Da su Deset zapovesti zakon srca, sudovi bi bili prazni

Postoji jedno jednostavno, gotovo zaboravljeno pitanje: šta bi bilo kada bi ljudi zaista živeli po Deset Božijih zapovesti?

Ne iz straha.
Ne iz navike.
Ne zbog slike pred drugima.
Već iz unutrašnjeg osećaja odgovornosti prema sebi, prema drugome i prema Bogu.

Sudovi bi ostali bez posla.
Policija bi se bavila saobraćajem i izgubljenim psima.
Vrata zatvora bila bi zatvorena – ne zato što nema ključeva, već zato što nema potrebe.

Jer Deset zapovesti nisu zabrane – one su zaštita.
One nisu kazna – one su putokaz.

Ne ukradi.
Ne laži.
Ne svedoči lažno.
Ne poželi tuđe.
Poštuj roditelje.
Ne čini preljubu.
Ne ubij – ni rukom, ni rečju, ni ćutanjem.

Da se toga držimo, odnosi među ljudima bili bi jednostavniji.
Istina ne bi bila hrabrost, već normalnost.
Pravda ne bi bila borba, već stanje.
A ljubav – ne bi bila retkost.

Ali živimo u svetu u kome je licemerje postalo društveno prihvatljivo.
U svetu u kome se zakoni ne poštuju dok neko ne zapreti kaznom.
U svetu u kome je profit postao jedino merilo vrednosti.

Sve ima cenu.
Sve se računa.
Sve se meri dobitkom.

Samo ono što je najvrednije – ostavljeno je po strani.

Ljubav.
Zagrljaj.
Lepa reč.
Istina izgovorena i kad boli.
Pomoć bez kamere i svedoka.

To se ne isplati.
To se ne vidi na računu.
To se ne meri u brojkama.

Pa smo to gurnuli u stranu.

Setimo se toga svake godine, u novogodišnjoj noći.
Tada jedni drugima želimo zdravlje, mir, više razumevanja.
Tada obećavamo da ćemo biti bolji ljudi.
Tada verujemo da „od sutra“ sve može drugačije.

A već 2. januara – vraćamo se starim obrascima.
Istim lažima.
Istim opravdanjima.
Istoj trci za „više“, dok ne znamo ni zašto nam treba.

Posebno boli ono što se retko izgovara naglas:
mnogi idu u crkvu, pale sveće, poste – a žive suprotno svemu što Deset zapovesti uče.

Krstimo se, ali varamo.
Molimo se, ali sudimo.
Tražimo pravdu, ali samo za sebe.
Pričamo o Bogu, a zaboravljamo čoveka ispred sebe.

A zakon je jednostavan i ne može se zaobići:
sve se vraća i sve se plaća.

Ne uvek odmah.
Ne uvek onako kako očekujemo.
Ali uvek tačno.

Plaća se laž – gubitkom poverenja.
Plaća se pohlepa – prazninom.
Plaća se nepravda – nemirom.
Plaća se hladnoća – usamljenošću.

I obrnuto.

Dobro se vraća tišinom u duši.
Istina se vraća snagom.
Ljubav se vraća smislom.

Deset zapovesti nisu napisane da bi nas sputavale, već da bi nas sačuvale od nas samih.
Od naše sklonosti da opravdamo sve što nam donosi korist.
Od našeg zaborava da nismo sami na ovom svetu.

Ako bismo ih zaista živeli – ne bi nam trebali ni sud ni policija.
Trebao bi nam samo obraz, savest i hrabrost da budemo ljudi.

Možda je vreme da se prestanemo pitati šta svet duguje nama.
I da se, konačno, zapitamo:
šta mi dugujemo jedni drugima.

I da li zaista verujemo u ono što govorimo da verujemo.

Olivera Marinković