POKAJANJE

Anja je imala samo dvadeset dve godine kada je život odlučio da joj pokuca na vrata jače nego ikad. Tog dana, sa rukama koje su se lagano tresle i srcem koje je tuklo kao bubanj, izgovorila je rečenicu koja je trebalo da bude početak nečeg najlepšeg:
— Trudna sam.

Mitar je samo ćutao nekoliko sekundi. A onda, hladno, kao stranac, rekao:
— Snađi se.
Okrenuo se i otišao.
Bez dodira. Bez pitanja. Bez pogleda nazad.

Anja je ostala sama sa tišinom koja je bolela glasnije od svakog vriska ili reči.

Tog istog dana, sela je za kuhinjski sto preko puta svoje majke i zaplakala kao dete.
— Mama… šta ću sad?

Majka je uzela njene ruke i stisnula ih onako kako samo majka ume.
— Rodi. Mi ćemo ti pomoći.

Otac je sedeo u ćošku, ćutao i gledao u sto. Njegovo ćutanje nije bilo podrška, ali nije bilo ni odbijanje. Bio je to njegov način da voli — grub i tih.

Mitarova majka, Vesna, bila je godinama dobra s Anjom. Kada je saznala da su njih dvoje raskinuli, pitala je sina:
— Mitre, šta se dogodilo između vas dvoje?

On je samo odmahnuo rukom.
Ali Vesna nije bila žena koja lako odustaje.

Jednog popodneva, dok je Mitar spavao, uzela je njegov telefon i na dnu Vibera našla poruke — one koje nisu ostavljale prostor za sumnju. Čitala ih je sa knedlom u grlu i stidom u srcu.

Nekoliko dana kasnije, pozvala je Anju:
— Hajde da se nađemo.

Anja je prihvatila, pitajući se šta od nje želi ova dobra žena.

Srele su se u malom kafiću na uglu. Vesna je sedela mirno, ali u očima joj je bila neka mešavina tuge i odlučnosti.
— Niko mog sina nije učio da se tako ponaša. Mi ćemo ti pomoći, jer to je dete našeg sina. A on… jednog dana, kad shvati, doći će. Ja ga najbolje poznajem.
— Ali… — šapnula je Anja.
— Nema „ali“. Imamo jednu garsonjeru. Preseli se tamo. Tvoja mama i ja ćemo biti uz tebe kad se porodiš.

Tako je i bilo. Anja se uselila u garsonjeru i donela na svet devojčicu. Nazvala ju je Dimitrina — po njegovom ocu, Mitru. Iako sama, nikada nije bila potpuno usamljena. Vesna je dolazila svaki dan, tiho, kao senka, sa supom, toplim pokrivačem i nežnošću koju Anja nije očekivala.

Dani su prolazili u ritmu bebinog plača, mirisu mleka i smehu koji je ispunjavao mali prostor. Anja je naučila da voli jače nego ikad pre.

Gotovo godinu dana kasnije, dok je hranila Dimitrinu, zazvonilo je zvono. U prvom trenutku nije želela da ustane — naučila je da živi usamljeno, u svom malom svetu sa bebom, majkom i Vesnom. Ali nešto u grudima joj je reklo: idi.

Kada je otvorila vrata, stajao je Mitar.
U ruci — ogroman buket.
U očima — strah i nada.

— Mogu li… da je vidim? — tiho je rekao.

— Pa… kad si već tu… uđi.

Ušao je polako, sagnute glave, kao neko ko zna da je pogrešio.

— Izvini… što si sve prolazila sama. Došao sam da popravim sve što mogu. Mogu li da je pridržim?

Anja je spustila pogled na Dimitrinu. Mala je pružila ruke ka njemu kao da je znala ko je on njoj zapravo. Kao da ga je čekala.

— Kako se zove? — upitao je.
— Dimitrina.
— Kao ja… — nasmejao se kroz suze. — I liči na mene kad sam bio mali.
— Da, tako kaže i tvoja mama.

— Moja mama? — zbunjeno je pogledao.
— Da. Dolazila je skoro svaki dan. Bila je uz nas. Za razliku od tebe.

Tada su mu se sve kockice složile — njeni izlasci, tajnoviti pogledi, nežnost u glasu. Njegova majka je bila stub tamo gde on nije umeo da stoji.

— Da li me ti i Dimitrina primate ovde? — pitao je tiho, sa blagim osmehom, kao dete koje traži oproštaj.

— Odgovoriću ti samo ako mi iskreno kažeš: šta te je nateralo da promeniš mišljenje?

Mitar je duboko udahnuo.

— Bio sam u tržnom centru. Kao i uvek, sedeo sam s društvom i pio kafu. I tada niotkuda, dotrčala  je devojčica s plavim očima.  Videla me je samo s ledja. Uhvatila me za ruku i rekla „tata“. Nisam je poznavao, ali u tom trenutku… nešto se u meni slomilo i probudilo. Preplavila su me osećanja za koja nisam znao da postoje. Morao sam da dođem. Da te vidim. Da se izvinim. I… pratio sam mamu. Sad znam sve.

Anja je ćutala. Okrenula se, stavila džezvu na ringlu i skuvala kafu. Mitar je stajao kao dete koje čeka kaznu.

— Pitaj Dimitrinu — rekla je tiho.

Pružio je ruke ka ćerki, a ona ih je raširila i poletela ka njemu kao da je to čekala čitav svoj mali  život.

— Šta kaže Dimitrina? — upitao je kroz smeh i suze.

Anja je spustila pogled, ali nije morala da govori. Ćerkine ruke su već rekle „da“.