HIPOHONDRIJA-ZDRAVSTVENA ANKSIOZNOST

Većina ljudi umereno i ponekad brine o svom zdravlju. Odlaze na kontrole i preglede onda kada je to potrebno, vode računa o načinu života i navikama koje bi mogle biti štetne po njihovo zdravlje. Ovakva briga je korisna i potrebna.

Zdravstvena anksioznost (hipohondrija) nasuprot zdravoj brizi predstavljaju vid nezdrave brige oko zdravlja. Ona je preterana, štetna i najčeše hronična. Retko se javlja izolovano, već obično u sklopu paničnog poremećaja i/ili generalizovane anksioznosti.

Ljudi sa problemom zdravstvene anksioznosti benigne i zanemarljive telesne senzacije pogrešno tumače kao opasne, kao znak neke bolesti (najčešće teške i neizlečive, karcinom, HIV i sl): “Boli me glava, sigurno imam tumor mozga”.  Dakle, konkretni telesni simptom, informacija da se neko razboleo, ili neka medicinska informacija nisu uzrok zdravstvene anksioznosti, oni su samo povod da se javi okupiranost zdravljem.

Uzrok zdravstvene anksoznosti su iracionalna uverenja o “narušenom zdravstvenom stanju”, koja su apsolutistička i javljaju se u formi zahteva. U njih se čvrsto i bez zadrške veruje.  Najčešće su to uverenja “Ne smem biti bolestan/na”; “Zdrav čovek ne sme imati nikakve tegobe”; “Moram uvek biti 100% siguran/na da je sve u redu sa mojim zdravljem”; “Ne mogu podneti neizvesnost u vezi sa svojim zdravljem, to je užasno, neću to preživeti”; “Moram biti siguran/na da se ništa loše neće dogoditi sa mnom” i sl.

Iz  stanja napetosti i povišene anksiznosti povodom “narušenog” zdravstvenog stanja razvija se niz disfunkcionalnih reagovanja na polju razmišljanja, ponašajnom i fiziološkom planu. Osoba postaje previše fokusirana i osetljiva, te stalno i pažljivo skenira svoje telo i potencijalne znake bolesti. Takođe, svoju pažnju preterano usmerava i na određene medicinske sadržaje, postaje osetljiva na njih. Sve ovo radi jer prati znake potencijalne opasnosti, i iz ubeđenja da time pomaže sebi. Pogrešno tumači telesne simptome kao opasne, te je preokupirana mislima i analizama o svom zdravlju.  Iskrivljeno doživljava realnost, katastrofizira uz razvijanje raznih dramatičnih scenarija u kojima će biti sigurno ugrožena i bespomoćna. Ovakva pogrešna zaključivanja o realnosti postaju novi povod za anksiozno reagovanje i time se održava “začarani krug” anksioznosti.

Ono što  takođe održava i pojačava već postojeću anksioznost je ponašanje koje ide iz nje. Kako bi se anksioznost redukovala podleže se čestim odlascima kod lekara  na preglede i pretrage (što je razumljivo i logično budući da se polazi od pretpostavke “nešto nije u redu, bolestan/na sam”). Neretko se traži i drugo i treće mišljenje lekara i podleže se novim testovima i pretragama.  To sve donese umirenje na neko vreme.  Međutim, vrlo brzo tu je neki novi povod ili sumnja “možda nisam dobro objasnio/la lekaru simptome na pregledu, možda ih nije razumeo dobro, možda sam nešto izostavio/la.” i sl. Anksioznost ponovo raste i ponovo se odlazi lekaru. Paralelno sa odlascima lekaru tu je i samopregled, pretrage na internetu i razni forumi gde se piše i raspravlja o mnogim medicinskim temama. Kod lekara obično odlaze već pripremljeni sa pričom o simptomima i bolestima, budući da su već dobar deo simptoma proučili. Ispoljeni telesni simptomi i sumnje na razne bolesti, postaju predmet razgovora i sa drugim ljudima.  Vremenom ova preokupiranost zdravljem i bolestima iscrpljuje osobu, može da razvije i depresivno reagovanje, te počinje značajno utiče na nivo njene svakodnevne funkcionalnosti, smanjuje je.

Međutim, neće svi ljudi sa zdravstvenom anksioznošću reagovati na ovaj način, neki će potpuno izbegavati teme bolesti. Upravo suprotno prethodnom ponašanju, neće ići kod lekara iz straha da im ne otkriju neku bolest, čak i da se javi neki somatski simptom. Kada na internetu ili na tv programu slučajno naiđu na neki medicinski sadržaj (priče o nekim bolestima, operacijama), prebaciće kanal, zatvoriti stranicu. Bavljenje dalje temom zdravlja, bolesti i smrti biva povod da se javi i povećava nivo anksioznosti. U mnogim slučajevima, izbegavaće se i bolesni ljudi, sahrane, bolnice i sl. Ovo rade jer se plaše da nekako ne prizovu bolest odlascima na mesta koja vezuju za svoj predmet straha. Iako se čini da se na ovaj način ansioznost redukovala, izbegavanjem se zapravo dugoročno gledano samo usložnjava i produbljuje problem već postojeće anksoznosti.  Logično, ljudi koji imaju ovu strategiju izbegavanja, mogu sebe dovesti u lošu poziciju, i možda i ugrožavajuću, budući da ni kada je zaista potrebno ne obrate se lekaru.

Zdravstvena anksioznost može uspešno da se tretira psihoterapijom. Koriste se brojne kognitivne, bihejvioralne i emotivne tehnike za promenu iracionalnih uverenja, pogrešnih zaključaka o zdravlju i bolesti, i disfunkcionalnih ponašanja. Usvajanjem nove filozofije življenja radi se na prevazilaženju anksioznosti. U nekim slučajevima je neophodno kombinovanje psihoterapije sa farmakoterapijom. U ovaj tretman je neophodno uključiti i učenje o stresu, tehnike relaksacije, rad na prepoznavanju svojih emocija.

Na širem planu, kako iza preokupacija sopstvenim zdravljem stoji jedno osećanje besmisla, praznine i monotonije veoma je važno osmisliti život – napraviti plan za budućnost, osvestiti  i postaviti ciljeve kojima će se težiti.

Aleksandra Stamenković