Današnja gošća Naj magazina je Nina Ćosić. Muzičar je, svira obou i engleski rog, peva, glumi, piše…Trenutno je u fazi „upijanja svega što je oko nje i pripremi za neke novo vodotokove“. Saznajte sve o njenom radu iz redova koji slede:

Vaš nemirni duh stalno nešto radi. Pa, za početak, kako ste, šta i na čemu radite trenutno?

Hvala na pitanju, dobro sam. Ili što bi se često pri susretu sa nekim na ulici odgovorilo, eto… Trenutno sam u fazi akumuliranja. Naiđu tako periodi kada niste u jurnjavi sa probe na probu, sa koncerta na koncert iz jednog grada u drugi. I mada često takav vodostaj izgleda kao period kada se ništa posebno ne dešava, u stvari je odlična bonaca da upijamo sve oko nas i punimo baterije za neke nove vodotokove.

Još u detinjstvu ste se našli na „daskama koje život znače“. Kako se sećate tog perioda?

Imala sam sreću da bukvalno odrastem u pozorištu. Moj otac, Desimir Stanojević, je glumu i pozorište voleo da donosi kući. Tako da smo sestra, mama i ja često bile deo nje. Pošto su u nekim pozorišnim predstavama bila potrebna deca kao glumci, igrala sam u nekoliko njih. Najznačajnija je bila uloga Pepike-dečaka, u predstavi “Dr”. Pamtim da je bilo veoma zabavno. Istraživala sam svaki ćošak pozorišta. I dan danas mogu da prizovem njegov miris. Nedavno sam imala nastup u Niškom narodnom pozorištu i prvo što sam uradila ušla sam u garderobu u kojoj sam se nekada presvlačila, zatim do tatine garderobe i onda do najstrašnijeg mesta na svetu. To je jedan mračni prolaz iza scene, prepun scenografija i rekvizita. Nećete mi verovati, ali i sada mi je bilo nelagodno da tu prođem kao i nekada. Samo što mi je ta nelagoda danas simpatična i kao vremeplov me vrati u malu Ninu. Imam zaista dosta uspomena.

Ipak, bez obzira na vaš glumački početak, odlučili ste se za muziku?

Da. Sve je vodilo ka tome da ću biti glumica. Međutim, desio se jedan dan, verovatno posle nekog letnjeg raspusta, kada su mi kostimi nepopravljivo omaleli, kada sam počela da se razvijam, te više nisam mogla da igram Pepiku-dečaka, kada je ona divna dečija spontanost nestajala pred stidljivošću. Tako da se tada okrećem pevanju. Uvek sam lepo i čisto pevala. A presudnu ulogu ka muzici imalo je horsko pevanje, koje je u Nišu tih osamdesetih bilo u velikom usponu. Zatim upisujem muzičku školu i tako se večno zaražavam muzikom.

Osvajali ste i nagrade?

Da, bilo je i nagrada. Jedna od značajnijih mi je prva nagrada na dečijem festivalu izviđačkih pesama FIP, osvojila sam gitaru sa jednom preslatkom pesmom koju i dan danas mogu da vam otpevam. A bilo je i nagrada na republičkim i saveznim takmičenjima na oboi i iz kamerne muzike.

Možda je malo neobično, ali odlučili ste se za obou i engleski rog? Šta je bilo presudno da svirate obou?

Pobornik sam teorije da instrument pronađe muzičara, a ne muzičar instrument. Kasno sam poželela da idem u muzičku školu. To tada nije bila moda kao danas, nego ako baš poželiš roditelji te upišu. Kako sam već imala dvanaest godina i zakasnila sam da sviram klavir, violinu… izbor je bio sužen na duvačke instrumente. Znala sam samo za flautu, a onda je neko sugerisao mom ocu da upišem obou. To je sa njegove strane bio ultimatum. Pošto mi je najvažnije bilo da upišem tu školu nisam se bunila. I tako me je oboa pronašla. A, engleski rog me je pronašao mnogo kasnije. Već sam nekoliko godina profesionalno svirala u Simfonijskom orkestru RTS-a, kada mi je kolega Darko Radić dao instrument i rekao: “Samo duni u to”.

Uz sviranje, rado, čak šta više, odlično pevate. Koji žanr preferirate?

Pevanje me prati celog života. I mnogo mi je zanimljivo da posmatram kako mi se nameće. Uvek mi je bilo, od svega što sam radila, najlakše da pevam. I mogu uvek da pevam. Ponekad sam samoj sebi smešna kako ne mogu da odolim da ne zapevam kada je dobra atmosfera. Najbolje mi leži pop-rock žanr.

Osmislili ste i jedan koncert na kome je bila filmska muzika….

Baš sam ponosna na taj svoj projekat. U pitanju je Kabare za kvintet i glumca “Druga strana filma”, koji izvodim sa svojim prijateljima iz Quinteta Da Capo i sa glumcem Aleksandrom Lazićem.. Tu sam spojila sve što znam, da pišem, napisala sam scenario, da sviram obou i da pevam. Pošto sam autor, bila sam široke ruke, te sam sebi dala prostor da otpevam ono što najviše volim, a to je mjuzikl i to numere iz mjuzikla “Kabare”.

Stalni ste član Simfonijskog orkestra u RTS-a. Koje su čari kolektivnog sviranja?

U Simfonijskom orkestru RTS-a sviram više od dve decenije. To mi je bukvalno druga kuća. Mislim da bi se skoro svi muzičari složili sa mnom da je orkestarsko sviranje najlepši posao na svetu. I objektivno jeste. Svakodnevno si u kontaktu sa najvećim delima koje su genijalci kao Čajkovski, Betoven, Mocart, Maler… ostavili čovečanstvu. Neprestano si u harmonskim sazvučjima. Deo si jedne veličanstvene kolektivne priče, čiji si ti mali šraf, ali veoma bitan i neodvojiv. Samo, sviranje u orkestru je i jedan od težih poslova. To verovatno mnogima nije jasno i nespojivo je sa tim kako to izgleda i deluje. Orkestarsko sviranje ume da bude veoma stresan i odgovoran posao. Greške, makar i minimalne, se ne praštaju i uvek moraš da budeš maksimalno pripremljen i na nivou zadatka.

Sa glumcima Narodnog pozorišta često nastupate, pevate…

Kabare, “Da, to su bili dani”, je moja omiljena faza života. Boris Pingović, Nebojša Dugalić i Vojislav Savić su moji prijatelji sa kojima sviram i pevam. To druženje kroz rad traje već osamnaest godina. Proputovali smo Srbiju uzduž i popreko mnogo puta, bili smo u mnogim lepim inostranstvima. Izračunali smo, prešli smo toliko kilometara da bismo njima sigurno mogli da obiđemo zemljinu kuglu dva puta. Druženje sa momcima je veliki blagoslov. Radujemo se svakom Kabareu, naročito kada putujemo, jer je to idealna prilika da provedemo neko zajedničko vreme. Uz njih sam spojila dve svoje ljubavi, pozorište i muziku. Na sceni ravnopravno nastupam uz jednog Nebojšu Dugalića i Borisa Pingovića! Pomogli su mi da u svom glasu otkrijem neke segmente za koje nisam verovala da ih posedujem, recimo to da ja, kao lirski sopran, mogu da pevam kao Dženis Džoplin. I naterali su me da naučim novu veštinu. Da sviram električne bubnjeve. Verujte, nije mi bilo lako, padale su i suze. Ali eto, osvojila sam i taj instrument.

Zajedno sa svojim suprugom igrate u jednoj predstavi. O čemu se radi i koliko su Vam dva najbliža bića, otac i suprug, bili podrška kroz život i rad. Uz jednog sjajnog umetnika (odličan glumac i odličan pevač) ste rasli, sa drugim živite….

Boris me na početku Kabarea predstavlja pesmom koju mi je posvetio, i u jednom stihu kaže: “Nije lako sa dva glumca pevati dva sata, a da ti pritom nisu ni muž, a ni tata”. To uvek izazove smeh u publici kod onih koji me poznaju. Takva mi je sudba, konstelacije ili šta već. Pozorište. Tata me je zadojio njime, pa sam verovatno nesvesno tražila sličnu priču. I pronašla je vrlo rano u Zoranu Ćosiću-Ćoletu. U Novom Sadu, na Akademiji umetnosti. Pošto je to akademija za muziku, pozorište i slikarstvo, susreli smo se u učionici broj jedan. Ja sam ukrala trenutak, kada nije nikoga bilo u njoj, da vežbam obou, a on svratio da uzme nešto, pošto je to bila njegova učionica. Susret je bio kratak i neformalan, ali smo oboje osetili da je zbog nečega važan. To smo, naravno, tek kasnije shvatili i jedno drugom otkrili na koji način ga se sećamo. Odtad je prošlo više od trideset godina, u međuvremenu smo zajedno odrasli, sazrevali, postali roditelji jednom Jevremu i jednoj Nataliji, kupili stan i kola. Dugo nam se poslovni putevi nisu ukrštali. Neprestano smo bili podrška jedno drugom, što mislim da je dobar rezultat spoja dva umetnika iz različitih umetnosti. Veoma dobro razumemo problematiku posla i proces rada, a opet se ne nadmećemo i ne utičemo na karijere. Tako da se tek pre devet godina otvorila ideja da izvedemo nešto zajednički. Odlučili smo se za Nušićeve “Pripovetke jednoga kaplara”, koje su Ćoletu dugo pre toga bile želja da ih izvodi kao monodramu. Rešili smo da to spremimo, da pozovemo prijatelje u stan i da im ih prikažemo jedan jedini put. Probe su bile svakog dana u deset prepodne, u dnevnoj sobi. Popili bismo kafu pre toga, ćaskali o tekućim stvarima, a onda u deset nula, nula, počeli da probamo. Ja sam sviranjem oboe, glasom i još nekim instrumentima dočaravala i bojila priče koje je on pripovedao. To se brusilo lagano, nekoliko nedelja. Naposletku, bibliotekarka u kraju kada je čula šta radimo organizovala nam je u biblioteci prostor za premijeru. I umesto da to izvedemo jedan jedini put, izveli smo neplanirano preko sedamdeset puta. Izvodićemo, sigurna sam još toliko, jer je Nušićeva priča večna, a i nama u našem odnosu to daje još veću dimenziju.

Mene lično, impresionirala je vaša priča o muzici. Nekako je za vas živa, ali i „opipljiva“ stvar….

Baš mi je drago da ste je pročitali, a još mi je draže da vam se dopala. Tako vidim muziku, kao opipljivu stvar koju možemo da vizualizujemo ako hoćemo. Ona nije puki slučaj ispisanih tačkica po notnom sistemu, već proces duše onog ko ju je iznedrio, a samim tim i proces nas koji je na sceni oživljavamo.

Uspevate da povežete svoje talente, suptilno, onako kako samo to žena ume….

Svaki čovek je kreativno biće. Drago mi je ako sam od svojih ženskih predaka uspela da pokupim to divno žensko umeće.

Pitanje koje mi se nametnulo samo od sebe, je kada sve stižete, kako uspevate da radite sve što volite? To pruža dodatnu čar Vašem životu?

Ne znam šta bih vam odgovorila na to pitanje, mada su mi ga često postavljali. Prijateljice, naročito. Kada se sve to ovako stavi na gomilu zaista izgleda da sam jedna super žena, sa četiri ruke. A nije to tako. Mnogo puta imam prazan hod, pa da ne bih bila zaludna sednem da pišem, ili organizujem ekipu quinteta da radimo. Nekada mi se projekti preklapaju, nekada sinhronizovano smenjuju. Ali, ono što je najtačnije je to da su sve to delovi mog izražavanja i tome se posvećujem samo na takav način. Mada, da budem iskrena, sve je počelo od toga što sam apsolutni antitalenat za matematiku, te sam u školi, bežavši od nje, tražila nešto što mi ide lako. Vidite kolika je to muka bila.

Volite i da pišete. Talenat, dar, hobi, zanat…

Sve to. Pišem iz hobija jer mi je to zanimljivo. Talenat sam slučajno otkrila. Ćole je taj koji u kući važi za odličnog i nagrađivanog pisca. Spopadale su me neke ideje i uporno sam ga terala da to napiše. Jednom nije izdržao i rekao mi je: ”Tvoja ideja, piši je sama”. Uskoro mi je kupio lap-top, tako da više nisam mogla da vrdam. Morala sam da se susretnem sa sobom. Talenat sam otkrila, ali da bi talenat bio uobličen neophodan je i zanat. Krenula sam u Radionicu kreativnog pisanja “Pričart” i naučila mnogo toga o zanatu, uporedo se nadahnjujući divnim ljudima koji su tu bili iz istog razloga.

Verovatno kao neko ko voli da piše, stalno nešto pišete. Kada Vam dodje inspiracija, ili tematski…

Mora mnogo da se čita. To je osnova, izvorište. Inspiracija je samo proces promišljanja. Nekada je dovoljna jedna reč da ti otvori čitavu priču. Nekada je emocija ideja vodilja. A, nekada postoji konkretna stvar zbog koje pokreneš čitav mehanizam mašte.

Pišete priče. Zašto su Vam inspirativne te kraće forme?

U početku otkrivanja tog hobija, dok sam pohađala Radinicu kreativnog pisanja, pisala sam kraću formu. Priče su dobar put ka savladavanju tehike pričanja. Svake nedelje bismo dobijali teme na koje bismo morali da napišemo priču. Tu smo vežbali žanrove. Te je tako i nastala moja prva objavljena knjiga priča, “Razbacani zvuci”. Objavila ju je izdavačka kuća “Plato”. Još jedan dokaz da treba maštati i sanjati, naročito u mladim godinama. Jer knjižara “Plato” je bila moje omiljeno mesto devedesetih, tih prvih godina mog života u Beogradu. Nisam mogla ni u najluđim snovima da izmaštam da će i moja knjiga da se jednog dana nađe na nekoj od polica.

Kažu gde je prvi, sigurno dolazi i drugi roman… Pa, sigurana sam da radite na njemu…

Vrlo brzo, posle prve knjige, osetila sam da mogu da se osmelim ka većoj formi, tako da sam napisala i objavila roman, “Tamo gde sam bila srećna”. Zatim je, opet, pozorište umešalo svoje prste. Dobila sam ponudu da dramatizujem, “Knjigu o džungli” za lutkarsko pozorište “Pinokio”, gde se već nekoliko sezona izvodi, onda je usledio autorski Kabare za kvintet i glumca, “Druga strana filma”. Poslednje što sam pisala su dva dečija romana. Jedan od njih, “U potrazi za Balačkom” je u pripremi za štampanje, a drugi strpljivo čeka svoj red. U svakom slučaju, kad god pomislim da sam neproduktivna i nemam više moć pisanja, uključim kompjuter i pogledam folder sa svim onim što sam dosad napisala. Mislim da je i ovoliko dovoljno da budem spokojna.

Olivera Marinković

Spread the love