KAO FENIKS

Zovem se Ivana. Imam 48 godina i pišem vam ovo iz svoje kancelarije, okružena ženama koje, kao i ja nekad, tek uče koliko vrede. Da ste me pre 20 godina pitali kako zamišljam svoj život danas – nikada ne bih rekla „vlasnica firme, liderka ženskog udruženja, srećna i voljena žena“. Tada sam bila samo domaćica. Ćutljiva, umorna i često – uplašena.

Udala sam se mlada. Mislila sam da je ljubav kada ćutiš, kada trpiš, kada sve staviš po strani jer „muž zna najbolje“. Prvo je bilo malo vikanja. Onda su dolazile uvrede. Kasnije šamari. Nasilje je tiho i podmuklo – ne počne pesnicom, već strahom. I ja sam dugo ćutala. Govorila sebi: „Pa nije strašno“, „Biće bolje“, „Zbog dece“.

A onda jedne noći, kad sam skupljala komadiće porculanske činije koju je bacio o zid jer je večera bila hladna, pogledala sam sebe u prozorskom staklu i pitala: Da li bi tvoja ćerka zaslužila ovakav život? Odgovor je bio jasan. Ne. Ni ona. Ni ja. Ni bilo koja žena.

Spakovala sam dvoje dece i nekoliko stvari. Otišla bez plana, ali sa odlukom da više nikad ne budem nečije ništa.

Radila sam sve. Prala stepeništa, delila flajere, čistila stanove, čuvala decu. Imala sam dane kada nisam imala ni za hleb, ali sam imala mir. I osećaj da idem negde – makar polako. Naučila sam da radim na kompjuteru, završila kurs knjigovodstva, a onda otvorila malu agenciju za administrativne usluge. Prvu mušteriju sam dočekala sa drhtavim rukama, a danas imamo 12 zaposlenih i sarađujemo sa preko 40 klijenata.

Ali najvažnije – naučila sam da nisam rođena da ćutim. I da nisam sama.

Upoznala sam i čoveka koji nije tražio da budem manja, tiša ili bolja. Samo – svoja. Ljubav mog života me nije „spasila“, ali me je podržala da nastavim da spašavam sebe.

Danas vodim udruženje koje pomaže ženama da izađu iz nasilnih brakova. Dajemo pravnu pomoć, psihološku podršku, obuku za zapošljavanje. Najveći broj članica su bivše domaćice, bivše „ćutljive“, bivše „nevidljive“ – sada su jake, glasne, uspravne.

I zato, ako ovo čitaš i živiš život u kojem se plašiš svog muža, njegovog glasa, pogleda, ruku – znaj: nisi sama. Postoji svet van četiri zida. Postoji život u kome ti odlučuješ. Postoji ljubav koja ne boli. A postoji i JA – i hiljade nas koje su preživele, osnažile se i danas stoje rame uz rame sa drugima.

Ne, nije lako. Ali jeste moguće.

Zato ti kažem, kao žena ženi:
Ne moraš da trpiš.
Zaslužuješ mir.
Zaslužuješ život.

Ivana Ružić