U SVAKOJ ŽENI ČUČI JEDNA HEROINA

Simbolično, umesto cveta, čitateljkama — ali i čitaocima Najmagazina — poklanjamo razgovor sa ženom čija priča nosi snagu, iskrenost i hrabrost da se najdublje životne rane pretoče u reč. Aida Kamber nije samo autorka dve zapažene knjige; ona je glas iskustva koje mnogi prepoznaju, ali ga retko izgovaraju naglas.

U vremenu kada se o ličnim traumama često govori tiho ili uopšte ne govori, Aida Kamber bira drugačiji put — otvoren, direktan i lišen ulepšavanja. Njene knjige nastaju iz lične borbe, ali se pretvaraju u univerzalne priče o ženama koje su morale da pronađu snagu tamo gde je, naizgled, više nije bilo. Upravo zato njeni redovi ne ostavljaju čitaoca ravnodušnim; oni diraju, uznemiravaju, ali i ohrabruju.

Sa autorkom koja je sopstvenu bol pretvorila u književnost koja pokreće razgovor o nasilju, sistemu koji često izostane kada je najpotrebniji i o ženskoj snazi koja se rađa iz najtežih iskustava, razgovarali smo otvoreno i bez zadrške.

Evo šta smo zabeležili za Najmagazin:

1. Kako red i običaji nalažu, prvo da Vas pitam kako ste i šta trenutno radite?

Na početku, pozdrav svima. Ja sam Aida Kamber, autorica dvije knjige. Odlično se osijećam, a moj glavni posao je frizerski, koji mi je veoma važan za život. Pored toga, pišem knjige i u poslednjih godinu i po dana sam objavila dvije knjige.

2. Moram da Vas citiram i zamolim da pojasnite našim čitaocima koji nisu upoznati — zašto kažete da je Vaša životna priča samo „deo protokola“?

Napisala sam dvije knjige. Prva knjiga je Sejdia, koja govori o mom dijetinjstvu u ratnom okruženju u Sarajevu. U njoj sam opisala kako se osijeća dijete dok traje rat i kako ga doživljava. Posle toga sam napisala knjigu Broj u protokolu.

Broj u protokolu je priča o ženama koje su, nažalost, doživjele zločin nad svojim tijelom. Mi smo često samo broj – ne samo u protokolima, nego i u stvarnom životu. Ova knjiga pokazuje da i kada prijavimo zločin, često smo samo jedan broj i jedan protokol.

3. Drugom knjigom ste stali ispred onih koji su imali slično iskustvo, ali nemaju hrabrosti da to javno kažu?

Knjigu Broj u protokolu napisala sam zajedno sa svojom prijateljicom Evom Majstorić. Željela sam da ova  knjiga dopre do celog svijeta, jer priča nije samo o ženama jednog naroda, već o ženama svih naroda. U njoj vidimo da su sve žene, nažalost, bile žrtve nasilja tokom rata devedesetih godina. Ono što je zastrašujuće jeste da se umanjuje bol žrtve,  i danas mnoge od tih žena, bez obzira kojoj strani  pripadale – žena sa protivničke strane nosi iste traume kao i žena iz Bosne i Hercegovine.

4. Da li biste želeli da svoju priču podelite sa našim čitaocima koji nisu upućeni u nju?

Statistike pokazuju da je u Bosni i Hercegovini bilo više od 50.000 žena koje su bile žrtve nasilja, uključujući i seksualno nasilje od strane vojnika. Nažalost, mnoge to ne prijavljuju. Boje se da prijave. Sramota ih je jer plaše se osude. Zbog toga je Broj u  protokolu knjiga koja neće biti lako prihvaćena. Još uvijek se o ovim temama ćuti i one se često guraju pod tepih. A upravo je to nešto što želimo da prijavimo i o čemu želimo da govorimo.

5. I sami ste bili zlostavljani?

I danas, ako pitate neku ženu šta znači biti zlostavljana ili doživjeti neki vid nasilja, ona će vam reći da je to možda psihičko zlostavljanje, ili jednostavno fizičko.  Mislim da na svijetu gotovo da nema žene koja nije doživjela neki oblik zlostavljanja, pa makar to bilo i verbalno, u saobraćaju.  I sama sam, nažalost, bila žrtva nasilja – psihičkog, a jednom i fizičkog. Bilo mi je veoma teško da to prihvatim i mislila sam da se meni nikada ne može desiti, zbog mog jakog karaktera i činjenice da sam žena koja ne odustaje od sebe. Ali, eto, desilo se. Situacija je bila takva ali i okolnosti su bile takve da sam morala da trpim.

Ono što vrlo često poručujem ženama jeste: ne dozvolite sebi da  budete  zlostavljene. Kada mi se to dogodilo, bila sam  sama, u stranoj zemlji, sa svojim bivšim suprugom, koji me je zaista dugo i teško psihički zlostavljao, a jednom i fizički.

6. Hrabri ste i “bez dlake na jeziku”. Da li Vas je to nekada koštalo, naravno ne u materijalnom smislu?

Zato sam stala u odbranu ne samo jedne žene, nego mnogih žena.  Ova knjiga isto tako govori o ekonomskom zlostavljanju, o zlostavljanju žena koje su transrodne osobe, koje teže  da budu dio nas jer se tako osijećaju.

7. Da li su Vaše knjige bile katarzične za Vas? Samoizdavač ste?

Moja najveća želja bila je da napišem knjigu Sejdia, jer je ona priča koja nosi moju trauma, ali je  bila i moja terapija. Druga knjiga takođe je bila oblik terapije, i željela sam da žena koja pročita ovu knjigu shvati da ne mora sama da se bori protiv nasilnika i sistema koji nam često ne pomaže.

Ove dvije knjige koje sam napisala veoma su značajne za mene, i sama sam ih finansirala. Nisam čekala odobrenje bilo koga. Odabrala sam sama da objavim ova dva dijela, koja se zataškavaju i ne daju da se o njima priča glasno!

8. Bez svake sumnje ste jaka žena, žena sa stavom.

Lako je živjeti u sistemu gdje jedna ovca ide za drugim ovcama. A kada u jednom sistemu imate svoje mišljenje, svoje stavove, tada niste prihvaćeni. Nažalost, žene koje danas imaju stav i one koje ga glasno kažu, nisu omiljene u ovom društvu, zato što se smatra da upravo žena koja ima svoj stav i onako koja ga iznosi javno, je jedna feministkinja koja je protiv porodice i protiv muškaraca. Ja sam neko ko priča zaista o najvećim problemima sa kojima se susreću žene, a uz to ne mrzim muškarce, nego smatram da muškarac treba da bude podjednak u funkcijama sa ženama i da budu ravnopravni u društvu, a ne da budu nejednaki.

9. Knjiga Sejdia   je dobro prošla kod čitalačke publike?

Ove godine će biti dvije godine kako je izašla knjiga Sejdia koja je zaista napravila jedan ogroman bum, ne samo u BiH, nego i van nje. Sa ovom knjigom smo bili u Italijanskom senatu  u  Rimu, predstavljali smo je prošle godine u septembru. Doživjela je novo izdanje, prvenstveno što je pisana o svim slučajima koji su se dogodili na cijeloj teritoriji Bosne i Hercegovine.

10. Da li kod Vas građa knjige nastaje kao film u glavi, ili sednete za računar pa pišete dokle vas misli vode?

Možda neki misle da se knjiga pišu svaki dan. Ja ne pišem svaki dan. Ja knjigu pišem onda kada osijetim u svojoj glavi i kada je čujem,   upravo određene teme, problematike koje moram izbaciti na papir. Najviše me tjera sistem u kojem živim. Sistem koji mi ne dozvoljava da budem ono što jesam. Nažalost, jako mnogo danas udara po ženi i ne daje joj se sloboda.  Hoće ponovo da je vrate tamo gdje je bila prije nekih 80 godina. Ne žele da joj daju slobodu da bude ekonomski nezavisna, niti da može da raste, niti da može da napreduje. To ne smijemo dozvoliti sebi. Zato sam napisala ovu drugu knjigu, a slijedeća se  već piše. Ono što pišete, morate da živite. Ja živim svaku priču, svako napisano slovo, svaku napisanu rečenicu. I zbog toga treba uvijek da postoji inspiracija. Nju ne može imati čovijek svaki dan. Tako da knjiga ne može da se napiše za 5 dana, za 10, ili možda za 20 mjeseci. Na knjizi se mora raditi. Tako da svaka knjiga koja je izašla od mene u zadnjih 2,5 godine, izašla je zaista sa prejakim temama.

11. Da li je pisanje za Vas proces koji je, kao i za mnoge, katarzičan?

Apsolutno da da. Kada su me pitali zašto sam upravo nakon trideset godina napisala knjigu Sejdia, shvatila sam da sam jednostavno morala da izbacim emocije za koje sam mislila da sam ih negdije zakopala i da više nisu tu.

Onog dana kada sam počela da pišem Sejdiu, shvatila sam da sam žena puna trauma koje sam ponijela iz detinjstva. Kada budete čitali ovu knjigu, videćete mnoštvo bolnih uspomena koje sam nosila u sebi. Kada sam je napisala, doživjela sam olakšanje.  Ali svaki put, na svakoj promociji, ponovo proživljavam svako slovo i svaku rečenicu. Tako je bilo i sa drugom knjigom, Broj u protokolu, gdje sam se saosjećala sa svakom od žrtava koje su, nažalost, doživjele zločin nad svojim tijelom.

12. Neki kažu da je Vaša knjiga „teško štivo“. Da li se slažete s tim?

Svako od nas nosi svoj krst. Zamislite da svako od nas napiše svoju knjigu, svoju životnu priču. To bi zaista bilo jedno teško, životno štivo.  Sejdia pokazuje svima nama ko smo i šta smo mi, a zatim i Broj u protokolu. Moramo znati da ne čitamo mi knjigu, nego knjiga čita nas.

13. Vi ste osoba čija se reč čuje, sluša i upija. Da li su sve Vaše aktivnosti usmerene ka toj vrsti uticaja?

Biti aktivan na društvenim mrežama mač je sa dvije oštrice. Svaki put kada objavim neki video-klip, tačno znam koga treba da pogodi i koju temu želim da obradim, kao i zašto je obrađujem. Svaka moja riječ ima određenu težinu.

Imam ogromnu odgovornost, pogotovo zato što me sluša veoma velika masa ljudi. Moram biti pažljiva – mogu nekoga povrijediti, a mogu nekoga i nehotice dotaći na poseban način. Ali sto ljudi, sto ćudi. Sigurna sam da će se neko pronaći povrijeđen u nekim mojim iznošenjima mišljenja.  Vrlo sam često sarkastična kako bih ono što živimo pretvorila u smijeh. Nažalost, sarkazam zna povrijediti, ali i probuditi u ljudima određenu refleksiju o sopstvenom životu i ponašanju. Mislim da moji video-klipovi nisu samo poučni, nego su to sadržaji iz kojih se može mnogo naučiti, pogotovo ako znate čitati između redova.

14. Hrabo se suprotstavljate lošim komentarima koji Vas prate na društvenim mrežama, što govori o Vašoj snazi. Da li ste oduvek bili takvi ili ste tu snagu gradili kroz iskustva? Ili ste, možda, oduvek imali to „nešto“ što Vas izdvaja?

U životu je najvažnija matica u kojoj odrastate. Ja sam rasla izmedju  dvoje ljudi koji su se jako voljeli, uz majku koja je bila veliki heroj i koja mi je to pokazivala kroz moje odrastanje. Naučila me je da budem hrabra još kao djevojčica, a danas kao žena.  Kada vas majka nauči da je važno ono što vi mislite o sebi, a ne šta drugi misle o vama, tada nijedan komentar ne može da vas dotakne, pogotovo ne od ljudi koji vam ništa ne znače.

15. Preporučivali ste nekim ženama da potraže pomoć life coacha kako bi promenile svoje životne stavove. Od koga ste Vi učili kroz život? Da li ste tražili savete ili ste se oslanjali isključivo na sopstvena rešenja?

Vrlo često dajem ženama savjet da pronađu life coacha ili nekog psihologa kako bi im promjenio malo svijest. Nažalost, mi smo naučene da završimo neku školu, čisto da imamo zanat ili posao, i da se dobro udamo.  Nekako mislim da se ne treba udavati za bogate i sposobne  muškarce, nego da one treba da budu bogate žene, da postanu sposobne i samostalne. Treba da ohrabrimo naše žene, jer u svakoj od njih čuči jedna heroina.  Nažalost, dešava se da takve žene postaju najveći neprijatelji ovog sistema.

I ja sam podlegala sistemu. I ja sam se udala sa 29 godina, misleći da mi je vrijeme. A onda sam shvatila da treba da živim i radim onako kako ja želim. Kada sam bila u najvećim problemima, naravno, uvjek je tu bila moja mama – dala mi je podršku, a bio je tu i moj otac.  Ali ja sam puno čitala. Čitala sam kako da naučim ko sam zapravo ja, kako da prebrodim određene probleme i na koji način da pronađem sebe. Zato je jako bitno da čitate.

16. Vrlo ste lepa i harizmatična žena. U kojim situacijama je to bila olakšavajuća, a u kojim otežavajuća okolnost?

Hvala na ovom pitanju i hvala na komplimentu. Dok sam živjela u BiH, bilo mi je teško napredovati, zato što su većinom muškarci tražili „više“ da bih dobila zauzvrat nešto što mi je bilo potrebno za moj napredak.  To nije baš tako u evropskim zemljama. U evropskim zemljama mi žene se držimo jedna za drugu. Do sada su mi pomagale žene i ništa zauzvrat nisu tražile.  Mnogo puta me je zaista koštala moja ljepota, jer se smatralo da lijepa žena nije i pametna žena.

17. Uz Vas je često i Vaša majka. Koliko Vam njeno prisustvo znači?

Kada bih Vam rekla, moja majka je meni i majka i najveći prijatelj. Sa svojom majkom sam od prvog dana, kako sam se rodila, imala poseban odnos – puno ljubavi, a najviše razumjevanja.   Mnogo sam sretna što je moja majka žena koja ima otvoren um i puno ljubavi. Ja sam došla kao plod dvoje ljudi koji su se mnogo voljeli.  Danas se vrlo često osijećam kao da ja njoj dajem jedan drugi, ljepši život, jer to moja majka zaslužuje. Mene je moja majka spašavala od kiše metaka i kiše granata.

18. Šta za Vas znači „biti dobar čovek“? Kada takve ljude sretnete u svom životu, da li ih čuvate poput dijamanta?

U današnje vrijeme je teško biti dobar čovjek. U moru zla, u moru negativnih ljudi i negativnom sistemu u kojem živimo, ali kada shvatite da svako od nas daje ono što nosi u sebi, tada možete razumijeti i onoga koga imate pored sebe.  Jako malo je ljudi koji su pravi dijamanti. A ja svoje dijamante čuvam u najvećem sefu – to je moje srce!

19. Često čujemo da je sve energija. Kako biste Vi opisali svoju?

Ja bih ovako rekla: ja sam energetsko jako slaba  osoba. Mislim da će me mnogi razumjeti šta sam time htjela da kažem.

Želim da Vam se zahvalim zaista od srca na ovom predivnom intervjuu i što ćete u Vaš najbolji magazin predstaviti upravo Balkanku – ženu koja ne preza ni od koga i koja se nikoga ne boji. Nadam se da će na ovom svijetu biti mnogo žena kao što sam ja, da pokažemo svima da smo jake, da smo samosvjesne i da možemo da živimo i bez muškaraca!

Olivera Marinković