SVETI TRIFUN ILI SVETI VALENTIN?

Dok koračamo kroz ovaj februarski dan, svedoci smo neobičnog preplitanja tradicija koje, na prvi pogled, govore različitim jezicima, a zapravo piju sa istog izvora smisla. Kao hroničar ovog vremena, ali i neko ko bdi nad duhovnim zdravljem naroda, ne mogu a da ne primetim kako smo se olako podelili na one koji slave zapadni praznik zaljubljenih i one koji se drže pravoslavnog zaštitnika vinogradara.

Na Zapadu, spomen na Svetog Valentina postao je globalni fenomen romantike i ljubavi. Istorija nas podseća na sveštenika koji je, uprkos carskim zabranama, tajno venčavao vojnike, verujući da je blagoslov ljubavi iznad svakog zemaljskog zakona. S druge strane, naš Sveti Trifun, koga pravoslavni svet danas proslavlja, u narodu je duboko ukorenjen kao čuvar prirode i vinograda. On je onaj koji priziva buđenje života u korenu loze, simbolišući radost koja dolazi kroz trud i blagodat zemlje.

Međutim, u toj potrazi za razlikama, mi često gubimo iz vida suštinu. Dok jedni kupuju cveće i poklone koji simbolizuju ljubav, a drugi podrezuju čokote, oboje zapravo slave život i plodnost duha. Istina je, dragi moji, da smo u vrtlogu komercijalizacije s jedne i rigidnog tradicionalizma s druge strane, zaboravili na ono najvažnije – na Deset Božijih zapovesti koje ne prave razliku između „romantične“ i „opšte“ ljubavi.

Zaboravili smo na temeljni poziv: ljubi bližnjeg svog. Ta zapovest ne bira trenutak, niti čeka crveni datum u kalendaru. Ona od nas zahteva da volimo čoveka pored sebe baš onakvog kakav jeste – nesavršenog, uplašenog, drugačijeg, pa čak i onog koji nam nije po volji. Prava ljubav nije samo u crvenom srcu ili punoj čaši vina; ona je u miru koji pružamo drugome i u praštanju koje darujemo svetu.

Sveti Valentin i Sveti Trifun ne stoje na suprotnim stranama barikade. Oni nam obojica, svaki kroz svoju žrtvu i čudo, poručuju da bez ljubavi čovek ostaje samo „prazno zvono koje odjekuje“. Umesto da se raspravljamo čiji je praznik stariji ili važniji, trebalo bi da se zapitamo koliko smo ljubavi danas ugradili u svoje susrete. Jer, na kraju dana, jedina prava mera našeg postojanja biće upravo to – koliko smo mira i ljubavi ostavili onima koji koračaju pored nas.