VERUJEM U MOĆ LEPE REČI!

Kada volite ono što radite, a to nije floskula, već to potvrdjujete  delom iz dana u dan, onda uspeh dolazi sam po sebi. Stepenicu po stepenicu, ali na kraju dodjete do višeg cilja. To se dogodilo i u slučaju nastavnice engleskog jezika u jednoj maloj sredini,  Zdravki Majkić, koja je  za Naj magazin ispričala svoju obično neobičnu priču o svojoj karijeri koja traje punih dvadeset godina. Zapravo, Zdravka je oduvek volela rad u učionici i kada nečije znanje raste uz  njenu pomoć i doprinos njihovom samopouzdanju. No, najbolje je da ovu vrednu pažnje priču čujemo od nje:

Završili ste engleski jezik. Iz kojih razloga ste se odlučili da se bavite edukacijom  a znamo da su mogućnosti neograničene….

Bila sam jedan od onih učenika koji  daju svoj maksimum,  ali uprkos tome nisu najbolji u generaciji, klasi….

U engleskom jeziku postoji bezbroj pravila koje morate prihvatiti da su takva i primenjivati ih svakodnevno. Nekada su mi ta pravila bila nerazumljiva, radila sam „po sluhu“, i zato sam oduvek želela da olakšam drugima proces učenja jer znam koliko je njima teško.

Oduvek sam volela rad u učionici, kada nečije znanje raste uz vašu pomoć i kada možete da doprinesete razvoju njihovog samopouzdanja..to je neprocenjivo…

  Da li deca vole da uče, ili su samo nemotivisana …

Da li Vi volite svako jutro da idete na posao? Deca ne mogu da shvate zašto je obrazovanje važno. Oni uče zato što moraju, jer se to od njih očekuje, zato je na nama ogromna odgovornost da im ukažemo na plastičnim i praktičnim primerima da sve ono što ih učimo ima smisla i svrhu.  Prvenstveno da ih motivišemo i ukažemo na važnost učenja, jer je u pitanju ne samo obrazovanje već i razvijanje radnih navika.  Nekada smo kreirali uže stručne obrazovne profile, ljude koji su bili obučeni iskjlučivo za jednu delatnost. Danas razvijamo veštine celoživotnog učenja, osposobljavamo učenike da budu spremni da se unapređuju celog života i da shvate da mogu da postanu sve što požele, samo je potrebna motivacija i volja za usavršavanjem!

Imate li načina da i kada ne žele da uče, nadjete motiv da ih zainteresujete…

Niko nije savršen niti svemoguć! Ali verujem u moć lepe reči, podstrek često  deluje afirmativno na učenike.  Rekla bih da je kombinovanje tradicionalnih metoda sa savremenim pristupom obrazovanju recept za motivisanje učenika. Doduše ne postoji univerzalno pravilo, svaki učenik je individua za sebe, dajem sve od sebe ali to ne znači da uvek uspevam.

Stalno ulažete u sebe, svoje znanje i edukaciju. Koji je Vaš motiv?

Edukacije su bitne i neophodne!
Niko ne zna sve, čak i kada mislim da sam savladala neku veštinu, dovoljno je da sagledam drugačiji aspekt!  Ulaganje u svoj razvoj i unapređenje različitih veština je stepenik koji se ne sme preskočiti! Svojim đacima pružam primer koliko je usavršavanje važno!  Živimo u 21.veku, digitalne tehnologije su toliko napredovale da je njihov razvoj nemoguće ispratiti. Mišljenja sam da nikoga od nas neće zameniti robot ili veštačka inteligencija ali hoće ljudi koji su otvorenog uma i spremni na promene. Ja lično volim promene, inovacije i dinamiku, i uvek pomislim ako je meni kao nastavniku moj čas bio nezanimljiv, kako li je tek učenicima? I to je ono što me pokreće , motivišem  svoje učenike ali i sebe.

U celoj priči imate i momenat „ne može se“, ali uvek nadjete način…Po sistemu ko želi, naći će ga, ko ne želi nadje izgovor…

Upravo tako! Najteže je izaći iz zone komfora i prepustiti se olujama života. Ali da biste ustali morate i da padnete, odnosno uvek postoji rešenje samo je pitanje koliko ste spremni da žrtvujete zarad nekog krajnjeg cilja.

U današnje vreme, najteže je usaditi u decu navike  i pozitivan odnos prema radu. Kako to postići?

Ne možemo stalno osuđivati decu da nemaju radne navike ako ne postavljamo izazove ispred njih. Mi roditelji se previše zaštitnički odnosimo prema svojoj deci, „štedimo “ od kućnih obaveza i onda očekujemo da onim nekim čudom to sve sami nauče. Deca su istraživači i lako se prilagođavaju različitim izazovima, roditelji i nastavnici su ti koji treba podignu nivo očekivanja. Hajde da krenemo sa kreiranjem trendom pozitivnih promena koje će dati rezultate dugoročno.

Svedoci smo nemilih dešavanja u školama. Gde smo svi zatajili, kada se to dešava nama i našoj deci?

Godinama smo svedočili sličnim događajima u drugim ekonomski razvijenijim zemljama i mislili da je to nešto što se dešava samo drugima. Na žalost, decenijama je urušavana vrednost i važnost obrazovanja u Srbiji i sada se suočavamo sa posledicama toga. Nije samo u pitanju materijalni položaj prosvetnog radnika već kontinuirano degradiranje obrazovnog sistema. Mi ne možemo kopirati tuđe zakone, ali možemo implementirati primere dobre prakse iz nekih drugih država, poput Finske. Ni u jednoj zemlji Evrope, prosvetni radnici ne uživaju materijalno blagostanje, ali u skandinavskim zemljama je to poštovano zanimanje, samo najbolji učenici mogu da se upišu na pedagoške fakultete. Profesija nastavnika je jedina profesija, koja pomaže da se obrazuju sve ostale profesije i zanimanja, stoga hajde da pomognemo budućim velikim umovima da to i postanu.

Koliko je bitno da budete i psiholog, a ne samo predavač znanja deci?

Nekada možda i važnije! U današnje vreme postoji toliko online platformi za učenje, da samo onaj ko je izrazito nezainteresovan neće  usvojiti znanja.  Ali deci je potreban razgovor, empatija, lepa reč … neko ko može da ih razume i podrži čak i kada greše.

Ponekad putujete svetom „uz pomoć štapa i kanapa“. Ali, za Vas izgleda nema prepreka….

Volja i želja je vrlo bitan momenat, gde ima volje ima i načina. Spominjala sam odlazak na konferenciju u Madrid, gde je moja radionica vrlo lepo prihvaćena. Problem je bio u nedostatku sredstava, jer često troškovi puta i smeštaja prevazilaze moje finasijske mogućnosti. Bivša učenica je u tom trenutku igrala košarku u jednom madridskom klubu i ponudila mi je smeštaj, što je u mnogome olakšalo moj odlazak.   Ali svaki kvalitet i ulaganje se isplate, samo ne možemo očekivati rezultate odmah i sad. Naša nacionalno udruženje nastavnika ELTA mi je puno pomoglo u afirmaciji mog rada, i predamnom su čak dve letnje obuke za nastavnike engleskog jezika gde su mi svi troškovi pokriveni.

Kako ste došli do metode učenja koje sada predlažete drugima…

Zahvaljujući mojoj radoznalosti uvek tragam za nekim novim pristupima, metodama, drugačijim aspektima rada. Internet je nepresušan izvor informacija samo je potrebno upotrebiti ga na pravilan način. Različite obuke, seminari, iskustva drugih kolega, sve što mi se učini svrsishodno ja isprobam u radu u učionici. Autor sam mnogih radionica, koautor akreditovanog seminara, iza mene su mnogobrojni pohvaljeni i objavljeni primeri dobre prakse i sve je to zasnovano na iskustvu u neposrednom radu sa decom.

 Primer ste da stalno ulaganje u sebe se jedino isplati (ne materijalno, nego duhovno). Granice nema, ali da  li pomažete i drugima da  spoznaju svoje mogućnosti i da hrabro krenu putem svojih snova?

Veoma sam aktivna na mrežama ha, ha..Vodim pored privatne instagram i Linkedin stranice i stranicu za učenje engleskog @zm.thequeen, gde pored besplatnih saveta za učenje engleskog jezika, često objavljujem motivacione postove ili rilove, gde bodrim ljude da ne treba da odustaju od svojih snova. Bez imalo „blama“ govorim o svojim počecima i neuspesima jer smatram da je potrebno da ljudi znaju da se svi suočavamo sa problemima svakodnevno.  Ja uvek kažem : „ Nema onih koji nisu uspeli, samo onih koji nisu probali!“  Svojim učenicima uvek govorim da mogu da postanu sve što požele i da dostignu i do najudaljenijih mesta na planeti samo je potrebno da veruju u sebe. Moja omiljena rečenica je :“ Do mene je, nije do moje sredine i okruženja!“.

Postoji i ona druga krajnjost… kada deci postavimo previše obaveza.  Kako da mi, stariji, tu budemo izbalansirani u željima i htenjima?

Na žalost, mi roditelji često iz najbolje namere svojoj deci postavimo previše obaveza sa kojima oni ne uspeju da se izbore. Isto tako loša opcija je i druga krajnost, kada se pred dete ne postavljaju ciljevi ili očekivanja. Vrlo je teško pronaći ravnotežu, mislim da tek posle određenog vremena možemo da uvidimo da li su naši postupci bili ispravni.

Kako Vi vaspitavate svoju decu? Imate li neki univerzalni savet za sve?

Vrlo teško pitanje, i mislim da niko nema odgovor. Uvek su tuđi problemi manji i lakše je davati savete nego ih sprovoditi u praksu na ličnom primeru.

Trudim se da budem model koji bih želela da moja deca slede, da razgovorom i savetima razrešim njihove nedoumice. Kao roditelj bih volela da mogu da utičem više na njihove karakterne osobine, ali sam vremenom naučila da prihvatim njihove „mane“ kao i oni moje i mislim da je to ključni faktor u našoj komunikaciji. Imperativ je na tome da izrastu u dobre i odgovorne ljude, a njihovo buduće zanimanje će biti njihov izbor, ne moj.I moji roditelji su imali drugačije planove za mene…Moj savet svim roditeljima jeste da moramo pustiti našu decu da sanjaju svoje snove i da ih podržimo u tome. Iako nam se često čini da su tuđa deca „ bolja“ nego naša, sve je to subjektivan doživljaj.

Koliko društvene mreže mogu da pomognu u edukaciji?

Mi ne možemo da ugasimo internet ili društvene mreže, ali možemo da  iskoristimo njihovu popularnost i preusmerimo njihovu primenu u obrazovne svrhe. Uzmimo kao primer Tik Tok, mrežu koja je inicijalno osmišljena u obrazovne svrhe u Kini, gde je vrlo popularna među tinejdzerima i svi sadržaji su cenzurisani. Nisam pobornik cenzure, ali smatram da deca nemaju razvijeno kritičko mišljenje po pitanju sadržaja na društvenim mrežama. Niko od njih neće ukucati u pretrazi „vulkani Evrope“ ili neki sličan obrazovni sadržaj. Ali ako im nastavnik nekoliko puta podeli obrazovni video, menja učeniku algoritam, i sve češće će se tom učeniku pojavljivati edukativni sadržaji i učenik će nesvesno usvojiti većinu toga. Na isti način usvajaju „loše“ navike.

Šta smatrate uspehom u svojoj profesiji?

To što ja radim u jednoj maloj seoskoj školi smatram prednošću a ne hendikepom, jer smatram da sva deca imaju pravo na kvalitetno obrazovanje bez obzira na regionalnu, versku ili nacionalnu pripadnost.  Moj uspeh su moji učenici koji me prepoznaju na ulici i posle 20 godina, pridju i srdačno me pozdrave. To znači da sam ostavila trag u njihovim životima, koji oni ne žele da izbrišu.  Ja imam skoro 45 godina, i kada mi na ulici priđe čovek od preko 30 godina i kaže : „Razredna!“  ja se osećam veoma važno!

A zašto kažete da je „uspeh preko noći potrebno 20 godina“?

Ha, ha da volim da to naglasim. Znate kako, na mrežama pokazujemo samo uspehe, a sve ostalo čuvamo za sebe. I onda mi kažu ljudi:„ Odakle si se ti stvorila? Odakle tolika popularnost preko noći?“  A skoro 20 godina sam radila svoj posao najbolje što umem, revidirala svoje greške i živela u ubeđenju kako su drugi bolji od mene, jer uprkos tolikom učestvovanju na konkursima vrlo retko sam postizala „zapažen“ uspeh. Kada bih ja Vama pokazala koliko sam odbijenica u životu dobila, neko drugi bi odavno odustao, ali ja ne. Procenjujem da je potrebno 15-20 god da se iskali čelik, eto meni je trebalo samo dvadeset.

Po Vašem mišljenju kolika je moć obrazovanja i znanja u ovom trenutku?

Nelson Mandela je rekao“ Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet” . Ovaj citat je moj moto I rukovodim se njime, jer obrazovanje je vrednost koju vam niko ne može oduzeti ni umanjiti.

Kada se obraćam deci uvek im naglasim da ih budućnosti neće određivati njihovo zvanje već obrazovanje.

Kojim god da se zanimanjem budu bavili, kada skinu radnu uniformu, oni postaju goloruki ako nemaju znanje!  Mislim da smo tek započeli eru u kojoj će se ove vrednosti ceniti, ali ako budemo svakodnevno isticali važnost I vrednost obrazovanja možemo promeniti ovaj negativni trend. Samo moramo uzeti u obzir da će taj proces trajati možda I duže nego proces urušavanja obrazovnog sistema ali nikada ne smemo podceniti moć posejanog semena!

Da li ste u kontaktu sa svojim učenicima i posle završetka škole?

Društvene mreže nam u mnogome omogućuju komunikaciju u odnosu na period pre deset godina, tako da je mnogo lakše ostati u kontaktu sa onima koji to žele. Većina učenika se javi povremeno, posebno oni kojima sam bila odeljenski starešina, organizuju skupove na koje me pozivaju, čak sam kao razredna bila pozvana na svadbu, na koju na žalost nisam otišla iz zdravstvenih razloga. Najvažnije mi je što znaju da u meni imaju podršku i nekoga kome mogu da se obrate za savet ili  razgovor. Predivan trenutak se desio nedavno kada mi se javila bivša učenica po izlasku iz jedne kazneno popravne ustanove. Na žalost život je bio okrutan prema njoj od rođenja, ali to ne umanjuje njenu vrednost u mojim očima. Potražila me je, popile smo kafu , ispričale se…  Važno je da znaju da imaju moju podršku kad god im zatreba.

Znamo da iz školske klupe i kontakti sa ljudima,  imaju i neograničeni broj anegdota. Da li bi ste izdvojili neku?

Ima jedna vrlo zanimljiva…  Dečak je bio vrlo živahan i suočavali smo se sa različitim izazovima do završetka njegovog školovanja. Podrška i saradnja porodice je vrlo važan faktor u savladavanju svih problema i nesvesno se zbližite za roditeljima, postanete jedan važan deo njihovih života. Majka je imala vrlo rizičnu trudnoću i često smo bile u telefonskom kontaktu, kada nije mogla da dođe na saradnju. Uglavnom dečak je maturirao, škola se završila i ja sam otputovala sa porodicom na odmor. Mama javlja“ Razredna, prvo Vama da javim da se rodio….“. Iako već dva meseca nisam bila razredna, ona me je i dalje tako doživljavala.  I zaista bilo je puno anegdota, ali ova mi je jedna od dražih.

Olivera Marinković