U pravoslavnom hrišćanstvu verovanje da svaki čovek ima svog anđela čuvara nije mit niti puka narodna priča, već deo živog predanja Crkve. Crkva uči da je Bog svakom čoveku darovao anđela čuvara kao duhovnog pratioca, zaštitnika i tihog saputnika kroz život. Anđeo čuvar nije bajkovito biće, već duhovno stvorenje, nematerijalno, koje služi Bogu i pomaže čoveku, ali bez prisile, poštujući njegovu slobodnu volju.

Prema pravoslavnom učenju, anđeo čuvar se daruje čoveku pri rođenju, a njegovo prisustvo se naročito naglašava pri Svetom Krštenju, kada čovek ulazi u puninu crkvenog života. U molitvama posle Krštenja Crkva se obraća Bogu sa molbom da novokrštenom podari anđela svetlosti, čuvara duše i tela. To znači da anđeo čuvar nije nagrada za savršen život, već dar Božje ljubavi, dat svakom čoveku, bez obzira na njegove slabosti.

Ovo verovanje ima veoma duboke i stare korene. U Svetom pismu postoje brojna mesta gde se govori o anđelima koji čuvaju ljude, poput reči iz Psalama da će Bog zapovediti anđelima svojim da nas čuvaju na svim putevima našim. Sveti Oci Crkve, kao što su Sveti Vasilije Veliki, Sveti Jovan Zlatousti i Sveti Grigorije Bogoslov, jasno su učili da svaki vernik ima svog anđela čuvara. Još od prvih vekova hrišćanstva ovo učenje je deo vere Crkve, oslobođeno magije i sujevjerja.

Slična verovanja postoje i kod drugih naroda i religija. U jevrejskoj tradiciji govori se o anđelima zaštitnicima naroda i pojedinaca, dok islam poznaje anđele koji prate čoveka i beleže njegova dela. Ipak, pravoslavno shvatanje se razlikuje po tome što anđeo čuvar nije sila kojom čovek može upravljati, već lično biće koje služi Bogu i pomaže čoveku samo u skladu sa Božjom voljom.

Pravoslavna Crkva ne uči da čovek treba da sazna ime ili identitet svog anđela čuvara. Takva radoznalost može odvesti u maštu i duhovnu zabludu. Mnogo je važnije znati da čovek nije sam dokle god se trudi da živi po savesti. Prisustvo anđela često se prepoznaje kroz plodove: izbegnutu nesreću, tihu unutrašnju opomenu, mir koji dolazi posle molitve ili misao koja nas odvraća od zla. Anđeo ne govori glasno i ne nameće se, već tiho podseća.

Odnos sa anđelom čuvarem čuva se načinom života. Iako anđeo ne napušta čoveka, on se udaljava kada čovek uporno bira zlo. Mi jačamo vezu sa svojim anđelom kada živimo po savesti, molimo se makar kratko i jednostavno, trudimo se da ne povređujemo druge, priznajemo svoje greške i kajemo se. Postoji i kratka molitva koju Crkva preporučuje: „Anđele Božiji, čuvaru moj sveti, moli Boga za mene.“ Nije važna dužina molitve, već iskrenost srca.

Nauka, po svojoj prirodi, ne može da dokaže postojanje anđela, jer oni nisu materijalna bića. Ipak, postoje naučne činjenice koje ne protivreče veri. Psihologija potvrđuje da osećaj da nismo sami povećava unutrašnju snagu i smirenost, dok istraživanja iz oblasti neuronauke pokazuju da molitva i duhovna praksa smanjuju stres i povoljno utiču na zdravlje. Brojni ljudi širom sveta svedoče o unutrašnjim upozorenjima i iznenadnim spoznajama koje su im spasile život, što nauka naziva intuicijom, a vera promislom Božijim i pomoći anđela.

U duhu pravoslavlja može se jednostavno zaključiti: svaki čovek ima anđela čuvara. On je dar Božje ljubavi, a ne nagrada. Ne treba da ga tražimo očima, već srcem. Anđeo nas ne čuva od svake nevolje, već nas čuva da ne izgubimo dušu. Kada živimo dobro, on je blizu, a kada grešimo, on nas tiho čeka. Možda je najveća istina o anđelu čuvaru upravo to da se on neprestano moli za nas, čak i onda kada mi zaboravimo na njega.

Spread the love