ŠTA OBLIKUJE NAŠE PAMĆENJE?

Koliko puta vam se dogodilo da vas neko pita šta ste juče jeli, a vi se ne sećate ni približno, dok istovremeno možete da opišete miris svoje učionice iz trećeg razreda osnovne škole, ili tačan izraz lica nekoga koga niste videli dvadeset godina? Čovekov mozak je čudnovata kombinacija preciznog arhivatora i nepažljivog portira — nešto brižno skladišti zauvek, a nešto propusti da zapamti već nakon nekoliko sati. Ali zašto?

Razlog je jednostavan: naš mozak bira. Sve što doživimo prolazi kroz neku vrstu unutrašnjeg filtera. Ono što je važno, dirljivo, bolno, srećno ili potpuno novo — ostaje u nama kao trag urezan dublje od drugih. Zbog toga se tako živo sećamo događaja iz detinjstva, prvih ljubavi, putovanja, gubitaka i radosti. Te uspomene su pune emocija, i upravo zato opstaju. Sa druge strane, sitnice svakodnevnog života — šta smo jeli, koju smo pesmu čuli u marketu, gde smo ostavili naočare — mozak često odlaže samo privremeno, jer ih ne smatra važnim za dugoročno čuvanje.

Isto tako, današnji način života dodatno otežava pamćenje. Preopterećeni smo obavezama, razgovaramo u hodu, jedemo usput, mislimo na deset stvari odjednom. Mozak jednostavno nema prostora da zadrži sve što mu se servira, pa zaboravljanje postaje deo svakodnevice, a ne problem.

Ipak, postoje trenutci kada zaboravljanje postaje znak da bi trebalo obratiti pažnju. Kada osoba počne da zaboravlja dogovore, imena bliskih ljudi, važne datume, ili kada se izgubi na mestu koje joj je godinama poznato — to više nije obično “brz tempo života”. Kada joj treba mnogo više vremena da obavi jednostavan zadatak, kada se zatvori u sebe, promeni raspoloženje bez razloga ili prestane da je zanima ono što je ranije volela, to mogu biti prvi signali da se pamćenje menja na način koji zahteva stručnu proveru. Takvi simptomi ne znače odmah demenciju, ali znače da ne treba čekati.

Pamćenje se, naravno, menja i prirodno, kako starimo. Ne zato što mozak propada, već zato što radi sporije nego ranije. Kao što ni noge ne trče istom brzinom u dvadesetoj i u sedamdesetoj, ni mozak više ne hvata sve podjednako brzo. Ali dobra vest je da, za razliku od većine organa, mozak voli izazov. On se obnavlja kad ga koristimo. Zato najduže ostaju mentalno vitalni oni ljudi koji uče nove stvari, druže se, čitaju, pišu, rešavaju probleme, kreću se i spavaju dovoljno. Svaka šetnja, svaka nova reč, svaka knjiga ili razgovor — sve to hrani mozak više nego što mislimo.

U svemu ovome najvažnije je znati da je ljudsko pamćenje živa stvar. Ono se ne meri po tome koliko faktova možemo da izrecitujemo, već po tome koliko uspešno pamtimo ono što nam je važno za život. Zaboravljamo sitnice jer nam ne trebaju. Pamtimo ono što nas je oblikovalo. A čuvamo mozak tako što mu pričamo, dajemo mu zadatke, krećemo ga, čuvamo svoje zdravlje i negujemo odnose s ljudima.

Na kraju, najlepša poruka glasi: pamćenje nije savršeno i ne mora biti. Ali, ako naučimo kako da mu pomognemo — može ostati snažno i pouzdano mnogo duže nego što verujemo.