UŽIVAM DOK KREIRAM ULOGU

Glumicu Jelenu Jovičić ovih dana gledamo u dve televizijske serije. “Tajna vinove loze” u kojoj igra, jednu modernu, “opasnu” ženu, I plavušu Silvanu, koja sve shvata na pogrešan način,  koja svoje kolege iz Kan holdinga dovodi do ludila, a publiku do smeha.  Njen lik je  parvo osveženje ove popularne I veoma gledane serije.  Za ljubitelje pozorišta, njena pojava na sceni  je  radost I praznik I za oči I za dušu. U “Pozorištu na Terazijama”, igra, peva, glumi a takodje je I filmska I glasvona glumica.

Evo šta je  za Naj magazin rekla:

Gledamo Vas ovih dana u dve TV serije, potpuno različite  žanrovski. Koliko Vam prija različitost uloga?

Prija mi. Volim izazove,  uživam dok kreiram ulogu. To mi je najlepši deo svega.  Što su različitije veći je izazov. Samo mi treba vremena za svaku. Da se ne poklapaju.

Vi ste televizijska, pozorišna, filmska i glasovna glumica. Svaki medij ima svoju čar, a po Vašem mišljenju, kakvu nosi svaki pojedinčano?

Svaki je lep ali i težak na svoj način. Tv i film su iscepkanih kontinuiteta pa prvi dan snimite kraj filma, a onda sutradan početnu scenu…važno je da svaku scenu imate u glavi i da znate gde se tačno nalazite u tom procesu, zatim ima puno čekanja, dok pozorište je živa stvar pa nema iste predstave, dosta zavisi i od publike, ja lično najviše volim teatar jer tu zaista, zaista  meračim.  Sinhronizacija opet pomaže da usavršite glumu na rez, jasnoća likova, preciznost govorne radnje. Svaki je lep na svoj način.

 Televizija donosi najširu popularnost. Vaša Silvana, je pobrala sve  simpatije publike…

Mogu vam reći, volela me publika i pre ali ovo je potpuno neverovatno. Silvana je izgleda baš pobrala simpatije, mislim ona je lujka ali takvi ljudi postoje, čak i luđi, ona nije loša osoba ali jeste blesava za sve novce. Valjda je to gledaocima simpatično

 Iako u seriji „Igra sudbine“ sve mešate, sigurna sam da po broju odrađenih uloga, koje su dijametralno različite, ipak sve odlično pamtite. Da li je učenje teksta sada rutina ili..

Učenje teksta se vezuje za radnju, inače tehnika učenja i pamćenja teksta se zove mnemotehnika i na akademiji se još usavrši. Kad znate šta radite i način na koji mislite u okviru uloge koju tumačite, tekst sam izlazi iz usta.

 Već naziremo da se U tajni vinove loze Vaša uloga proširila i da se poprima lik žene koja želi da stigne do svog cilja. Da li je završeno snimanje i kako pamtite rad u toj seriji?

Snimanje je završeno letos. Pamtim rad kao veoma naporan jer se snimalo celi dan, pa kako je dan odmicao,  sve više je padala koncentracija ali bože moj to je naš posao.  Meni je zapravo najvažnija sinergija reditelja, sa nama glumcima i kad se to potrefi onda su i drugi oko nas inspirisani da kreiraju, a tamo smo baš imali sjajne kolege sa kojima sam uživala u radu.

 Kako „branite“ likove koji ni po čemu ne liče na Vas privatno…

Tako što tražim neku njegovu dobru osobinu. Onda ta klackalica između njegovog lošeg i dobrog uvek daje dinamiku liku da bude živ i stvaran. To nije lako ali pošto je gluma način mišljenja, ja uđem u glavu lika koji tumačim. Tragam za njegovim postupcima, a ne svojim,  kako bih ja to uradila. Naravno da sve to ide kroz naš lični filter i da nikada ne dajem ono što nemam u sebi već pokušam da zamislim sebe u njegovim cipelama i biografiji.

Gluma je timski posao. Koliko Vam je bitno da  ljude sa kojima sarađujete poznajete i pre započetog posla ili je druga opcija zanimljivija?

Da ih poznajem mi nije bitno uopšte. Samo da su profesionalci. Čak i ako nekog lično  „ne mirišem”, pa ispred kamere ili na sceni to se ne vidi.

Mada, ima li nekog iz Vašeg posla, sa kim niste saradjivali, a voleli bi ste, ili …

Ima,  ali to je neizvodljivo jer je ta glumica preminula. Sa Oliverom Marković. Ustvari, čak ne bih morala ni da radim sa njom već samo da je gledam i proučavam neka glumačka sredstva na sceni i u kadru. Volela bih i sa Mirom Banjac, možda mi se i ostvari u Igri sudbine. Nikad se ne zna.

 Pozorište je živa stvar  i ni malo lak posao, jer na sceni treba da  pevate, glumite i igrate, a Vi ste u tome vrlo uspešni. Koliko  priprema, fizičke i mentalne snage traži takav rad?

Dosta koncentracije, stalnog rada i dobre organizacije. Meni je za to potreban mir. Ne mogu da iz neke bašte u kafiću u kojem sam celi dan ispijala kafe da odem na scenu da igram. Jednostavno meni treba koncentracija i tišina. Mentalna snaga,  da ne pričam. Naša mentalna snaga je naša moć. Džaba fizička spremnost ako smo mentalno slabi i metiljavi. Sportski duh me nije napustio iako dugo nisam igrala odbojku, radim na telu i duhu neprestano.

S obzirom da je pozorište  živa stvar, pamtite li nešto što se dogodilo, a  bilo je van scenarija, pa ko vidi video je…a ko nije, prošlo je?

Naravno,  koliko puta. I dan danas prepričavamo pa se smejemo. Sve je za ljude. Važno je samo da to ne pređe u rutinu. Spontanost je dar i stanje duha pa ako i padne neka greška, šala ili geg, ne štrči jer je bilo spontano.

Da li je čar u pozorištu, što je svako izvodjenje samo za sebe, a serije I filmovi -šta je uradjeno, uradjeno je?

Pa jeste. Živa materija. Teatar je bukvalno živ. On diše. Zato se neke predstave zaista rode, žive i umiru same od sebe.

 Od  predstava u kojima ste ostvarili značajne uloge, da li ste imali  prilike da i negde u inostranstvu, pogledate konkreno na Brodveju, kako oni to rade  ili…

Gledala sam Drowsy Chaperone, kod nas nazvane Brodvejske vragolije…to sam donela u pozorište kao ideju i eto posle 12 godina od tada, mi smo je postavili. To je bilo fantastično. Jednostavno ostala sam otvorenih usta zakucana u stolici posle njihove izvedbe.

 Napravili ste i iskorak kada je pozorište u pitanju. Vaša produkcijska  kuća, napravila je predstavu Spamalot, koja se uspešno prikazuje u  zemlji i regionu. Ko sve stoji u potpisu osim Vas, u predstavi i u čemu je tajna uspeha ovog mjuzikla?

Tačnije ja sam tu bila umetnički faktor koji je okupio ceo ansambl sa sve glumcima, dirigentom, rediteljem, kompletnom ekipom koju sam poznavala i koji su ušli u priču jer im se dopala ideja koju je predložio producentski tim mladih ljudi.  Nikola i Sonja Miljković, Stefan Momić, Saša Vujisić.  to je to koliko se ja sećam. Ja sam potpisala doradu prevoda teksta,   prevod i adaptaciju kompletnih songova i igrala jednu od uloga.

 Da li ste razmišljali o pevačkoj karijeri i van pozorišta. Tu ste zaista fantastični …

Pa jesam ali za to treba vremena i novca pa da se samo tome posvetim u nekom periodu. Ne znam videćemo…

 Koju pesmu volite da čujete ili zapevate  privatno, koja Vas uvek podigne na noge i kakvu muziku slušate? 

Slušam izvornu srpsku, sevdalinke, cigansku, džez, mjuzikle, kantri, bluz, a najviše volim da čujem muziku iz filma Flešdens-to me diže. Da zapevam volim sve što dira moju dušu. I narodnu i zabavnu. Ne pravim pitanje.

 Pamtimo Vas uz Bodu Ninkovića i kao voditeljku Beovizije. Kako Vi pamtite taj period? Predpostavljam da je i to bilo dragoceno iskustvo?

Sećam se da mi je Boda noć pred prvu Beoviziju 2005. rekao : “Od sutra više ništa neće biri isto”. Tako je i bilo. To me je lansiralo. Bilo je lepo. To su bila neka lepa vremena i neko doba nevinosti i čednosti u odnosu na ovo danas.

 Od mnoštva uloga koje ste ostvarili u tv serijama i filmu, nezahvalno  je pitati koja Vam je najdraža, ali po kom kriterijumu birate uloge, i  kažete „da, ova je baš za mene“?

Po tome da li smatram da imam šta da dam. Najgore za glumca ili umetnika uopšte je da gradi kontinuitet na opštem, površnom, na praznini. Bolje je i stati i napraviti pauzu u karijeri i poraditi sam sa sobom pa onda kad dođes do dobre komunikacije sa svojim osećanjima, nastaviti.

Da li je to najvažnija stvar u glumi, da imate kontinuitet  u poslu, jer  to znači „biti u formi“ ili volite da imate pauze od uloge do uloge?

Ja lično volim da imam pauze. Ne velike. Ali volim da “odleži” uloga i da kroz nove sadržaje, literaturu, iskustva, obogatim svoje biće i malo se pročistim za sledeću ulogu.

 Kao i svi glumci, nemate radno vreme od 7 do 15. Interesuje me kako  trošite vreme kad niste na sceni i kada nema reflektora, publike?

Volim da polako trošim dane. Kao da je vreme stalo. Šetnja u prirodi, dobra knjiga, sa decom, prijateljima, da pogledam dobru predstavu, da učim neke nove veštine vezane i nevezane za posao kojim se bavim.

Hvala na izdvojenom vremenu I na  saradnji,

Olivera Marinković