Može, ume i zna mnogo toga. Fedja Štukan je glumac, producent, pilot i a od nedavno i pisac. Sve što je obeležilo njegov život naći ćete u njegovom autobiografskom prvencu, BLANK koji svakim danom doživljava nova izdanja, a čitalačka publika je sve brojnija. Pisana je „uličnim žargonom“, o želji da postane pilot, strahovima i nadama, bez potrebe da se ulepšava stvarnost. Oni koji počnu da je čitaju, ne ispuštaju je iz ruku dok ne dodju do kraja. Zato je Fedja, danas gost Naj magazina.
Vi ste pisac, glumac, producent, pilot. Za koje zanimanje od ovih, bi ste voleli da ljudi najčešće vežu Vaše ime i prezime?
Želio sam postati pilot gotovo od rodjenja. Napatio sam se dok to nisam postao pa mi to najviše imponuje. Roman BLANK je zapravo priča o tome kako sam postao pilot.
U dogovoru za ovaj razgovor, rekli ste mi da ste prezauzeti. Gde je trenutno Vaš fokus i šta je ono što Vas trenutno najviše poslovno okupira?
Prošle godine sam dosta snimao, trenutno planiram rute koje ću ovo ljeto napraviti motorom, rezervišem hotelski smještaj od Turske, preko Srbije i Crne Gore, pa sve do Holandije. Imam turneju promocija BLANK-a. Time se trenutno bavim. Volim da putujem motorom a i da promovišem knjigu. Čitam tekstove i razmatram ponude za nove projekte. Trenutno sam na odmoru, nadam se do septembra/oktobra.
Sve Vaše uspomene, prenešene su u knjigu. Zaista zanimljivo napisana knjiga, u kojoj ima svega i svačega, a najviše istine.Plašite li se tog „ogoljavanja“pred publikom ili je ovo bio jedan vid katarze?
Čovjek se, kad je potpuno go, osjeća najslobodnije. Slobode se ne plašim, uživam u njoj. Pisanje nije bilo katarzično, ali život koji opisujem jeste. Moj prijatelj koji je doktor filozofije, kaže da je BLANK jedina pisana potvrda Ničeove teorije afirmacije života.
Šta Vi lično, mislite da je najveća vrednost Vaše knjige?
Dobio sam poruku u mesindžer koja glasi: “do prije 5 sati sam bio srpski nacionalista, javi se za kafu kad budeš u Bg.” Par ljudi se počelo skidati s heroina nakon čitanja knjige, par ih se skinulo s alkohola. Svaka ljudska emocija može se u obliku hemijske formule napisati na tabli. Strah prilikom skoka iz aviona ima formulu C9H13NO3. Ljubav se takodje može napisati u obliku hemijske formule. Mržnja takodje. Mi smo hemijske mašine. Tom hemijom se može upravljati, na nju se može uticati, može se njome manipulisati. Mozak ne pravi razliku izmedju “dobre” i “loše” hemije, dakle, izmedju “dobre” i “loše” emocije. Ako vi pomislite nešto “negativno” ili “pozitivno” o nečemu ili nekome, mozak će tu misao pokriti adekvatnom emocijom, dakle, adekvatnom hemijom i zapamtiće da uvijek na vašu misao o tome izluči isti hemijski sastav na receptore koji će tu hemiju pročitati kao emociju i vi ćete to “osjetiti.” Dakle, vi svojim mislima upravljate svojom hemijom – emocijama, što bi značilo da imate punu kontrolu nad svojim mozgom, nad mislima, pa samim tim i emocijama. Npr. ako se prepustite dnevnoj politici, vrlo lako će vaš mozak biti izmanipulisan upravo tim informacijama koje imaju pozitivan ili negativan učinak, može izazvati ljutnju, stah, mržnju, ljubav, brigu…bilo koju od emocija. Na ovaj način se ljudskim mozgom može potpuno upravljati. Ako upravljate mislima, dakle informacijama, upravljate i emocijama, a da biste sami upravljali mislima potrebno je puno informacija s kojima možete uporediti nove informacije koje dolaze spolja, jer ako ih nemate, vi tu novu informaciju vidite kao jedinu tačnu a zapravo ona je jedina koju imate, tako mozak misli da je informacija koju ste dobili apsolutna istina, jer on nema drugu informaciju s kojom bi to uporedio, tad je mozak ograničen samo na tu informaciju koja sa sobom nosi tu i takvu hemiju. Ubacivanjem misli u nečiji mozak vi upravljate njegovim emocijama, a ni jedna misao koju čovjek ima, nije njegova, ušla je spolja. Vaše misli nisu vaše, samo vam se čini da jesu, preuzete su u školi, iz neke knjige, časopisa, sa internet portala, u bogomolji. Mislim da ova knjiga, bar mi to tako izgleda, može pomoći ljudima da vrate mozak na fabričke postavke. Ja sam pustio ljude da udju u moj sistem razmišljanja, ponudio im to kao jednu od opcija, ponudio im da vide moje misli i osjete moju hemiju: evo izvolite, udjite, dobrodošli, napravite “Tour de mozak” i onda pogledajte da li tu ima nešto za vas, nešto što vam može pomoći da shvatite nešto o stvarima o kojima niste do sad razmišljali ili jeste ali na drugačiji način. Mislim da knjiga jasno pokazuje koliko smo isti, da naši mozgovi rade isto u istim okolnostima. Da nema razlika medju nama.
Koji Vam je bio cilj dok ste pisali? Da li da sebe prikažete iz svih uglova?
Nisam je pisao da bih je objavio, to se desilo slučajno. Pisao sam je svojoj kćerki da, ako poginem u nekim od sportova kojima se bavim, ona zna ko sam bio i da joj moje iskustvo pomogne da živi što kvalitetnije. Život je divan, zapravo život je ono što napraviš od njega a možeš da napraviš doslovno sve što zamisliš. Ako se prepustiš životu, bez inicijative, život može biti pravi pakao.
Vodite li neku statistiku, vezano za knjigu? Ili kraće, da li ste očekivali ovakakv uspeh kod čitalaca?
Bilo bi arogantno očekivati ovoliki uspjeh. Vjerovatno zvuči arogantno i ovo što sam izgovorio ali nije mi to bio cilj.
Prikazali ste i one lepe, ali i manje lepe trenutke svog života. Koji je vaš moto, šta je ono što Vas pokreće u tim manje lepim trenutcima?
Sve je to život. I lijepi i manje lijepi trenutci. Svaki čovjek može upravljati životom u velikoj mjeri. Na neke stvari se ne može uticati ali na dosta toga može. Kad vozim motor, mogu osjetiti sve mirise prirode, ali nekad naidjem i na manje prijatne mirise, uvijek pomislim: pa i to je takodje dio života. I jedni i drugi prodju.
Da li je biti iskren prema sebi, prva stepenica, da budete iskreni i prema drugima?
Istina je uvijek kratka i jednostavna, obično je možete izreći u samo nekoliko riječi. Laž morate pamtiti, kititi je suvišnim detaljima da bi bila više nalik istini. Laž se uvijek otkrije pretjeranim detaljisanjem. Zatim morate naći saučesnike u laži, da pišu knjige o tome, i opet, nikad od laži ne možete napraviti istinu, koliko god se trudili, možete stvoriti samo priču, mit, ali laž je uvijek vidljiva. Zar nije lakše samo reći onako kako jeste?! Nema nikakvog naprezanja. Biti neiskren je nepotreban kognitivni proces koji uzima previše energije i vremena. Stvar je izbora.
Koliko Vas je ta istina koštala u životu?
Ništa. Laž me je uvijek koštala više.
Učesnik ste rata, i to ste isto opisali u svojoj knjizi. Ljudi obično pobegnu u fikciju, a Vi ste u realnost?
90% civilizacije ne razlikuje fikciju od realnosti. Laž je dio kulture. U čitavoj toj laži, istina svijetli kao svetionik.
Radite po čitavom Balkanu. Posle onoga bio sam „vojnik i snajperista“ kako stvari stoje na terenu?
Ponosan sam jer nikog nisam ubio a stidim se što sam učestvovao u rasparčavanju one i stvaranju ove fašističko-kleptokratsko-vjerske države. Ali šta ćete, mladost-ludost.
Evo kunem se: neću nikad više.
Stvari na terenu stoje odlično, nikad bolje. Ja zadnjih deset godina nisam snimio niti jedan kadar u regionu. Snimao sam samo Holivudske projekte. Prije dvije godine sam počeo raditi u Srbiji pa onda i u BiH, ali sve i da nikad više ne zaigram nigdje u regionu zbog svojih stavova i priče, radiću vani, kao i do sad, radiću poslove koje volim, bilo gdje na svijetu, tako da mogu da kažem šta mi leži na srcu bez bojazni da će nacionalisti, patrioti, srednjovjekovni mozgovi i ostali ljubitelji državnih kasa sa ovih prostora moći da me ugroze egzistencijalno.
U Vašu biografiju, upisan je i podatak da ste pilot? Od kud ta želja za letenjem? Da li ste se nekada tokom letenja našli u situaciji da se uplašite ili ste jednostavno neustrašivi?
Daleko sam ja od „neustrašivosti.“ Svaki čovjek se plaši visine, čak i poremećeni ljudi, svi smo mi isti i plašimo se istih stvari. Psihologija je ista za sve ljude podjednako. Dakle svi mozgovi rade isto. Nema svako svoju, individualnu psihologiju. Piloti i padobranci se plaše visine isto kao i svi drugi, samo što smo mi obučeni da djelujemo racionalno i tad, da donosimo ispravne odluke uprkos strahu. Nekako volimo taj strah, u tome je čitav fol, da nije njega, ne bih bio ni pilot ni padobranac. Upravo taj strah je sva čar letenja. Što je više straha, to je uživanje veće – sladja je pobjeda. Bilo je nekih nezgodnih situacija iz kojih sam se, kao što se vidi, izvukao.
Vašu knjigu je pročitala verovatno i Vaša porodica. Da li su oni otkrili neki novi detalj o Vama koji do tada nisu znali?
Naravno, puno je tu stvari koje nisu znali. Puno priča. Ali znali su da sam imao “odredjene” probleme.
Da li ste bar neki detalj sačuvali za sebe ili ste sve, baš sve podelili sa čitaocima?
Sačuvao sam dosta materijala za nove knjige.
Izvinite što ste stalno vraćam na knjigu, fascinirana sam..Knjiga je za sada prevedena na engleski jezik. Da li ste u pregovorima još za neki prevod?
Prevedena je još na francuski i talijanski a potpisan je ugovor i sa njemačkom agencijom, vjerujem da uskoro krećemo sa njemačkim prevodom, prevod na albanski kreće uskoro takodje.
Kako odlučujete u praksi? Glumac ili producent, ili i jedno i drugo…
Proizvodnja filma je predivan proces bez obzira koji posao radite. Do sad sam imao priliku raditi kao producent na nekoliko filmova i reklama, bio sam direktor fotografije na par studentskih vježbi, režirao sam dokumentarni film, montiram gotovo svaki dan, bio sam i klaper…sigurno sam još nešto zaboravio…zaista mi je svejedno šta na filmu radim, svaki od tih poslova je divan i jedva čekam da ustanem u 4 ujutro i da radni dan krene.
Da ne zapostavimo ono prvo Vaše zanimanje. Glumac, šta Vas je podstaklo da se time bavite..dosta neizvesan posao, bez radnog vremena, pun izazova….
Glumom sam počeo da se bavim dok sam ležao u ludnici, tu sam shvatio da gluma nije ništa drugo nego psihijatrija. I psihologija. “Hakovanje” mozgova. Kroz psihijatriju i kasnije glumu, sam shvatio da je potpuno isti princip rada apsolutno svakog mozga na svijetu, osim ako se ne radi o poremećaju, jer, svi smo isti, bez obzira koliko se trudimo biti posebni i drugačiji.
Gluma je nevjerovatno zanimljiv posao – ja glumim druge ljude, dakle ljudi su moj posao. Ljudi su zanimljivi. Zbog toga se bavim glumom.
Filmografija Vam je raznovrsna. Na koji podatak iz nje ste najponosniji...
Radio sam sa Draganom Nikolićem i Bogdanom Diklićem.
Dobitnik ste i nagarada za svoj rad. Koliko su Vam značajne i koliko Vam podsticaja daju?
Da bih ja pobijedio, drugi moraju izgubiti. Ne mogu se radovati kad su drugi nesrećni, ali fino je znati da je vaš trud primijećen
U mogućnosti ste da budete stalno neko drugi (na sceni). Šta je ono što Vas privuče liku, da „uđete u njegove cipele“?
Previše je stvari na koje pazim pri odabiru uloge. Imam puno “filtera” kroz koje moram da provučem taj projekat prije nego što ga prihvatim. Kad pročitam tekst, ako vidim da se borim da prirodno izgovorim bilo koju repliku, to je znak da uloga nije za mene. Zatim režiser. Pogledam njegove prijašnje filmove, ako su ok, to je dobar znak. Zatim moram da znam ko su mi direktni partneri u kadru, ako mislim da nisu dovoljno dobri, odbiću ulogu jer mislim da je gluma zajednička igra, da bi scena bila dobra svi moraju biti dobri. Zatim budžet. Ako je budžet mali, to mi govori da finansijeri nisu smatrali da se u taj projekat isplati ulagati. Ovo je vjerovatno najbitniji filter jer kad produkcija ima novac, onda može uposliti boljeg režisera, skuplje glumce, itd., dakle veličina budžeta govori sve o ozbiljnosti projekta i veće su šanse da će film biti dobar.
Gde je u glumi za Vas, crta, izmedju zanatskog i umetničkog?
Dok sam se bavio umjetnošću, nisam ništa napravio, kad sam o njoj počeo razmišljati kao o poslu i shvatio da je novac odličan motivator, tad sam krenuo da se trudim puno više. Ne mogu reći da je novac na prvom mjestu, nije ni blizu toga, ali je jako važan i čini da se osjećam dobro dok radim, da se moj rad vrednuje. To je bitno. U suprotnom bih hodao po setu i mislio “šta mi ovo treba” i to bi bio jedini vidljiv podtekst u svakom kadru a to ne treba ni mojoj karijeri ni produkciji. Kad se rade jeftini filmovi, produkcije zovu prijatelje da igraju za male pare i svi se osjećaju potplaćeno i manje vrijedno i to se uvijek na kameri vidi.
Da li mislite da je produkcija nekako sastavni deo glume, ili podrazumevano, ili još jedno polje gde ste hteli da se potvrdite u smislu, „da, ja to mogu“?
Svaki čovjek je sposoban za jako puno toga, razlika je što ja rušim ograničenja koja postoje samo u glavi. Postoje sistemi vjerovanja koji od najranije mladosti uče ljude da su mali i nebitni, da oni ništa ne mijenjaju, ne odlučuju, da su bezvrijedni i ljudi u to vjeruju i prepuštaju se „sudbini“ umjesto da preuzmu kormilo. Svi ljudi mogu sve. Davno sam to sebi prestao da dokazujem, drugima nemam potrebu dokazati ništa. Prestao sam sa grickanjem noktiju, cigaretama, alkoholom, drogom, bilo kakvim hemikalijama i stimulansima spolja, danas pušim cigarete ali samo na filmu i u teatru ako to uloga zahtijeva, nakon radnog dana, opet sam nepušač, imam potpunu kontrolu nad svojim mozgom i znam da je ta kontrola dostupna svakom čovjeku, to se može naučiti i uopšte nije teško. Svaki čovjek može potpuno upravljati sobom i biti slobodan ali ljudi se boje slobode, boje se života, religije su ih toliko isprepadale od života da im smrt izgleda kao bolja opcija.
Ovo je isključivo moje mišljenje i moj život, mišljenje drugih o njemu ne mijenja ništa. Ja o vama znam da biste mogli npr. postati pilot, a vi to o sebi ne znate. Ja znam da možete, a vi mislite da ne možete jer ste postavili sebi granicu i rekli samoj sebi da je to nemoguće. Ja vjerujem u vas više od vas same, jer znam, ne pretpostavljam, znam da to možete. Ja sam bio beskućnik i narkoman prije 20 godina, i šta će promijeniti nečije mišljenje o tome? Za šta je bitno? Ja mogu apsolutno sve što želim kao i svaki drugi čovjek, samo je pitanje da li me to nešto privlači toliko da se želim tome potpuno predati. Film je posao koji zahtjeva potpunu predaju, u svakom smislu i u svakom sektoru. Ništa ne radim da bi nekome drugom ili sebi bilo šta dokazivao, jednostavno živim to u tom trenutku, jer me to zabavlja, kad to završim posvetim se nečemu drugom, na taj način kvalitetno provodim vrijeme. To je sve.
Koja je najveća životna istina koju ste spoznali tokom života i držite je se?
Ima ih puno. Svi smo u krvnom srodstvu, medju nama ne postoje razlike. Religije nas vještački prave različitima i time unose razdor medju nas da bi mogli zaradjivati od naše smrti i nesreće koju oni, samo s tim ciljem i generišu. Ako znate išta o psihologiji, shvatićete da su sredstva manipulacije kojima se koriste svojstvena isključivo psihopatama, a to su: izazivanje straha i izazivanje osjećaja krivice.
Problem čovječanstva je taj što nas životu uče oni koji nikad nisu živjeli, oni koji su svoje vrijeme proveli izbjegavajući život – pa čemu vas oni mogu naučiti? Mogu vas naučiti jedino tome kako da i vi izbjegnete život. Ti isti sebi uzimaju za pravo da vas uče i o smrti, otkud oni znaju išta o smrti kad nikad nisu bili mrtvi? Mi smo homosapiensi, dakle majmuni, koji ničice padaju na koljena pred lošom glumom, morbidnom muzičkom kulisom, smiješnim kostimima i megalomanskom, mračnjačkom scenografijom. Nijedan od nas majmuna nije ni “duhovniji” ni vredniji od bilo kog drugog. Mi smo svi žrtve trome evolucije. Kakav bi to univerzalni kreator sve materije i energije u kosmosu želio da ima bilo kakvog posla sa glupim majmunima, a komo li još da se za njih zanima 24/7 i ispunjava im želje jer ga oni vrlo skoncentrisno moljakaju za nešto? Najveća životna istina koju sam otkrio je sam život, bez ikakvog cilja i bez frustracije da se neki cilj mora ispuniti. Svaki pokušaj pronalaženja svrhe u životu je, koliko znam, završio neslavno. Pedeset milijardi jedinki Homosapijensa je do sad živjelo ovdje, svi do jednog su tražili smisao života i koliko znam, još ga niko nije našao, što znači: ili smo toliko glupi pa ga ne možemo naći (što je jedna od istina) ili smisao života jednostavno ne postoji ili smo ga samo tražili na pogrešnom mjestu. Jedini stvarni smisao koji nam je dala priroda je produžetak vrste i ispunjenje te svrhe je osjetio svaki roditelj. Dakle, živi i uživaj koliko god možeš, ali kvalitetno, jer neće dugo trajati niti će se ikad ponoviti. Kanite se bilo kakvog “duhovnog učenja.” Živi. Samo živi. Punim plućima udiši vazduh. Gledaj u sunce. Ono ti je dalo život. I pliz, ne zahvaljuj mu se, ne čuje te, ne gubi vrijeme. Vrijeme je najvažnije.
Kako bi ste sebe ukratko opisali?
Ja sam identična genetska kopija bilo kojeg drugog Homosapiensa. Ni bolji ni gori. Sa istim emocijama i mislima. Najobičniji čovjek kojeg poznajem.
Olivera Marinković