN-u do danas, u eri „dr Gugla“ i društvenih mreža?

Danas nije dovoljno preneti informaciju – morate je odbraniti činjenicama. Odgovornost je  veća nego ikada ranije. Bitno je završiti fakultet i ponosna sam što sam završila  novinarstvo na FPN-u. Nekada je novinar bio jedan od retkih izvora informacija. U  vremenu ekspanzije interneta, društvenih mreža, a ponajviše „dr Gugla” naša uloga je da  razdvojimo podatak od interpretacije, mišljenje od dokaza. Novinar koji prati zdravstvo  mora da razume nauku, ali i da shvati da ono što objavi i te kako može uticati na ljude. Mi  nismo samo prenosioci informacija – mi smo filter i prevodilac stručnog jezika. S druge  strane, pandemija kovida 19 je pokazala koliko je bitno imati novinare koji dobro prate  ovaj sektor u svojoj redakciji, jer u vremenu panike – novinar mora biti važna karika  između zdravstvenih stručnjaka i javnosti. Činjenica je da su društvene mreže ubrzale sve,  ali je isto tako i činjenica da zdravlje traži sporost, proveru i meru. Ljudi ne žele da dobiju  samo informaciju – žele sigurnost. Moram da napomenem da uređujem i dodatak u  „Politici” koji se zove „Zdravlje u tanjiru” koji uvek donosi savršene savete stručnjaka u  vezi sa ishranom. Tu imam fenomenalan tim novinara koji iz meseca u mesec kroz svoje tekstove edukuju javnost o važnosti pravilne ishrane.

–Podkast „Zdrav životni vodič“ je pokrenut povodom 120 godina „Politike“. Kako ste  pomirili konzervativni duh najstarijeg lista na Balkanu sa dinamičnom formom video-  podkasta?

„Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” je nastao iz želje da tradicija

„progovori” savremenim jezikom. Politika ima 120 godina kredibiliteta – a kredibilitet je  savršen temelj za moderan format. Nismo menjali duh, samo smo promenili kanal  komunikacije. Suština je ostala ista: tačnost, odgovornost i poštovanje sagovornika. Ovaj  podkast je dokaz da kredibilitet nema rok trajanja. To je prostor gde sagovornik skine  masku, a publika oseti autentičnost. Gostuju nam glumci, pevači, sportisti, lekari,  udruženja pacijenata, pisci, psihoterapeuti i psiholozi, manekeni, stručnjaci raznih  profila… I srećna sam jer je gotovo svako od nas iskreno govorio o svojim životnim  prekretnicama, promenama, greškama, uspesima, onome što ih čini srećnim…

-Često ističete važnost specijalizacije. Šta biste savetovali mladim kolegama – da li je bolje  pratiti sve ili poput Vas, pronaći jednu oblast i postati njen neprikosnoveni hroničar?

Ušla sam slučajno u svet medicine, a ostala sam tu svesno. Mislim da je velika snaga za  novinara kada ima znanje u jednoj oblasti, da niko ne može da ga lako „prevesla”. U vremenu površnosti, to je veoma važno. Bolje je znati jednu oblast temeljno, nego deset  površno. Kada godinama pratite isti sektor, gradite poverenje i sa svojim sagovornicima i  sa čitaocima i sa gledaocima. To poverenje nema cenu. Ali, treba znati da je novinar uvek  novinar i da mora da zna da izveštava bilo gde da se nađe. Dugo godina sam imala  dežurstva gde sam u jednom danu pisala o saobraćanim nezgodama, požarima, prijemima  u ambasadama, premijerama predstava… Važno je da se nauči osnova novinarstva da biste  kasnije mogli da gradite karijeru u nekom sektoru koji volite. Bitno je da vas urednici  podržavaju u tome. Glavni urednik Politike Marko Albunović podržava ono što radim, kao  i moja urednica Danijela Vukosavljević. Moram da pomenem i dve urednice Dejanu  Ivanović i Julijanu Simić Tenšić, sa kojima sam savršeno godinama sarađivala.

-U sektor zdravstva uplovili  ste procenom urednika. Da li ste u nekom  trenutku karijere poželeli da se preorjentišete i bavite nečim drugim? Ili su medicinske  teme postale Vaša „suđena“ tema?

U zdravstvo sam ušla odlukom urednika Dragana Vlahovića koji je smatrao da bi mi taj  sektor dobro „legao”, ali sam ostala u njemu iz uverenja. Bilo je trenutaka kada sam  razmišljala o drugim oblastima, ali medicina vas uči poniznosti. Kada svakodnevno  razgovarate sa ljudima koji se bore za život, shvatite da radite nešto što ima smisla.  Vremenom je to postala moja profesionalna misija. Međutim, kao i u svakom poslu,  pomalo dođe do malog zasićenja… Ali tada se otvorila mogućnost da vodim podkast koji  mi je uneo neku novu svežinu. Zahvalna sam direktorki „Politike” Miri Glišić Simić, koja  je procenila da bih se ja odlično snašla u formi podkasta i pružila mi je priliku da radim taj  posao.

-Dobitnica ste nekoliko nagrada, a nagrada „Đoko Vještica“ je za novinarsku humanost.  Kako uspevate da sačuvate profesionalnu distancu, a da istovremeno pružite ljudsku  toplinu ljudima o čijim sudbinama pišete?

Nagrada Đoko Vještica me je duboko dirnula jer nosi poruku humanosti. Profesionalna distanca ne znači hladnoću. Ona znači jasnoću. Empatija ne ugrožava objektivnost – ona je  produbljuje. Važno je da ne postanete deo priče, ali je jednako važno da ne zaboravite da  pišete o ljudima, a ne o slučajevima.

-Kroz Vaš  podkast prošli su brojni stručnjaci i ljudi koji vode računa o zdravlju. Koja je to  lekcija o zdravlju ili životu koja je na Vas ostavila najjači utisak i koju ste lično  usvojili?

Najvažnija lekcija je da treba shvatiti da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već životni  balans. Gotovo svaki sagovornik, bez obzira na specijalnost, vraća se toj ideji – ravnoteži  tela, misli i ritma života. To je najveći luksuz savremenog čoveka jer u ovom brzom načinu  života moramo da nađemo vreme za sebe i da se  posvetimo i fizičkom i mentalnom  zdravlju, uz sve obaveze koje imamo.

-Zdravstvo je osetljiva tema. Kako se gradi poverenje kod čitalaca i gledalaca u vremenu  kada su medicinske dezinformacije svuda oko nas?

Poverenje se gradi doslednošću. Ako publika zna da nikada nećete senzacionalizovati  temu, uvek će vas čitati ili gledati. U vremenu dezinformacija,  kredibilitet je najvrednija  valuta. A ona se stiče godinama, a gubi se brzo. Zato je važno da se nikad ne odustaje od  sopstvenih stavova.

-Jedno priznanje simbolizuje snagu i inovativnost. Šta za Vas lično znači biti „žena 21.veka“ u Srbiji – kolika je cena tog uspeha?

Biti žena 21. veka znači biti svoja. Znači mi jer je neko prepoznao moj rad i to mi govori  da sam na nekom dobrom putu. Cena uspeha je često vreme, koga nikada nemate dovoljno,  ako želite da radite onako kako mislite da treba. Važno je da me najbliži podržavaju u  svemu ovome. Podrška porodice je veoma važna, a ja sam je uvek imala. Znači mi i kada  čujem njihove dobronamerne kritike kako bih znala šta treba promeniti. Moj suprug mi je  oduvek davao „vetar u leđa”. To mnogo  znači.

-Malo je novinara koji nose državno odlikovanje. Da li takva priznanja doživljavate kao  krunu karijere ili kao obavezu da letvicu podignete još više?

Državno odlikovanje, sretenjski orden-srebrnu medalju koju sam dobila, ne doživljavam  kao krunu, već kao podsetnik. Ono vas obavezuje da budete još odgovorniji, još precizniji,  još dostojniji profesije. Priznanja su podsetnik da lestvica mora da ide više. Do sada sam  dobila desetak najznačajnijih nagrada za novinarstvo, što me je uvek stimulisalo da  nastavim da idem tim putem. Zahvalna sam kolegama u redakciji koji su me podržavali i  delili sa mnom lepe trenutke, oni su mi veoma dragi. Na tom profesionalnom putu bilo je i  onih za koje znam da su mi iza leđa govorili da nisam dobar novinar, što me je nekada  pogađalo. Sada više ne… Možete imati karijeru, priznanja, planove – ali bez unutrašnjeg  mira, sve je krhko. Zato više zlim ljudima ne pridajem značaja… Bitniji je taj unutrašnji  mir i osmeh.

-Vaša rečenica sa društvenih mreža o tome da Vam je „svaki dan prekratak za sve misli,  šetnje i knjige“ odjekuje kod mnogih. Kako u svetu koji stalno žuri uspevate da „ukradete“  vreme za svoj duhovni mir, šetnju i prijatelje?

Vreme se ne nalazi – ono se pravi. Šetnja bez telefona, knjiga pred spavanje, razgovor sa  porodicom i prijateljima – to su moji mali rituali. U svetu koji žuri, mir je luksuz koji  moramo svesno da čuvamo. Treba čuvati svoj unutrašnji mir i okružiti se ljudima do kojih  ti je stalo, koje voliš i koji tebe vole. A one koji ogovaraju, izmišljaju stvari o vama treba  ignorisati, jer niko nije vredan vašeg zdravlja… Mnogo volim da putujem i koristim svaki  slobodan trenutak da obiđem neku novu destinaciju. Putovanja definitivno oplemenjuju  dušu. Kako se kaže, znanje i putovanja niko vam ne može oduzeti. Još od detinjstva sa  roditeljima i sestrom sam naučila da su putovanja važan deo života. Drago mi je da vidim  da moji sestrići Nina i Ognjen takođe vole da putuju i istražuju neke nove predele. To je  jako važno za mlade ljude.

-Kako autorka „Zdravog životnog vodiča“ balansira između stresnog novinarskog roka I  sopstvenih saveta o zdravom životu? Da li uvek praktikujete ono što promovišete?

Trudim se. Ne pridržavam se slepo pravila o zdravom životu, ali verujem u umerenost. Ne  možete govoriti o zdravom životu, a potpuno zanemarivati sopstveno zdravlje.  Autentičnost se prepoznaje. Ono što bih volela da promenim jeste da smanjim količinu  slatkiša koje jedem, jer ih obožavam – a zna se da i te kako mogu loše da utiču na zdravlje.  Trudim se da redovno vežbam, idem u teretanu, i uživam u tome. Imam divnog trenera  Ivana Vasiljevića, ali i divne ljude sa kojima povremeno vežbam: – Vanju, Željka, Natašu,  Blanku. Tačno je da je novinarstvo veoma stresan posao, ali kada postavite prioritete i kada  napravite dobar plan dana – onda se sve može postići.

-Možete li nam otkriti koju knjigu trenutno čitate ili kojoj se uvek vraćate kada želite da  „odmorite misli“?

Uvek se vraćam klasici. Knjige koje podsećaju da su suštinska pitanja ista bez obzira na  epohu – o smislu, prolaznosti i ljubavi. Trenutno čitam knjigu psihoterapeuta Milana  Damjanca „Još ti ovo fali za sreću”, a završila sam dve knjige o depresiji novinara  Aleksandra Stankovića, koji mi je bio gost u podkastu. Obožavam da čitam i imam svoju  malu biblioteku.

-Nagradu „Naj žena“ podelili ste sa svojim timom. Koliko je u novinarstvu, koje se često  doživljava kao individualna profesija, zapravo važna ta „mala porodica“ iza kamera?

Nagradu sam podelila sa timom jer novinar nikada nije sam, jedinka. Iza svakog intervjua  stoje šefovi, snimatelji, tonci, montažeri… Novinarstvo jeste lični potpis, ali je kolektivna  energija važna. Stalno govorim o tome da novinarstvo nije solo disciplina i to je važno  shvatiti. Tu su šefovi produkcije Zoran Kostić i Zvezdan Tošić, ali i divni ljudi koji se  trude da podkast bude što je moguće bolji…Goca, Neša, Jeca, Jakov, Jelena, Ogi, Miloš,  Anastasija, Teodora su savršene kolege o kojima samo mogu reći reči hvale.

-„Naj žena nikada ne odustaje“. Koji je sledeći cilj koji želite da osvojite, bilo u okviru „Politike“ ili na ličnom planu?

Ne razmišljam o titulama, već o kvalitetu onoga što radim. Moj cilj je da svaka naredna  emisija bude bolja od prethodne, da mi tekstovi budu čitani i da ostanem radoznala.  Radoznalost je motor ove profesije, jer kada to izgubite onda je teško naći motiv. Na  ličnom planu želim da ljudi kojima sam okružena budu zdravi i da uživaju u smislenom  životu. I sebi želim zdravlje, mir u duši i da uvek imam razlog da budem nasmejana…  Treba biti zahvalan na svemu što imamo.

-Ono što moram da Vas pitam da li je lakše postavljati pitanja, ili odgovarati na njih?

Definitivno je lakše postavljati pitanja. Ali i odgovarati na pitanja je dragoceno iskustvo – podseća vas na to kako se osećaju vaši sagovornici.

-Kada ne ide sve kako ste zamislili, koja je to rečenica koja Vas vodi napred?

Imam dve krilatice koje su mi značajne. Jedna je „Ono što te ne ubije – to te ojača”, a druga je „Radi tiho, neka rezultati govore”. Važna je i ona: „Sutra je novi dan”…

-Tako lepu ženu, grehota je ne pitati, kako se ona neguje i kako postiže svoj  besprekoran izgled. Da li imate neku tajnu, recept da ga podelite sa našim čitaocima?

Hvala na tome. Nema tajne – doslednost je važnija od luksuza. Bitno je šta i kada jedete,  koliko se bavite fizičkim aktivnostima, koliko ste pod stresom, a uz to su bitni hidratacija,  umerenost i osmeh. Najbolji estetski tretman je unutrašnji mir. Tome treba težiti. Kada je  reč o tretmanima za lice i telo, imam tri drugarice kod kojih povremeno odlazim i koje  odlično znaju šta je meni potrebno. To su Brana Gavrilović, Slavica Ljubojević i dr Jelena  Stojanović. A kada je reč o šminkanju, tu je moja šminkerka Jelena Mijatović, koja odlično  poznaje moje lice i način na koji je najbolje da me našminka. Za kosu je više od dve  decenije zadužena moja drugarica Danijela Petrović Stefanović. Imam neke male rituale.  Nikada nisam otišla na spavanje, a da nisam pre toga skinula šminku, to je mnogo važno.  Koristim serum, antirid, dnevnu i noćnu kremu… Volim tu kućnu negu… I ono što je  veoma važno je san. Trudim se da spavam sedam sati.

-Nedavno Vam je bio rodjendan. Uz čestitke, moram da Vas pitam, kako sebe vidite u

nekom budućem vremenu i za one koji Vas prate, a poznaju samo kroz Vaš rad, kako bi ste  sebe opisali u tri reči?

Ja sam večiti optimista i ništa mi nije teško, volim da učim i istražujem. Vidim sebe kao nekoga ko i dalje uči, stvara i deli znanje u svetu medija. Novinarstvo je moja misija, ja  tako doživljavam ovu profesiju. A u tri reči mogu reći da sam – optimistična, istrajna i zahvalna!

Olivera Marinković