TARTUMI

Dečiji psiholozi, često kažu roditeljima da su tantrumi jedan od najglasnijih, ali i najnormalnijih jezika detinjstva.

Tantrum nije bezobrazluk, niti loše vaspitanje. To je snažna emotivna oluja koja se javlja kada dete još nema dovoljno razvijene reči, samokontrolu i razumevanje sopstvenih osećanja. U tom trenutku dete zna samo jedno: nešto je previše — previše frustracije, umora, gladi, razočaranja ili želje koju ne ume da odloži.

Tantrumi su uobičajeni i očekivani. Najčešće se javljaju između druge i četvrte godine života, u periodu kada dete počinje da shvata šta želi, ali još ne zna kako da to dobije na prihvatljiv način. To je doba kada se razvija osećaj „ja“, ali mozak još nije sposoban da reguliše snažne emocije. Kod neke dece tantrumi su kratki i retki, kod druge intenzivniji i češći — i to ne govori o „teškom detetu“, već o temperamentu i zrelosti nervnog sistema.

Tantrumi se češće javljaju kod osetljivije dece, kod dece koja se brzo preplave stimulacijom, kod umorne ili gladne dece, ali i kod veoma inteligentne dece koja unapred „vide“ šta žele, a ne mogu to da ostvare. Važno je znati da se tantrumi javljaju i kod emocionalno zdrave dece. Oni sami po sebi nisu znak poremećaja.

Roditelji se često pitaju da li treba da se brinu. Odgovor je: ne, ako dete između napada funkcioniše uobičajeno, ima kontakt s okolinom, razvija govor, igru i odnose. Brigu zaslužuju samo tantrumi koji su izuzetno učestali, traju veoma dugo, praćeni su samopovređivanjem ili se nastavljaju intenzivno i nakon pete godine. U tim slučajevima savetuje se razgovor sa stručnjakom — ne zato što „nešto nije u redu“, već da se dete i roditelji dodatno osnaže.

Jedno od najčešćih pitanja je koliko pažnje treba pridavati tantrumu. Odgovor je delikatan: ne ignorišemo dete, ali ne hranimo ispad. Dete u tantrumu ne treba objašnjenja, lekcije ni kazne. Potrebna mu je mirna prisutnost odraslog. Kratka rečenica, tih glas, jasno držanje granice: „Vidim da si ljut. Ne možeš to sada. Tu sam.“ To je dovoljno. Previše priče produžava oluju.

Kada se tantrum desi na javnom mestu, roditelji često osećaju sram, pritisak i želju da situaciju što pre „ugasе“. Važno je zapamtiti: dete ne pravi scenu — dete doživljava krizu. Najbolje što roditelj može da uradi jeste da ostane smiren, spusti se na detetov nivo, obezbedi fizičku sigurnost i, ako je moguće, udalji se na mirnije mesto. Pogledi drugih nisu važniji od detetove regulacije emocija. Dete pamti kako ste vi ostali uz njega, ne ko je gledao.

Tantrumi ne nestaju preko noći. Oni se postepeno smanjuju kako dete uči da govori o osećanjima, da čeka, da razume granice i da se samo umiri. Kod većine dece, učestalost značajno opada između četvrte i pete godine. Tada roditelji polako počinju da osećaju olakšanje — ne zato što dete više nikada neće biti ljuto, već zato što će umeti da kaže: „Ljuta sam“, umesto da to viče celim telom.

Roditelji mogu da odahnu onda kada shvate jednu važnu istinu: tantrumi nisu znak da ste pogrešili, već dokaz da vaše dete raste. Vaš zadatak nije da ih „ugasite“, već da budete stabilna obala dok talas ne prođe. A svaki talas — ma koliko jak bio — uvek prođe.